PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ANA BOGDANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ana Bogdanović je savremena umetnica. Rođena u Beogradu, 1. oktobra 1993. godine. Diplomirala je na državnom britanskom univerzitetu Cardiff Metropolitan University. Stvaralačku praksu realizuje u različitim medijima — slikarstvo, crtež, performans, vajarstvo. Izlagala je na velikom broju grupnih izložbi u Srbiji i regionu. Iza sebe ima 11 samostalnih izložbi. Slikarstvo je usavršila na radionicama poznatih autora u Njujorku i Beogradu. Angažovani je aktivista za ljudska prava i bavi se humanitarnim radom.
U delima Ane Bogdanović stapaju se elementi prirode, zemlje, neba i onoga što ne vidimo – kosmosa. Njen umetnički izraz ne crpi snagu iz pukog vizuelnog, već iz taktilnog, duhovnog i arhetipskog. Ona koristi zemlju iz raznih krajeva Srbije kao da sakuplja fragmente kolektivnog pamćenja i utkiva ih u platno zajedno sa vunom — materijalom koji greje, štiti, povezuje, asocira na majku. Boje koje koristi ne dolaze samo iz palete — one su boje tla pod nogama, zvezdanog praha iznad glave i tišine između dva daha. U harmoniji su sa njenim senzibilitetom, sa narativom koji nije linearan, već kružan kao vreme, kao ritam žene, kao puls prirode.
Na Savskom nasipu, među ritmovima reke i koracima prolaznika, tvoja 11. samostalna izložba “Kosmički horizonti” pružila je neobičan doživljaj — susret sa nečim većim, dubljim. Kako je publika doživela taj prostor koji si stvorila — prostor između zemlje i zvezda?
„Kosmički horizonti“ je moja 11. samostalna izložba — i ujedno kulminacija svega što sam do sada stvorila. Nikada ranije nisam doživela tako snažne, duboke, emotivne – zaista kosmičke reakcije publike. Tokom mesec dana trajanja izložbe, posetioci su ulazili u drugačiji svet: onaj između Zemlje i zvezda, između stvarnog i vanvremenskog. Mnogi su mi rekli da su osetili mir, dubinu, pa čak i neku vrstu unutrašnje spoznaje, kao da ih slike vode na lično putovanje kroz sopstveni univerzum.
Izuzetno mi je značilo to što su svi vodeći mediji u Srbiji došli da isprate izložbu i što su prepoznali njenu važnost. Više radova je pronašlo svoj dom, ali za mene je najveća vrednost u tome što su posetiocio stajali dugo, u tišini, posmatrali, vraćali se pojedinim slikama. Reakcije nisu bile samo pozitivne — bile su emotivne, iskrene i izrazito lične. U tim trenucima znaš da umetnost zaista dodiruje nešto veće od nas samih.
Prirodne materijale koje koristiš pronalaziš širom Srbije. Tu su vunica iz Sirogojna i kamen iz Đavolje Varoši, zemlja koja je oblikovana suncem i kišom… Kada je nacionalni kod utkan u sliku, ona nosi i snažnije poruke. Koliko su koren i poreklo važni u umetničkom izrazu tvog kosmosa?
Moje slike su povezane sa tlom Srbije, jer verujem da umetnost mora da ima koren da bi mogla da dotakne nebo. U tom prirodnom, sirovom sloju leži snaga mog izraza — tišina prirode pretočena u teksturu umetnosti. Kako je moja umetnost produžetak Majke prirode, materijali koje koristim ne posmatram kao sredstvo rada već kao živog saradnika. Svaki sloj, tekstura, pigment nije samo vizuelni element — to je duboka, emotivna i energetska tačka polazišta svake slike. Porekla tih materijala važna su mi jednako kao i sama ideja slike. Moj stvaralački proces počinje mnogo pre nego što dodirnem platno — on počinje u prirodi, u hodanju, dodiru, sakupljanju.
