PIŠE: ALEKSANDRA ILIĆ BJELICA – BELA
FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA
“Nemoj da se ljutiš na roditelje, nije im lako. Kada ljudi nisu u miru sami sa sobom, ne čuju ni tebe ni sebe”, rekao mi je slikar Predrag kada sam ga pitala kako je uvek tako srećan, a ostali odrasli su namršteni i imaju prečeg posla.
Naravno da kao devojčica nisam razumela šta je “pesnik hteo da kaže”, ali mi je zvučalo jako važno. Da li moja glad da istražim nepoznato, budem drugačija i vidim dalje od očiglednog, ili to što me je on naučio da sve i svako na svetu ima neponovljivu lepotu, tek usputne izjave “ludog slikara sa planine” su obeležile moj život.
Jedva sam čekala da završim osnovnu školu, da se osamostalim od roditelja, preselim u drugi grad i lutam kao slikar. Konačna odluka za studije me je zadesila u godini bombardovanja Srbije. Ne mogu ni da zamislim šta su na duši nosili roditelji koji su preživljavali na Balkanu osamdesedih i devedesetih.
“Da studiraš umetnost? Da kažu ljudi da si luda kao Predrag?! Da jedeš koprive i spavaš pod otvorenim nebom? Moraš da budeš odgovorna, da učiš nešto od čega može da se živi. Crtaj kad nemaš šta da radiš!”
Kome sam smela tada da kažem da, o da, stvarno želim tu vrstu ludila.
Moje interesovanje za ljudsku prirodu je tu oduvek. Studirala sam i proučavala organizaciju, neuronauku, psihologiju, istoriju umetnosti; uživala i podržavala lepotu, priče i potencijale drugih ljudi. Dok sam radila i živela u “biznis svetu” skoro 20 godina, ljudi si mi bili centar svakog sistema.
“Šta radiš kada si sav svoj?” je pitanje kojim obično započinjem razgovor.
Trebalo mi je 35 godina da shvatim da su nas pogrešno učili šta je to odgovornost. Sada ću vam ispričati u kom momentu mi se upalila lampica promene. To je bilo pre šest godina. Živim u Njujorku i radim u Zari na Petoj aveniji. Kao inženjerka organizacije sam došla u “centar Sveta” da unapredim znanje i korporativnu karijeru. Krenula srcem za snovima, a shvatila da sam okružena ljudima sa kojima nemam nikakav zajednički jezik; mikromenadžerima koje bord kompanije zove liderima. Naravno da sam dobila odgovor kao u bilo kom sistemu pre toga: “Ti si neka umetnička duša. Nema u poslu emocija. Konkurencija je velika i moraš da grabiš!” U mojoj mapi života konkurencija ne postoji, ali to je već tema za sebe.
Njujork jeste grad krcat izuzetno talentovanim ljudima koji su došli iz svih krajeva Sveta, željni da pokažu svoju autentičnost. Beskrajni razgovori sa briljantnim ljudima sa kojima me je put spajao, a koji “odgovorno” ispunjavaju svoje obaveze da obezbede za život, otvaraju mi pitanje:
Kako da uspeš u trci za osvajanjem autentičnog sna ili vrha popularnosti ako pratiš pravila i hodaš sigurno ugaženim putevima proseka?
Bila sam trudna i molila se za zdravo dete koje sanja velike snove i sa lakoćom ih ostvaruje. Tada me je strefio munja momenat. Kako da mu budem uzor stilom života u kojem ne živim svoje već pratim snove drugih ljudi?
Tada sam se zapitala šta sam volela da radim kada sam bila dete. Da pričam sa sunčanim ljudima, da učim, plešem, slikam i lutam! Može li od toga da se živi? Shvatila sam da je moje svestrano interesovanje i raznoliko iskustvo, koje se obično u svetu biznisa smatra manom, moje bogatstvo.
“Dopustila sam da me društvo ubedi da gradim breme materijalnog koje me vezuje na jednom mestu. Luksuz za mene jeste sloboda da mogu da budem gde god želim kada god to poželim, da provedem vreme sa ljudima koje volim i upoznam nove gde god bili u tom momentu. Sutra ću da dam otkaz i okrećem igricu. Spajam sva interesovanja u jednu priču i to će biti zdrava osnova na kojoj ću da izgradim biznis koji će pratiti moj stil života.”
