PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: PAVLE MEDAKOVIĆ, MILJKO ŽIVOJINOVIĆ
Iako nisam bila u prilici da upoznam Batu Živojinovića, a akademika Dejana Medakovića upoznala sam na promociji „Efemerisa“ u Subotici, početkom juna sam imala čast da sedim sa njihovim sinovima. Sa ljudima koji dostojno nose ono što su njihovi očevi bili – i ono što su verovali da vredi. U njihovom držanju, rečima i prisustvu oseća se duboka povezanost s nasleđem, ali i sopstvena snaga. Puna srca i poštovanja, u Radisson Collection hotelu, razgovarala sam sa Pavlom Medakovićem i Miljkom Živojinovićem za doručkom koji je bio više od susreta – bio je podsetnik da misije ne prestaju, već se prenose.
PAVLE MEDAKOVIĆ JE ROĐEN U BEOGRADU 1953. GODINE. DIPLOMIRAO JE 1978. NA ODSEKU ZA DIRIGOVANJE BEOGRADSKOG FAKULTETA MUZIČKE UMETNOSTI, U KLASI PROFESORA ŽIVOJINA ZDRAVKOVIĆA. IMA DVE MAGISTRATURE – U BEČU NA UNIVERZITETU ZA MUZIKU I SCENSKU UMETNOST I U BEOGRADU NA FMU, U KLASI PROFESORA JOVANA ŠAJNOVIĆA.
MILJKO ŽIVOJINOVIĆ JE ROĐEN U BEOGRADU 1961. GODINE. ZAVRŠIO JE PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU. U ADVOKATURI JE OD 1988. GODINE. ŽIVI I RADI NA RELACIJI PARIZ–BEOGRAD.
Snažni očevi, intelektualci. Njihovi sinovi danas govore tiho, ali jasno – pričama svojih očeva, stavom, pogledom. Održavaju vrednosti, ne zaboravljaju. A mi slušamo. Ponekad pažljivije nego ikad.
Da li u tišini nasledstva leži prava snaga tradicije?
Pavle: U periodu studiranja, kada imate između 18 i 25 godina, a živite sa roditeljima koji su oboje univerzitetski profesori, nisam imao vremena da razmišljam o njihovom značaju za nauku i umetnost u društvu u kojem živimo. Odrastao sam u ambijentu u kojem je njihova posvećenost pedagogiji bila za mene pre svega podsticajna. Gledao sam kako se otac marljivo sprema za predavanja iako je bio neverovatan improvizator i kozer, dok je majka kao profesor klavira na Muzičkoj akademiji i koncertni pijanista morala svakodnevno da vežba za sebe i studente. U takvoj atmosferi, ako iole imate savesti, jednostavno nemate prava da olako shvatate svoje studiranje tako da sam studije dirigovanja završio u roku, sa 25 godina, i to celovečernjim koncertom na Kolarcu sa orkestrom Beogradske filharmonije. Dakle, porodična tradicija i sa očeve i majčine strane je bila snažan podstrek da ne izneverim pre svega sebe, a onda i roditeljska očekivanja.
Miljko: Suština našeg bića, ličnog, porodičnog i nacionalnog, nalazi se upravo u sistemu vrednosti koji nam je ostavljen u amanet. Neko bi to nazvao domaćim vaspitanjem, a neko bi mogao da kaže da je dosta toga čak i u podsvesnom koje smo poneli u život. U toj tišini, preci nam šapuću i blagosiljaju poštovanje koje čuvamo i odluke koje donosimo. U našoj porodici je to oduvek imalo snažan predznak za svaki životni izbor i davalo nam snagu kada je trebalo da pođemo težim putem. Potpuno jasno i dan-danas pamtim dragocene trenutke kada sam vodio važne razgovore, pune strpljenja i podrške, i sa ocem i sa majkom. Očev glas je po pravilu bio blag i miran, pun nekog superiornog samopouzdanja, za razliku od temperamentnog majčinog nastupa koji je bio vođen više srcem nego razumom. U toj idealnoj simbiozi, naizgled suprotnih ličnosti, stvarala se ona dragocena širina, neophodna za razumevanje suštine života. Upravo u jednom od tih razgovora sa mnom, nastala je i legendarna Batina rečenica: „U životu igraš glavne ili sporedne uloge.“ Sa ove vremenske distance, mogu da zaključim da se na taj način formirao i moj karakter, na čemu sam im neizmerno zahvalan. U snažnim porodicama, gde su međusobne veze zahvaljujući ljubavi i poštovanju izuzetno važne, tradicija je ključni faktor.