Umetnost koju stvaram snažno je ukorenjena u zemlji iz koje potičem i zato mi je poreklo svakog elementa izuzetno važno:
Koristim kamen iz Đavolje Varoši; to nije običan kamen već zemlja vekovima oblikovana kišom, suncem, snom i sećanjem. Kao tekstura na platnu, on unosi energiju i snagu tog tla, kreirajući posebnu vibraciju. Vuna iz Sirogojna, topla, autentična, gruba a istovremeno nežna; simbol je doma, korena, ženskih ruku naših majki i baki koje su je provlačile kroz prste iz generacije u generaciju, ona za mene predstavlja arhetip žene. Platna na kojima radim su od pamuka, jute, lana, neobrađena, sirova. Na toj gruboj osnovi, gradim život slike kroz teksturu i pigmente boja koji se ne nalaze na policama radnji već u šumi, bašti, na planini.
Biljne pigmente boja sama stvaram od kurkume, cvekle, oraha, luka, indiga, koprive, mešajući ih sa medom i sirćetom, praveći boje koje nisu hemijske nego žive. One dišu zajedno sa platnom. Njihove nijanse se ne mogu precizno ponoviti, jer zavise od sastava tla, godišnjeg doba, vlažnosti, čak i trenutka kada su uzeti. I baš ta neponovljivost čini moje radove živim — jer nijedna boja nije samo „boja“, već deo pejzaža, deo tla, deo konkretne geografije i vremena.
Potom, dodajem zemlju, pesak, glinu, ljuske jajeta, sušeno cveće, semenke, mahovinu, koru drveta. Svaki od ovih elemenata ima svoju energiju i važnu simboliku. Koristim i pepeo, za mene je to materijal preobražaja, jer ono što je izgorelo sada postaje osnova nečeg novog. Reljefe takođe rađam i iz prirodnih vlakna, tkanine, konca lanenih niti, tekstura me najviše privlači pošto je osećam kao reljef duše — pokazuje one suptilne niti duše koji se srcem osećaju.
Kada gledate moja dela, ne gledate samo boje i nekakve oblike, na njima su tragovi vetra, zemlje, dodira i vremena. Umetnost može biti tiha revolucija, nežna, suptilna, autentična i snažna, da nas isceljuje i ponovo rađa, vraćajući nas našem svetom izvoru: Majci prirodi.
Tvoje slike su velikog formata. Da li na taj način kosmos komunicira direktnije, snažnije, jače? Tvoja umetnost je apstraktna, reljefna, nežna, a opet nosi vulkansku snagu. Da li je ona i portret umetnice?
Moji veliki formati nisu slučajni — oni su potreba da se stvori prostor u kojem umetnost može da diše, da diže energiju, da komunicira sa nečim što je daleko veće od nas. Velike dimenzije omogućavaju mi da napravim pravi kosmički dijalog — da moja slika postane prostor, horizont, mesto susreta između zemlje i neba, između unutrašnjeg sveta i univerzuma.
Apstraktni jezik kojim govorim daje slobodu i meni i posmatraču. On nije ograničen pričom, figurama ili realnošću — on je čist osećaj, čist impuls, a teksture dodaju fizičku dimenziju toj energiji. Umetnost je, za mene, kao vulkanska sila — nežna i snažna u isto vreme. Kao da kroz površinu izvire nešto veliko, neuhvatljivo, ali istovremeno stvarno i konkretno.
Moja umetnost jeste i portret mene same. Ona odražava moj lični temperament, moju prirodu i način na koji doživljavam svet. Kao što su moje slike istovremeno nežne i snažne, tako sam i ja u životu — duboko emotivna, ali i energična; usidrena u miru, iz koga izranjaju valovi strasti. Ta vulkanska snaga koju nosim u etar mojih slika privlači upravo one koji su na toj istoj vibraciji — sukreatori na nivou duše. Moja umetnost je ogledalo mog duha, mog nemira i moje tišine, ali i snage koja me pokreće da stalno istražujem, stvaram i komuniciram sa univerzumom oko sebe.
Paleta kojom slikaš ne pripada samo pigmentima – ona pripada zemlji, nebu i kosmosu. Kroz tvoju umetnost se priroda i univerzum sreću na platnu, u harmoniji sa tvojim senzibilitetom i narativom. Zašto su to boje koje dolaze iz dubine zemlje i visina svemira?
Boje koje koristim nisu samo pigmenti — one su simboli čvrstih veza između Zemlje i Kosmosa. Kada biram tonove, želim da dočaram i najdublje korene zemlje iz koje potičem, ali i beskonačne visine i prostranstva svemira.
