PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: MIRKO CAREVIĆ
Laslo Silađi, vajar, pesnik, jednom rečju, kompletan umetnik. Direktor je Ateljea 61. u Novom Sadu. Rodio se u Subotici, na severu Bačke, 1953. godine. Završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu.
Član je ULUV-a i ULUS-a, izlagao je na brojnim kolektivnim i samostalnim izložbama u zemlji i u inostranstvu. Nosilac je mnogobrojnih nagrada i priznanja. Danas se njegove skulpure nalaze širom Srbije i oplemenjuju prostor i vreme u kojima su postavljene.
Napisao je sledeće knjige: „Pesme u mramoru nađene”, „Kap tinte”, „Razmišljanje materije”, „Nenapisane pesme”, „Rasedlane visine”, „Razilazi se grad” i „U zatišju krvi”.
Šarmantan, neposredan i pun mladalačkog duha, priča nam Laslo Silađi svoju profesionalnu i umetničku priču.
KAKO DIŠE KAMEN, MERMER, NA ČEMU GOD DA RADITE?
Spadam u one vajare koji veruju da „ne bira vajar materijal, već materijal bira vajara.” Kamen, mermer me je odabrao. Jednog dana sam samo shvatio da mi kamen mnogo znači. Možda sam već bio i punoletan. Duh kamena je neočekivano ušao u mene. I od tada boravi u meni. Osetio sam već tada skoro rodbinsku vezu sa kamenom. Kao da mi je postao drugi roditelj. Vremenom, kamen se preobrazio u mermer. Posebno pamtim prve doživljaje, dok sam vozeći Šumadijom, približavajući se na putu iz Mladenovca ka Aranđelovcu, u daljini ugledao Venčačku planinu, onako ranjenu s boka, i dok sam joj se približavao, pojavio se sve jasnije beli otvor na padini, iz njega se prosejavao beli dim. Znao sam da me sudbina zove, da sam stigao na početke mog kraja (i krajolika… – bože, kako je mirna i tiha, razbokorena Šumadija… posvuda tišina i mir… u ustaničkoj Karađorđevoj i Obrenićevoj Šumadiji!). Evo, opet osećam to prvo uzbuđenje. I dok sam se približavao tako dverima moje sudbine, još iz daleka, iz belutka majdana, začuo sam i prve „krike”… – da, baš tako… čuo sam ih jasno iz one rane, rane čiste i bele. Neverovatno je bilo i kratko je trajalo. Po dolasku u majdan, upoznao sam vajare, penzionisane klesare i jednog kovača. Nikad pre, čini mi se, nisam susreo jednostavnije ljude: uskorečive, blage i dobrobamerne.
Ljudi su ćutke radili, mermer je zvonio veselo, ponekad, pak, zvukom bronzanog crkvenog zvona, ljuspe su prštale. Osećao sam se svečano. Kao da sam u crkvi ili manastiru. Znao sam istog časa da je klesanje molitva. Pitao sam tada najstarijeg klesara, Čiču, kako da nazovem ove zvuke, zvon, dok klešu. Odgovorio je: „Mi ga zovemo Pijeton.” Proveo sam s njima ceo dan, kasno popodne, natovarili su gepek moje Lade lepo rezanim mermernim kubusima, a kod kovača sam naručio da mi isklepa veći broj špica, canojzli (jer i mermer se začešljava), pa čak i glava za čekiće – macole. Potom smo otišli na vinjake, ćevape i pivo, a kada je već padao prvi mrak, svi smo se, onako već pomalo i orođeni, izljubili i krenuo sam na put kući. Noć je bila vedra, a moja Lada, dobro natovarena kubusima, sela na put toliko da su mi farovi, umesto asfalta, više osvetljavali noćno nebo… omrešćeno zvezdama.
SMATRATE DA STE VAŠIM SKULPTURAMA UDAHNULI DUŠU?