Na koji način je porodično nasleđe oblikovalo vaš identitet i profesionalni put?
Pavle: Od momenta rođenja, u najranijem uzrastu, slušao sam u kući zvuke klavira i to me je možda opredelilo da zavolim muziku. Kada je trebalo da krenem u muzičku školu, odsek za klavir, letovanje u Cavtatu i moja opčinjenost jednim saksofonistom, koji je svirao svake večeri u orkestru na rivi, pomerila je moj paralelni polazak u osnovnu školu i nižu muzičku školu jer sam po svaku cenu želeo da učim isključivo saksofon. To je bilo apsolutno nemoguće, jer duvački instrument, pogotovo saksofon, ne možete početi u tom uzrastu zbog nerazvijenosti pluća, ali sam propuštenu godinu brzo nadoknadio zahvaljujući mojoj profesorki klavira Miroslavi Petrović, koja je tada radila u najprestižnijoj Muzičkoj školi „Josip Slavenski“ i bila jedan od vodećih pedagoga. Moje usmerenje da se opredelim za dirigovanje datira takođe od najranijih dana. Pamtim da me je majka kao dečkića odvela na koncert u Domu sindikata sa simfonijskim orkestrom i studentima završnih godina studija dirigovanja i da je na mene najdublji utisak ostavio Eugen Gvozdanović, koji je dirigovao Veberovu uvertiru „Oberona“. Konačno opredeljenje za studije dirigovanja je bilo na trećoj godini srednje muzičke škole zahvaljujući profesoru Lambri Dimitrijeviću, koji je vodio hor i kamerni gudački orkestar, i pošto sam bio i na klavirskom i na teoretskom odseku, tada sam imao i prve osnove tehnike dirigovanja, kao i uvid šta ta profesija uopšte znači.
Miljko: Najveća porodična vrednost koju želim da prenesem i svojoj deci jeste sloboda izbora. Moja uloga kao roditelja je upravo u tome da im ukažem na sve predosti i mane određene odluke, ali isključivo kroz moju ličnu prizmu i moje mišljenje, bez bilo kakve njihove obaveze da ga usvoje. Takav odnos sam imao i sa svojim roditeljima, a takođe i sa njihovim roditeljima. To su bili izuzetno zanimljivi i mudri ljudi, koji su očigledno otkrili ovu važnu životnu istinu. Vremenom sam imao sve više poštovanja prema njihovoj potrebi da mi prenesu svoj sistem vrednosti i zato sam lako i jasno prepoznavao sva ona iskušenja na koja su me upozoravali. U prilog ovakvom stavu govori i činjenica da bar sedam generacija unazad niko u našoj porodici nije nasledio zanimanje svog oca, a bilo je tu i seljaka, trgovaca, pisara, izvršitelja, novinara, članova državne administracije i glumaca, kao što znamo. Moj sin je, na primer, postao elektrotehnički i mašinski inženjer, starija ćerka profesor književnosti po obrazovanju, a mlađa dizajner. Dakle, niko od njih troje nije nastavio moju profesiju, advokaturu, pa čak ni rad u pravosuđu kao oblast porodičnog interesovanja. Zato izbor njihovog obrazovanja i profesionalnog delovanja smatram svojim ličnim uspehom, jer su od mene dobili potrebnu podršku da se bave onim što vole i to je to bila njihova životna odluka, a ne moja.
Kako danas gledate na delo vašeg oca i njegov doprinos srpskoj kulturi?