Zemljani tonovi, tamni oker, crvena, braon, svi ti prirodni pigmenti predstavljaju plodnost, stabilnost i istoriju života koji je vekovima rastao na tlu. Oni su podsećanje na našu vezu sa zemljom — izvorom snage i opstanka. S druge strane, svetlije, zlatne i nebeske nijanse otvaraju prostore ka nepoznatom, nebu, zvezdama, beskraju. Te boje su poziv na istraživanje, duhovno uzdizanje i susret sa onim što je veće od nas.
Jedno od mojih dela velikog formata pod nazivom „Beskraj“ (200×150 cm, kombinovana tehnika na platnu) opisuje taj trenutak kada dođemo do samog kraja svemira — do te poslednje linije iza koje više nema ničega. Kroz ovu sliku, pokušala sam da prenesem taj trenutak konačnosti gde prostor prestaje, ali se otvara bezgranična praznina, nemerljiva tišina i beskonačnost u jednom.
U mojoj umetnosti te dve dimenzije — koren i visine — koegzistiraju i prožimaju se, kao što i sami mi postojimo između zemlje i neba. Namera mi je da kroz svoju umetnost otvorim prostor — sveto mesto za razmišljanje o našem mestu u univerzumu i svrsi svakoga od nas.
Tokom studija na London School of Commerce (Cardiff Metropolitan University), provodila si leta u NYC, gde si pohađala umetničke radionice poznatih njujorških slikara, edukujući se o apstraktnom ekspresionizmu.
Na početku svoje umetničke karijere, imala sam privilegiju da pohađam slikarske radionice u Njujorku, gradu koji je kolevka apstraktnog ekspresionizma — jednog od najmoćnijih i najrevolucionarnijih pokreta u modernoj umetnosti. Taj pravac nije samo stil; to je način da umetnik kroz pokret, emociju i energiju komunicira sa platnom i sa samim sobom na najdubljem nivou. Apstraktni ekspresionizam, naročito onaj oblik poznat kao „action painting“, koji je proslavio Džekson Polok, podrazumeva intenzivnu, gotovo ritualnu interakciju sa slikom. To nije samo nanošenje boje — to je ples, dijalog, borba i predaja istovremeno. U tom trenutku umetnik postaje kanal kroz koji energija kreacije slobodno protiče. Svaki potez, prskanje ili potez četke je vođen ne samo tehnikom, već i intuicijom, duhovnim vođstvom i osećajem povezanosti sa nečim većim od sebe.
Sam proces rada može izgledati kao da umetnik samo nabacuje boje na platno, ali u tom haosu postoji red — nevidljiva struktura i kontrola koja dolazi iz duboke unutrašnje koncentracije i talenta. Proces je poput improvizovanog plesa, gde svaki pokret ima svoju svrhu, a platno postaje partner u toj energičnoj igri.
Napravila sam nekoliko serija slika isključivo od apstraktno-ekspresionističkih radova — veliki formati, bez tekstura, čista ekspresija boje i pokreta. Kroz te radove, naučila sam kako da pustim emociju da vodi, ali i kako da u toj slobodi zadržim unutrašnju kontrolu i jasnu viziju.
To iskustvo mi je otvorilo vrata ka sasvim novom nivou stvaralaštva. Naučilo me je da umetnost nije samo proizvod, već živo biće koje raste i pulsira kroz proces. U svakom potezu možeš osetiti energiju, strast, nemir i mir — sve u isto vreme.
Danas, iako se moj rad razvio u pravcu slojevitih tekstura i prirodnih materijala, koreni u apstraktnom ekspresionizmu su i dalje temelj mog stvaralačkog identiteta. Upravo ta energija, ta sloboda i intenzitet prožimaju svaki moj potez i svaku sliku, dajući joj život i dušu.
Kada stvaram, ne stvaram samo sliku — ja plešem, dišem i komuniciram sa univerzumom. I svaki put kad se osvrnem na svoje apstraktno-ekspresionističke radove, setim se tog osećaja beskrajne povezanosti i slobode koja je začela moj umetnički put.
Koje je doba dana ili noći kada stvaraš?