Kao student, prvo Više pedagoške škole, potom Akademije umetnosti, sve u Novom Sadu, jednog trenutka u meni se rodila snažna želja da se pridružim jednom od afričkih naroda, plemena, i da sa njima živim i rezbarim u ebanovini, vrsti veoma gustog crnog drveta, tvrdog kao mekši kamen. Zašto? Pa, taj narod skulpturi pripisuje „animizam”, tj. svesni život, u ovom slučaju same skulpture, a oni naročito veruju da Duh živi u skulpturi! Toliko me sve to još tada oduševljavalo da je njihovo verovanje glatko prešlo i na mene. Dan-danas verujem u animizam. Dok jednu skulpturu klešem u kamernom (manjem) formatu, te čari i sam doživljavam. A kada klešem veće, prostorne skulpture, ne prenosim u toku rada mermeru samo toplinu mog tela, već i misli, osećanja i nevidljive fluide duše. To je taj „razgovor” sa mermerom, ali i sa skulpturom u nastajanju. Svestan buduće lokacije u javnom otvorenom ili zatvorenom prostoru, u svaki rad unosim izuzetno veliku količinu pozitivne energije, lično osećanje smislenosti i vere u život. Sad već znam da jednom tako postavljena skulptura zrači bez prestanka na prolaznike ili namernike, i da im na taj način prenosi toliko potrebnu pozitivu.
DA LI SE SKULPTOR BAVI TEŠKIM FIZIČKIM RADOM KAKO BI OŽIVEO KAMEN?
Da, skulptor se bavi teškim fizičkim radom. Valjda i tu važi ono prethodno pravilo, da me je „mermer odabrao”. Kao da je znao da ću odolevati iskušenjima, fizičkim i svim drugim. Mermer zrači izuzetno. Vlada mnome u potpunosti. Kada stojim pred njim, naročito u majdanu, okružen njime kao u gradu zgradama, osećam se uvek lepo i prijatno, skoro blaženo. Svaki novi kubus ili blok doživljavam kao da mi je prvi. A kada ga završim, poljubim ga obavezno! Bez obzira da li sam ga radio jedno godišnje doba, dva-tri, ili čak šest (JELEN U SKOKU „John Deere”), čim ga završim, već razmišljam o novoj skulpturi. Taj zapravo težak fizički rad obično iščezne. Ogromna ljubav prema skulpturi, mermeru i klesanju zaklanja pred sobom sve fizičke napore, koji su, ipak, neminovni.
CELOG ŽIVOTA KLEŠETE JEDNU SKULPTURU KOJA SE ZOVE „PRAOBLIK“. U KOJOJ STE SADA FAZI I ZAŠTO PRAOBLIK KAO NAZIV?
Jedan vajar, jedna ideja, jedan materijal. Moja je deviza. Verovatno ne samo moja. „Praoblik” ja ta jedna skulptura koju klešem od početka. Pričao sam o Venčačkoj planini, majdanu, nekakvim „kricima”… mermer je nastajao eonima, u tišini utrobe planine, u vrelini i pod ogromnim pritiskom. U preobražavanju (metamorfozi) krečnjaka i dolomita, u naslagama ovih slojeva, kao i „slojeva” vremena, organskih naslaga „bivšeg” života, mermer je jedna ogromna knjiga od Vremena, sastavljena od stranica prošlosti. Klešući njegove slojeve iliti sedimente, ja klešem Prošlost, pravremena, praslike, PRAOBLIKE – ARHETIP. Otuda i ovaj naziv mojim skulpturama, jer prističe iz prirodnog bića materijala, tj. mermera. Trenutno klešem skulpturu u 2,3 m3 zapremine belog venčačkog mermera, pod nazivom MESEČEVA PTICA. Ona jeste neka vrsta onostranosti (metafizika) mermera, bića, snova i snohvatica….
VAŠE SKULPURE IMAJU SKLADNOST I HARMONIJU, NEKAKO SE SVE PRELIVA JEDNO IZ DRUGOG I TEČE U SVOJOJ ZADATOJ FORMI. KAKO VI GLEDATE NA SVOJE SKULPTURE?
Razmišljam šta uopšte dodati na ovo vaše pitanje. Činjenica je da volim u sebi stanje harmonije iliti skladnog sazvučja, takođe i oko sebe, i u svakom pogledu. I opet razmišljam šta još dodati vašoj prvoj rečenici… možda samo još da po neki glas likovne kritike nagoveštava izvesnu udvojenost oblika, pa čak i u nazivima (DVA JEZERA, DVA CVETA…). Rekoše mi jednom da izgleda kao da celog života tražim nekog, a da ga još uvek nisam sreo… I da vas ja sada citiram: „Nekako se sve preliva jedno iz drugog i teče u svojoj zadatoj formi…” Da, oblici moje skulpture to i čine… ne zbog logike putanje alata kroz telo mermera, ali sazvučje uvek postoji…
PIŠETE PESME NA SRPSKOM I MAĐARSKOM JEZIKU. JEDNA ISTA PESMA NA DVA JEZIKA ZVUČI DRUGAČIJE. KOJOJ STE MELODIJI JEZIKA NAKLONJENI?