Pavle: Otac Dejan je bio višestruko nadaren, sjajno je imitirao i mogao je sa takvim darom sigurno da postane i glumac, bio je izvanredan crtač, naročito karikatura, sa 24 godine objavio je svoju prvu zbirku pesama, a za pripovetku „Đeneral“, koju je pročitao na druženjima mladih, Isidora Sekulić mu je rekla da je rođeni pisac. Njegov kasniji književni opus mislim da je opravdao njene reči, pre svega petoknjižje „Efemeris“ – hronika jedne porodice. Svoj najviši naučni domet izgradio je iz oblasti baroka za šta je početkom devedesetih nagrađen najznačajnijom evropskom nagradom u oblasti kulture – Herderovom nagradom. Povodom stogodišnjice od rođenja, u saradnji sa suprugom Gordanom, 2022. pokrenuli smo formiranje „Legata Dejana Medakovića“. Nismo ni bili svesni u šta se upuštamo. Tom prilikom smo popisali sve rukopise, objavljene i neobjavljene, knjige koje su bile njegova lična biblioteka sa preko 4000 naslova, lične i porodične stvari, umetničke slike, nameštaj, ceo ambijent u kom je živeo i stvarao. Tako je jedan deo otišao u Sremske Karlovce, koji su ga formirali kao ličnost i dali mu visoko obrazovanje, i Muzej grada Beograda, koji je posle volonterskog trogodišnjeg rada u Muzeju kneza Pavle, uz velikog Milana Kašanina, bilo njegovo prvo stalno zaposlenje. U čast stogodišnjice od rođenja, pokrajinska vlada i Arhiv Vojvodine su u saradnji sa izdavačem „Prometej“ iz Novog Sada odlučili da se tim povodom štampaju sabrana dela Dejana Medakovića u 46 knjiga. Mislim da sama cifra govori o Dejanovom doprinosu srpskoj kulturi. Kao dugogodišnji profesor na Filozofskom fakultetu na Katedri za istoriju umetnosti, izveo je na stotine diplomiranih studenata. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar i urednik časopisa za likovne umetnosti Matice srpske, generalni sekretar SANU u vreme afere „Memorandum“, predsednik SANU od 1999. do 2003. i dugogodišnji predsednik skupštine Vukove zadužbine. U svim tim institucijama je dao nemerljiv doprinos, naročito SANU, gde je branio integritet i autonomiju načelom da najviša nacionalna kuća treba da ima stav po svim pitanjima i problemima društva, ali da ne sme da zalazi i bavi se dnevnom politikom.
Miljko: Pobornik sam mišljenja da je potrebno analizirati životni put svakog uspešnog čoveka iz nekoliko razloga. Nove generacije moraju da imaju uzore – uzore bliske u geografskom i nacionalnom smislu. Oni su utabana staza svim onim mladim talentovanim ljudima koji su na početku svog života i karijere. Niko se ne rađa kao priznati umetnik ili istorijska ličnost. To se postaje. Bliski uzori skidaju paučinu straha i nesigurnosti svakom ko ima strast prema određenoj profesiji ili oblasti života. Na taj način se demistifikuje uspeh i vizualizuje mogućnost ostvarenja svog profesionalnog cilja. Umetničko nasleđe mog oca se već izučava i kod nas i u inostranstvu i o njemu govore mnogo kompetentniji ljudi od mene. Kao sin, dakle krajnje subjektivan i sa saznanjima iz najbližeg okruženja, mogu da kažem da je on bio vojnik u službi filma koji je dogurao do najvećih činova. Njegova umetnost je specifična jer je susrećemo svakodnevno u svojim domovima na TV ekranima, bez potrebe da odemo u neku galeriju ili biblioteku da bismo je videli i da bismo procenili koliko je i danas sveža i aktuelna. To je velika privilegija i za njega i za publiku. Mislim da su mu iskrenost i autentičnost koje je decenijama iskazivao kroz svoju karijeru blagorodno uzvratile otvaranjem vrata srpskog i jugoslovenskog filmskog Partenona, gde ulaze samo retki.
U svakodnevnom razgovoru mnogo citirate svoje očeve. Misao ima težinu, reč mora da ostane. Šta bi sad Bata rekao?