Dok se krećem napred kršeći granice koje postavljaju životne okolnosti, učim da poštujem, negujem i dalje izazivam sopstvene vrednosti, sposobnosti i želje. Konačno sam pronašla hrabrost da budem potpuno iskrena i puna poštovanja prema sebi i promenila pravac života od karijere u biznisu ka svetu umetnosti.
“Kako je moguće da si toliko bela?” je pitanje kojim obično drugi ljudi započinju razgovor sa mnom. Tako sam odabrala svoj umetnički potpis. BelA.
Naravno da je za ovakvu odluku najvažnija podrška sistema i drugih ljudi. Meni je došla kao uspeh preko noći jer sam svoje bogatstvo različitosti gradila celog života. Pre svega, ljudi koje sam upoznavala kroz sportove kojima sam se bavila, stanove, domove, hotele, gradove i države u kojima sam živela, različite škole, studije, radionice, obuke, konferencije, okupljanja, susrete… firme za koje i sa kojima sam radila, projekte koje sam vodila, organizacije, događaji, timovi koje sam osnivala i vodila ili pratila, stranci koje sam upoznala za šankom ili na putovanjima. Sve to zajedno mi je pomoglo da otvorim široko polje razumevanja života kroz prihvatanja različitosti. Svaki čovek; kao i svaka božja kreacija, sam je po sebi savršen i ništa tu ne treba menjati. Plodovi koje sam odgajala dok sam, kako bi doctor Vladeta Jerotić rekao, bežala od sebe ka ljudima; pretrpavanja obavezama, poslovima, selidbama… su mi donela obilje bogatstva, iskustvo i izuzetne ljude, koji su mi zdrava podrška da izgradim novi stil života.
Izlagala sam u galerijama u Njujorku, Čikagu, Detroitu i okupljala ljude različitih profesija koji su u Ameriku došli sa najrazličitijih delova Sveta. Pozvana sam da izlažem u Parizu, Firenci i Beogradu, što su moji sledeći koraci. Najlepši poslovni uspeh je bila izložba koju sam organizovala sa mojom brazilskom Vivace Co. porodicom u prelepoj kući naših prijatelja na jezeru Kas u Mičigenu, gde smo uz ukusnu hranu, piće i muziku, napravili atmosferu koja oslobađa od svih rutina svakodnevice. Ljudi koje smo pozvali su bili toliko zadovoljni da su želeli da ponesu delić atmosfere sa sobom. Tako su se za jedno veče prodale sve izložene slike, što je ostvarenje sna svih umetnika. Tako sam se svojim delima povezala sa sunčanim ljudima koji su danas moja porodica, što je ostvarenje mojih snova.
Volim velika platna jer mi daju slobodu da, dok plešem, oslobodim pokret da intuitivno predstavi neponovljivu lepotu ljudi i njihovih priča o kojima razmišljam dok slikam. Blagoslovena darom, bojama otvaram prostor na platnu u kome nastavljaju svoju priču ljudi koji provode vreme ogledajući se u slici. Moja velika želja jeste da svaki čovek proputuje prateći ritam linija na slici i pronalazeći skrivene forme dalje od očiglednog postigne isto sam sa sobom. Da pogleda dalje od očiglednog u sebi, da bolje upozna i zavoli lepotu svojih različitosti; da ih sve osvetli i spoji u jedinstveni luksuz svog života.
Kako mi je rekla Estrella, moja kolekcionarka: “Kada sednem ispred slike, ukućani znaju da treba da me ostave na miru. Kao da mi vreme stane da proputujem ovim izuvijanim linijama. Svaki put kad se izgubim u slici, vidim neki drugi oblik. Ne samo da se slatko odmorim, već mi dođe, samo od sebe, rešenje za neki problem koji me je mučio, a na koji sam i zaboravila. Kao da se otvori. Čak lakše povezujem misli kada treba da donesem neku važnu odluku.”
Beskrajno se radujem što ljudi prepoznaju da je moja slika pametna investicija. Nastavim dalje da spajam različitosti i radim na tome da jednog dana mogu da skinu sa svog zida sliku koju sam potpisala, prodaju je i dobiju potrebnu podršku da započnu novi život gde god to požele. Želja mi je da inspirišem ljude da se bave onim što jeste prava odgovornost; onim što je njihova jedinstvena lepota sa kojom su rođeni. Danas barem lepo može da se živi od bilo kog puta koji odaberemo iskrenim srcem.