Svakog jutra, nakon što odvezem svog voljenog sina u vrtić, odlazim u “moju šumu”. Moje stvaranje započinje u dubini divlje šume, u miru koji nalazim u kontaktu sa sobom i univerzumom. U tim trenucima, usklađujem se sa svojom unutrašnjom energijom, sa vibracijama prirode i višim silama koje me vode. Kroz jutarnju meditaciju, pranajame, ETF tehniku i druge duhovne prakse, otvaram vrata ka višem sopstvu gde ideje, osećaji i inspiracije slobodno teku. Sve to pretačem u pokrete, teksture i boje, ali svaki potez je vođen nečim mnogo većim od mene — izvorom kreativne energije koja postoji izvan vremena i prostora.
Pre nego što započnem stvaranje, važno mi je da ostavim po strani sve svoje druge uloge — ne razmišljam više kao majka, ćerka, ljubavnica, prijateljica ili sestra. Te uloge su deo mog života, ali u trenutku umetničkog procesa one nestaju. Postajem samo kanal, vođena višim duhovnim silama, energijom sa božanskih izvora koja me potpuno preuzima.
Iz svega navedenog, taj proces stvaranja je za mene sveta praksa — spoj tela, uma i duha. Platno nije samo površina, već prostor u kom se susreću moja lična istina i univerzalna energija.
Teme koje provlačiš kroz svoje radove su Jupiter, Neptun, sloboda… One nisu samo motiv, već i umetnička snaga tvoga izraza. Zašto baš taj i takav buket na slikama?
Jupiter, Neptun, Sloboda — to nisu samo motivi mog umetničkog izraza, već ključne tačke mog unutrašnjeg univerzuma. Te teme su arhetipske i dolaze iz mog ličnog traganja za smislom, širinom i istinom. Svaka od njih nosi simboliku koja me pokreće, inspiriše i otvara nova unutrašnja prostranstva.
Jupiter i Neptun — dve planete koje su otvorile moju 11. samostalnu izložbu “Kosmički horizonti” su nastale kao rezultate mog bega iz uznemirujuće političko-društvene situacije u Srbiji u moj kosmos — svet umetnosti. Nakon edukacije i detaljnog istraživanja o prirodi ovih planeta, sakupljala sam materijale koji bi mogli da oponašaju vetrovito-stenovitu/vodenu teksturu ovih planeta. Osećam da sam u tome i uspela jer su ove dve slike formata preko dva metra ostavile snažan utisak kako na posetioce izložbe i medije tako i na strano tržište koje ima priliku da zaroni u moju umetnost preko jakog uticaja društvenih mreža koje mogu izvrsno služiti za promociju/prezentaciju umetnosti u današnje vreme digitalizacije.
Sloboda je osnovni impuls mog stvaranja. Ne samo lična sloboda umetnika da stvara bez ograničenja, već univerzalna sloboda duha. Istražujem šta znači biti slobodan u ovom svetu, kako se ta sloboda izražava kroz boju, teksturu i formu, i kako umetnost može biti alat za oslobađanje — i umetnika i posmatrača.
Ove teme ne biram svesno kao „motive“ — one biraju mene. One se pojavljuju kroz moje procese, snove, unutrašnje uvide. Kroz njih pokušavam da razumem sebe, kosmos, kao i odnos čoveka prema nečemu većem, suštinskom, neizrecivom.
Kako bi opisala svoje stvaralaštvo i umetnost ako je ona most između zemlje i neba, planeta, zvezda. Šta bi volela da oni koji pređu taj most ponesu sa sobom?
Ako je moja umetnost most između Zemlje i Kosmosa, između planeta, zvezda i unutrašnjeg sveta — volela bih da ljudi koji ga pređu ponesu sa sobom osećaj povezanosti. Ne samo sa univerzumom, već sa sobom. Jer taj most nije spoljašnji — on je unutrašnji put povratka sebi, izvoru, tišini i istini.
Volela bih da osete mir. Da u susretu s mojim radovima pronađu prostor bez buke, bez očekivanja, bez težine. Da se sete ko su kada niko ne gleda, kada sve uloge utihnu. Da osete slobodu da budu, da dišu, da maštaju.