Pavle: Mnogo životnih pouka možete naći u „Efemerisu“, dnevničkim sećanjima „Dani, sećanja“, intervjuima sa Milošem Jeftićem, knjigama „Suočavanja“ i „Oči u oči“. Dejan je kao javna ličnost imao potrebu da u mnogobrojnim intervjuima govori o našim društvenim problemima, dilemama.
„Mi kao narod nikako da shvatimo prostu istinu da nam vreme nije saveznik već, naprotiv, da nas ono nemilosrdno poražava. Vreme je oduvek bilo protivnik svega što je usmereno na trajanje, pa se čovek mora odupreti da ga ono ne porazi brzo.“ – 8. januar 1995.
„Teško je kada je čovek osuđen da bude svedog propadanja jedne epohe, savršeno svestan da neće dočekati nešto drugo.“
„Ušli smo u fazu neprekidne destrukcije našeg nacionalnog bića, a sve to primamo sa neverovatnom ravnodušnošću, kao da se dešava nekom drugom, dalekom narodu. Kao da se upravo sada ne rešava srpska sudbina za ko zna koje vreme, a mi se ponašamo kao da nas se ova katastrofa uopšte ne tiče.“
Miljko: Već godinama skupljam njegove misli, rečenice i izreke. Javljaju mi se iznenada, iskaču ispred mene nepozvane, kao neke slike ili filmovi. Baš kao u Balaševićevoj pesmi “Ringišpil”. Bata je bio toliko upečatljiv i šarmantan sagovornik da je nemoguće ne zapamtiti njegove duhovite komentare i reakcije. To je potreba koju sam osetio odmah nakon njegovog odlaska. Često se nasmejem dok ih upisujem u svoj mobilni telefon, a sagovornici me sumnjičavo posmatraju. Kao da samom sebi svakodnevno postavljam ovo vaše pitanje: “Šta bi on sada rekao?” Bio je duhovit i mudar, ali je imao i sposobnost da tu misao artikuliše na prisan i zavodljiv način. Uskoro će iz tog našeg unutrašnjeg razgovora proisteći autobiografski roman. Ti naši beskonačni svakodnevni dijalozi su danas zanimljiviji više nego ikad. Vidim ga kako se šeretski smeje i kaže: “Pričaj mi o životu, ali opširno.”
Da večeras imate priliku da sednete za sto sa svojim ocem, šta biste mu rekli?
Pavle: Zašao sam već u treću dob kada i sami pravite rezime svog postojanja, a kroz život i karijeru sam imao mnogo prelomnih trenutaka. Svom ocu bih danas zahvalio što mi je ulio moralnu postojanost i patriotizam, kao i da je prezime koje nosim obaveza prema precima, a ne privilegija.
Miljko: Bata je imao običaj da čim sedne za kafanski sto, na pitanje konobara šta želite, odgovori – da platim! Iako, naravno, ništa još nije ni naručio. Tako da dosta zavisi od toga gde bi uopšte bio taj sto. Sigurno je da bih pre bilo kakvog razgovora prvo otpevao sa njim u dva glasa (on bi pevao tercu) pesmu Olivera Dragojevića “Oprosti mi, pape”. Neverovatno je koliko je jaka ta naša muška porodična vertikala, prepoznatljiva čak i u sudbinama njegovog oca i dede. Kao da smo se celog života pripremali za ovo što nam se dešava, na miran i postojan način, svojstven samo ljudima sa ovih prostora. Verovatno bih mu postavio više pitanja nego što bismo razgovarali. On je bio starovremenski čovek u najboljem smislu te reči. Uvek je nepogrešivo znao da proceni svaku situaciju. Drugo je pitanje da li je uvek znao i da odreaguje racionalno, jer je ipak bio veliki emotivac. Najviše bi ga interesovalo kako su mu unuci i sada praunuci. I bio bi srećan što svi zajedno redovn odlazimo u Koraćicu.
Da li snaga nasledstva leži u pričama koje delimo ili u načinu na koje ih živimo?
