AUTOR: MARIJANA STOLIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Još od malena, bila sam vrlo smotana, a radoznala do zla Boga… Prva mi sećanja o bolu i sežu iz perioda dok po ambulantama čekamo na previjanje koječega, što sam tog dana izgrebala, pri nekom padu. Stalno sam išla oguljenih laktova, kolena, brade. Da sam, ne daj Bože, rasla u ovo današnje vreme, verovatno bi me Služba za socijalni rad i ovi što grakću vazda o kakvoj zaštiti dece, oduzeli roditeljima. Trajno! Jer, zaboga, oni su mi dopuštali da se povredim vozeći bicikl, penjući se na drvo, trčeći po parku. Ispostaviće se kasnije, da su mi ti isti roditelji, dopuštajući mi da budem „smotano“ dete, a da se toga ne stidim, učinili jednu od najvećih životnih usluga.
Jer život je nakon tog, ako zanemarimo višestruke prelome ruku i lagane potrese mozga, bezbrižnog detinjstva, za mene zakuvavao jednu ozbiljnu i ljutu čorbu. A očekivanja, ni roditelja, ni okoline, u pogledu moje budućnosti, nisu bila preambiciozna. Jeste, odvajali su se neki novci za moje školovanje po Engleskoj, ali kako posebnih talenata nisam imala u periodu odrastanja, lako su se ta sredstva preusmerila na preživljavanje tokom onih „bezbrižnih“ ’90-ih godina prošlog stoleća, je li.
Postoji jedna rečenica neke moje dalje rođake, koja mi je ostala u ušima do dana današnjeg, valjda me goneći kroz život da se inatim i pokažem suprotno – „Slatka vam je ova mala, ali kako se meni čini, ostaće vezana vreća za ceo život.“
Ljuta životna čorba kao da je otpočela tom njenom floskulom. Na „malu slatku“ obrušavali su se bez pardona mojim godinama, neiskustvu, mladosti, u svega par godina, jedan za drugim, kojekakvi strašni životni izazovi – teške bolesti, nemaština, odricanja, odlasci voljenih, smrti, izgubljenje ljubavi, komplikovani novi počeci, težak porođaj, još teža prevara, mnogo teži razvod, samohrano roditeljstvo.
Ovde stavljam tačku, jer sam isto i u životu učinila.
Smotana devojčica, bez preteranih ambicija, „vezana vreća“, s poprilično lošom životnom srećom je rešila i stavila tačku na tu istu i takvu sreću. Dogodi se taj neki trenutak, koji te prelomi preko noći i učini da ujutru, kad ustaneš, zgrabiš život za te oštre rogove, iskeziš mu se najstrašnije što umeš i kažeš: „Bu! Dosta je bilo! Ne plašim te se više.“ Od tog trenutka na dalje svoja se sreća svojim rukama vaja.
Uspešan život je stvar ličnog izbora. Za njim negde i sreća kaska, nekad sporija, nekad brža, ali osetna, prisutna u svemu oko mene. A uspesi, njih svako drugačije meri. Prečesto se uspehom smatra račun u banci, godišnji bilans, zveket ključeva kakvih kuća i kola, obilasci nekih ostrva, koje ni na mapi ne znaš s koje strane Zemlje su.
A svoj uspeh ja, eto, merim njegovim prvim koracima, najčvršćim zagrljajima, time što je pametan kao pčelica, a lep kao san, što je i dobro i loše mojih ruku delo, što imamo i kad nemamo, što sam iz sramežljive devojčice izrasla u ovu ženu pred ogledalom koju volim, što radim ono što moram i nije mi teško a dušu hranim onim što volim i beskrajno u tome uživam, što imam prijatelje još od pelena i stičem nove gde god se okrenem, što leti osetim ukus mora, što su mi reči dobile formu, a suštine im nikada nije falilo, što se u potiljku negde prvi roman krčka i što vi ovo sve danas čitate.
To su ti uspesi, svakoga dana po jedan, koji mom životu daju iznova i iznova novu energiju za sve izazove koje nose dani ispred. Dala sam im šansu da, ma koliko se činili nekome malim, moj život beskrajno bogat. I nijedan nije mali, svaki je kao kuća golem, jer sam ga sama stvorila svojom borbom sa vetrenjačama života. I vodim u toj borbi za prsa.
Ja sam svoj uspeh. I moj uspeh sam ja.