Želim da sa sobom ponesu svetlost. Ne onu spoljašnju, nego onu unutrašnju — svetlost spoznaje, intuicije, tihe snage. Ako makar jedan trenutak provedu u susretu sa sobom dok posmatraju moju umetnost, ako se u njima nešto otvori, seti, zažmuri i prodiše — onda je taj most ispunio svoju svrhu.
I ako nešto treba da ponesu sa sobom u večnost — neka to bude osećaj da su deo nečeg mnogo većeg, ali i nečeg duboko ličnog. Da su neizbrisivo povezani sa Zemljom, zvezdama i sopstvenom dušom. Da umetnost nije nešto van njih, već nešto što su oduvek nosili u sebi.
Kada se osloniš na svoj tihi kompas, unutrašnji glas, šta ti on danas govori? Kuda te zove da kreneš dalje?
Moj unutrašnji glas mi danas govori tiše nego ikada — ali jasnije. Dok pišem ove reči sa joga ritrita na Adi Bojani, osećam koliko je važno usporiti. Okrenuti se ka unutra. Radim mnogo na sebi, jer znam da samo podizanjem svesti mogu da živim život slobodnog duha — onako kako moja duša zapravo želi.
Taj isti glas me poziva da putujem, da se vratim na ostrvo Bogova — Mamu Bali — mesto na kom moja duša diše potpunije. Tamo osećam korene svoje istine, mesto gde umetnost, duhovnost i postojanje postaju jedno.
Unutrašnji glas mi šapuće da je vreme da proširim svoju umetnost, da stvaram još veće formate, da se još snažnije povežem sa univerzalnom silom beskonačnih mogućnosti. Da delam kao kanal, medijum, primalac večne božanske ljubavi, tako što ću živeti svoju svrhu — kroz umetnost, stvaranje, služenje svetlu.
Taj glas mi takođe govori da želim da budem majka — ne samo svom detetu, već i svoj deci sveta. Da ljubav nije ograničena granicama porodice, nacije ili jezika — već da može da teče slobodno, kao reka bez kraja.
I najdublje od svega — moj unutrašnji glas mi kaže da sam tek na početku svog puta. Puta Ljubavi, koji bi, verujem, trebao da bude istinska svrha svakog ljudskog bića.
Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv “Usudi se da se ne usudiš”. Usudila si se da svoju ljubav okreneš ka umetnosti i budeš celovita sa svojim sopstvom. Malo je takvih koji se nakon godina rada u IT industriji okrenu ka svojim talentima.
Tema „Usudi se da se ne usudiš“ nosi snažan paradoks — i upravo u tom paradoksu se nalazi moj životni preokret. Posle deset godina uspešne karijere u IT industriji, gde sam imala stabilnost, priznanje i sigurnost, odlučila sam da napravim potez koji je za mnoge izgledao kao ludost. Da ostavim „sigurno“ i zakoračim u nešto nevidljivo, neuhvatljivo, apstraktno. U umetnost.
Kako sam se usudila?
Tako što moj unutrašnji glas, moj duh, moja duša — više nisu mogli da ćute. U meni je postojala duboka čežnja, tiha ali uporna — da stvaram, da dodirnem ono što je izvan forme, da postanem jedno sa svojim višim ja. I znala sam da ću ako taj poziv ne poslušam izdati samu sebe.
Nije bilo lako. Umetnost ne nudi garancije. Ona ne dolazi sa sigurnim ugovorima ni mesečnim izveštajima. Ali donosi nešto dublje: smisao, istinu, slobodu. I ono najvažnije — povezanost sa sobom i izvorom svega što jeste.
Usuditi se znači poslušati tišinu u sebi kada te pozove. I imati hrabrost da joj veruješ više nego strahu. Usuditi se znači stati pred svet ogoljen, bez maski. Reći: “Ovo sam ja.” I ostati pri tome. Bez opravdanja, bez straha. Jer najveća pobeda dolazi kada prestanemo da živimo ono što se očekuje — i počnemo da živimo ono što osećamo, osluškujući tanane niti unutrašnjeg vođstva naše duše koja leti dalje na krilima slobode.
U tišini se rađa umetnost, na Aninom kosmičkom horizontu nema granica, samo se diše i korača sloboda.