Pavle: Snaga nasledstva je svakako dobra stvar ako postoji. Naša porodica je nažalost od jedne od najimućnijih u Zagrebu, u ratnim 1941. i posleratnim godinama, izgubila gotovo sve. Dejan se septembra 1941. obreo u Beogradu u odelu koje je imao na sebi i ništa više, ali znanje koje je poneo iz Karlovačke gimnazije kao njen maturant, i to pred sam rat, dalo mu je temelj u obrazovanju da kao mlad čovek na životnoj raskrsnici zna šta hoće, mislim na dalje studije istorije umetnosti, kao i da u materijalnom smislu mora da počne iz početka i da ne može više da računa na finansijsku podršku svoga oca. Znači nije moglo da se živi na račun stare porodične slave i svoju novu snagu morao je da crpi u obrascu koji je diktirao novi način i pravila života.
Miljko: Porodične priče su važne jer nam osvetljavaju životni put kojim hodimo, a način na koji ga prolazimo nas definiše kao ličnosti i karaktere. Jedno bez drugog ne ide. Snaga je u prihvatanju tog nasledstva. Ono se ne podrazumeva samo po sebi. Potrebni su, pre svega, svest o njemu i poverenje. Vremenom i sticanjem iskustva shvatamo koliko i u kojoj meri nam je blisko, da li moramo da ga modifikujemo i prilagođavamo promenom društvenih i socijalnih okolnosti u odnosu na vreme naših predaka, a šta je od tog nasleđa ostalo nepromenjivo kao stena, kao temelj. U našoj porodici su sačuvane mnoge interesantne i važne priče. Došlo je vreme da ih sada i ja delim sa svojom decom. Pričanje tih priča stvara utisak kao da razgovaramo sa našim precima, daje nam neku toplinu i celokupni kontekst naše porodice. Često se te priče dopunjuju i u razgovorima sa prijateljima u Beogradu i u Koraćici, gde su ostavile dubok trag. Poređenja su neizbežna i stariji ljudi sa šeretskim osmehom znaju da prokomentarišu – vidi se da je na oca (ili dedu).
Može li se identitet jednog naroda održati bez kulture sećanja?
Pavle: Naravno da ne. Srbi su vekovima potvrđeni kao istorijski narod. O tome svedoče brojne carske, kraljevske povelje, zakonici i crkve-zadužbine svih ovih vladara. To ga istovremeno čini jedinstvenim na ovim prostorima. Međutim, sam geografski položaj učinio je da je stalno bio na vetrometini i putu raznih osvajača i to je učvrstilo s jedne strane njegov nepokolebljivi slobodarski duh, ali se sa druge odrazilo i na gubitke teritorija i demografiju. Dakle, kultura istorijskog pamćenja neguje se kroz obrazovanje od osnovne škole, pa do visokog obrazovanja na fakultetu, a sa današnjim modernim sredstvima može i preko obrazovnih TV emisija, filma, sve do interneta koji je postao dominantan medijski informator.
Miljko: To je nemoguće! Bojim se da kao društvo još uvek nemamo dovoljnu svest o tome, čemu su značajno doprinela istorijska previranja kroz koja smo prolazili u kontinuitetu poslednjih 150 godina. Nismo jedini kao narod koji ima taj problem, ali zadatak naše generacije je da ukažemo na to jer “narod koji ne pamti svoju istoriju osuđen je da je ponovi”. To se odnosi na sve segmente društva, od kulture, preko unutrašnje i spoljne politike, do preispitivanja temeljnih vrednosti na kojima počivamo kao država i zajednica. Svedoci smo nekih neverovatnih podataka iz naše istorije koji su decenijama bili skrivani od moje generacije zbog “viših interesa”. Sada je došlo vreme da se suočimo sa svim tim tajnama na racionalan i funkcionalan način i da nastavimo dalje. Kultura je izuzetno važan segment tog sećanja, jer nikako ne smemo da zaboravimo ko smo i odakle smo, kao i šta smo sve postigli i dostigli. Negovanjem sećanja zatvara se važan krug svakog društva, koji tako postaje njegova osnova i baza na kojem se grade svi budući uspesi. Neraskidiva je veza naših značajnih ljudi iz prošlosti sa našim savremenicima. U tom krugu su sve naše važne ličnosti kao neka vrsta večnog plamena koji moramo da održavamo da gori, jer nam taj plamen i bukvalno osvetljava puteve budućnosti i čuva identitet.
Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv „Usudi se da se ne usudiš“. Kada ste se u životu usudili i nije vam žao zbog toga?
Pavle: Bilo je nekoliko životnih izazova. Na trećoj godini studija, kada je katedra ostala samo na jednom profesoru, javno sam slao dopise dekanatu da se dovede dirigent Borislav Pašćan, bečki đak, tadašnji stalni dirigent beogradske opere. Tada sam osetio šta znači zavist, bojazan da neko može da „ugrozi“ drugog i da je moja želja da se nastava unapredi drugačijim i savremenijim pristupom nažalost bila utopija. Negativne posledice svog mladalačkog zanosa osetio sam do diplomskog ispita. Moj zanos da nešto menjam tokom studija primećen je tada i od strane aktuelne partije, Saveza komunista, ali sam se dva puta branio i odbranio načelom da kao član partije neću moći da mislim i kažem svojom glavom i da ću kao takav samo praviti probleme. Nakon diplomiranja 1978. sagledavši situaciju i popunjenost dirigentskim kadrom svih beogradskih orkestara, veliki korak i odluka je bila da 1983. odem za šefa dirigenta u Mostar. Dve i po godine omogućilo mi je da napravim široki repertoar, steknem potrebno estradno iskustvo i susretnem se sa mnogim divnim umetnicima bivše Jugoslavije. Kada sam postao šef dirigent orkestra JNA 1988. moj argument da odbijem prijem u partiju je bio da karijeru nisam pravio članstvom u partiji nego isključivo znanjem i da se nadam da je to bio osnovni kriterijum kada sam primljen u stalni radni odnos. U vreme sankcija od 1992. do 2000. punih osam godina u krizi kada se raspadala savezna država, delio sam sudbinu sa svojim orkestrom bez ikakvih privilegija kao dirigent, promovisao stotine najtalentovanijih mladih umetnika kojima je to bio prvi nastup sa orkestrom, a mnogi od njih su danas poznati i priznati u svetu. Dva puta sam 2004. i 2005. lično sprečio ukidanje orkestra i hora na spektakularan, gotovo filmski način, ne poštujući vojnu hijerarhiju nego se rukovodeći plemenitom namerom da kao najstariji simfonijski orkestar, ustanovljen 1899. kao Beogradski vojni orkestar na čelu sa dirigentom i kompozitorom Stanislavom Biničkim, ne zaslužujemo da budemo rasformirani. I to je na sreću uspelo, tako da se radujem današnjim uspesima mog bivšeg orkestra u kojem sam proveo punih trideset godina.
Miljko: Svakog dana imamo takve dileme i raskršća na različitim nivoima. Odabir životnog partnera, razvod, odabir profesije, donošenje poslovnih odluka, odabir zemlje u kojoj će se živeti, odnos sa prijateljima, praštanja, kompromisi, donošenje beskompromisnih odluka, iskazivanje hrabrosti kada je neophodna, sve su to opšta mesta dokazivanja integriteta. Moj život je bio prepun takvih situacija, koje su dovele do toga da punih 13 godina živim u Francuskoj, bez mogućnosti da se vratim u Srbiju i da moram da promenim život iz korena. Tokom poslednjih godina svojih roditelja bio sam nasilno razdvojen od njih, kao i od svoje dece, koju sam viđao retko i povremeno. To je sve bila cena nepristajanja na nešto o čemu smo najviše razgovarali u ovom intervjuu. Stav prema životu punom iskušenja Frenk Sinatra je maestralno opisao u stihu pesme „My Way“: „Regrets, I’ve had a few, but then again, too few to mention…“ Smatramo da možemo da utičemo na svoju sudbinu, ali onda nam život objasni šta znači izreka: „Ljudi planiraju, Bog se smeje.“ Zato ako osećate u sebi duboku iskonsku potrebu za nekom odlukom, usudite se! Jer kajanje zbog propuštene šanse je mnogo teže od kajanja zbog pogrešne odluke.
