SRCE – KAPIJA U VEČNOST

PIŠE: DEJAN MILIĆEVIĆ, SAPUTNIK NA STAZAMA ŽIVOTA

‘Srce je sunce u našem Mikrokosmosu› (Paracelsus)

U svim religijama, verama, svakoj narodnoj mudrosti, postoji bezbroj simbola, sinonima o srcu: od toplog preko dobrog srca, pa do želje od sveg srca. U vremenu žurbe, sve bržeg protoka vremena, pada koncentracije, pretrpanosti porukama, objavama i statusima, možda jeste pravo vreme da se zapitamo – šta naše srce jeste, šta nam želi reći!? Samo da navedemo dve vrlo poznate tradicije, isihazam našeg pravoslavlja u obliku Isusove molitve ili umno-srdačne, kao i mudrost budističkog Istoka: u sebe, van sebe i iznad sebe jeste smisao te tradicije, a u cilju spoznaje našeg višeg postojanja, naše celine kao bića. Biće koje jeste telo – materija, koje jeste energija – aura našeg svetljenja, i na kraju, duša – kao univerzalno prapostojanje nas kao bića. Zdravlje jedino postoji u ravnoteži ove tri osobine našeg bića, a oblici isceljenja su dovođenje u balans često suprotstavljenih težnji ove tri osobine, koje zahtevaju da budu ispunjene, zadovoljene.

Nalazeći se na putu koji je ujedno cilj, dobili smo sve nama već potrebno. Sve nam je spakovano da nam se nađe na putu – od brižnog Oca nebeskog. No, kako putovanje odmiče, naša torba postaje sve punija, kod nekih dođe i do pretrpanosti. Možda se izgubi iz vida bitno među nebitnim. I u najvećoj tami, najtesnijoj teskobi, još jednom pregledamo te naše potrepštine, šta to sve imamo, i daj Bože da otkrijemo upravo to sunce u našem mikrokosmosu, iznova naše srce u nama. Ono je od uvek tu, ali pažnja i fokus nisu bili na njemu, ostavili smo možda nešto bitno i zamenili manje važnim. Na nama je izbor. Čime se rukovodimo, na čega se oslanjamo. Zaboravljajući taj dar rasuđivanja srca, te treptaje i nežne znakove srca, kada se skameni, kada je uplašeno, kada brže kuca i hoće da iskoči iz grudi. Kad pomislimo na sebe i kažemo: Ja! I kada pokažemo na nekoga ili uperimo prstom u njega; pokažemo upravo, gde!? Pokažemo na sredinu grudnog koša, pa izgovorimo dubokim uzdahom – toliko me boli, recimo uvreda, povreda, prejaka reč. Bez da se priupitamo zašto polažemo ruku na srce, na dom duše željne lepih reči, dobrote, u krajnjoj liniji ljubavi. Naše srce je naš topli dom, mesto boravka u materijalnom svetu, a ujedno ima i veliku i široku kapiju ka večnome, svemu neprolaznom. Kada se od srca zapitamo, odgovori su uvek tihi, jasni i istiniti, na naše najviše dobro.

Ponekad, nama samima je nepojmljiv taj raskorak srca i uma. Misli koje govore jedno, a srce (želi) drugo. Čiji glas želimo da pratimo, da osluškujemo? Ja sam za tihi glas, prepoznatljiv po miru u srcu. Um na svaki odgovor ima novo pitanje. Svaki odgovor uma nosi novu nedoumicu, otvara novu kapiju, prelistava novu stranicu bez istinskog odgovora. Naravno, na umu je da preispituje, da zapitkuje, da prelistava doživljeno, da sumira i dovede u pitanje, da nas sačuva ponovljenih negativnih iskustava, koja već toliko puta nas nisu dovela do željenog cilja, doživljaja. Kada se opet i iznova upitamo, zbog čega meni, zašto baš sada!? Kada je bilo tako izvesno, toliko je bilo sigurnosti u donetoj odluci, u utisku i emocijama. Može biti da kada spustimo ruku na svoje srce, budemo iskreni prema sebi u njemu, moramo mu iskreno priznati da smo opet i iznova prečuli taj tihi glas, taj jedan jedini treptaj koji je nagovestio istinu. Prečuli smo ga, nažalost, upali smo u pitanja, potpitanja, utiske jake i prejake emocije, koje nisu ipak ništa drugo do senzualni utisak naših čula, ali glas istine i večnog u nama je tih, molećiv, miran i nenametljiv. Lako ga je prečuti, i što je pitanje važnije, što je pitanje materijalnije, egzistencijalno važno za opstanak, to je glas tog večnog u nama tiši, nenametljiviji. Upravo, jer ne poznaje vreme, jer pred očima srca jeste večnost, a ne kratko ispunjenje, još kraćih želja, sve kraćeg dana, veka. Možda je jedan od puteva zamisliti umu nezamislivo, jednostavno osetiti, a to je jedino srcem moguće, osetiti večnost u nama. Preneti taj oseća iz srca u um, osećaj mogućnosti večnog u nama. Neprolaznog. To osećanje olakšaće nam donošenje odluke, utišati umovanje, umanjiti pitanja. Kad samo za jedan jedini otkucaj, treptaj srca u nama osetimo, dozvolimo da nas dotakne večnost. To je jedino moguće hodom kroz kapiju srca, sigurnim korakom ka sebi, ka večnom u nama, ne misleći, no osećajući u srcu večnost. Moramo biti u tom trenutku mirni i pažljivi, krepkog, radosnog i jasnog stava, sa dobrom namerom da ga čujemo, taj tihi nebeski glas u nama. Možda čak po prvi put, puni čežnje i umiljenja osetimo radost, sretenje i taj tihi odzvon, taj sveprožimajući tanani tenor večnog eha u nama. Najaviće se toplinom u srcu. Biće tiho i mirno. Promeniće i svet oko nas, kada obratimo pažnju na svet-ost u nama. I naporno – biće lako. Nerazumljivo – lako shvatljivo. Nedorečeno – bez i jedne reči shvatljivo, najprirodnije zamislivo.

Parafrazirajući Paracelsusa, koliko sebi, svakom biću bih poželeo da upravo otkrijemo to sunce našeg mikrokosmosa, da kroz njegove zrake svetlosti osetimo toplinu, energiju koja i samom makrokosmosu daje Život. A umornima od istog, kada grane, kao u proleće, nanovo i uvek iznova, oživljuje.