Rođen u dvojezičnoj sredini (Subotica), živim kao bilingvista. A naklonjen sam…slikama koje reči proizvode. Dok pišem dvojezične pesme, pred očima mi se rađaju i ređaju slike, bogate sadržajem i koloritom. Takva je moć reči… po Bibliji, ona bejaše prvo… možda je i pisanje sećanje na naš zaborav, kao i vajanje i klesanje – na prareč, prasliku, na praoblik. A možda je poezija moje slikarstvo.
ŠTA JE ZAJEDNIČKO SVIM VAŠIM PESMAMA? DA LI POSTOJI NEKI ZAJEDNIČKI IMENITELJ?
Moja poezija nastaje tamo gde prestajem Ja, a gde započinje Tvoje ti, gde prestajem Ja, a gde započinje Priroda, gde prestaje moja planeta Zemlja, a gde započinje prva i večna Noć, i konačno, gde prestaje Sve i gde započinje Ljubav božja. Moć poezije često volim da upoređujem sa nebeskim „belim patuljkom”, zvezdom, koja masu Sunca sadrži u zapremini Zemlje! Poezija je i kraljica književnosti, jer snaga pesme može nadići priču, novelu ili roman. To ogromno sabijanje reči i slika ka jezgru pesme proizvodi i njenu neodoljivost naspram mnogo većih proznih formi, dovodi sebe do eksplozije, poput supernove. Pesma je mala forma sa ogromnom snagom preobražaja. Stoga, jedna od zajedničkih osobina svim mojim pesmama je da ih treba iščitavati u malim „gutljajima”, sporo, jer može dovesti do blagog „književnog pijanstva”.
KO JE GLASNIJI U VAMA – PESNIK ILI VAJAR?
Kao u bračnoj zajednici!… hahaa… ko je glasniji!? Istini za volju, spadam u tipične dvozanadžije, ili je to muzika frule dvojnica. No, ipak sam vajar, iako sam znatno ranije počeo pisati. S druge strane, vajarstvo i poezija nemaju isto štivo. Mada jednako teže suštini, sažimanju i jednostavnosti. Gledano tako, za mene je skulptura oličenje jednostavnosti. Skoro kao molitva. Velika izražajna snaga s najmanje elemenata. Pravo čudo. Uz to, može da stoji u javnom prostoru i da komunicira s vama u svako doba dana i noći. Ona vam je tu pred očima, i to je tako. Zanimljivo je još da me vajari retko pitaju za moje pesme, a jedan pesnik mi čak reče: „Za nas si pesnik, a sa vajarstvom vidi šta ćeš!”
TEMA MAJSKOG IZDANJA RADOSNOG BROJA RYL E-MAGAZINA JE 100% PRIRODNO. ŠTA JE PRIRODNO ZA VAS? DA LI ŽIVITE U SKLADU SA PRIRODOM? DA LI TU PRIRODU OSETITE KROZ SVOJ RAD?
Sam čin prihvatanja mermera za izražavanje za mene je prihvatanje sklada i jednostavnosti naših predaka. Oni su živeli u skladu sa Prirodom. Mislim na praljude, na vreme, dok još pojedinac sebe nije razlikovao od drugih. Mislim na osećaj kolektivne svesti. Prihvatio sam kamen, jer sam se na svojim počecima odlučio za jednostavnost. Sve što mi je donekle oduzelo tu prvobitnu jednostavnost jeste kasnije javni život umetnika, za šta sam znao od početka. Sebe danas doživljavam kao ostvarenog čoveka na svim životnim planovima. Nisam nikada postavljao sebi puno ciljeva, niti nedostižne. Za mene je ovo 100% prirodno. To sam što sam. Svaki novi dan, do sada, pa i u budućnosti, jeste čist božji dar. Hvala mu na tome… hvala mu na svemu….
