PIŠE/FOTOGRAFIJE: LEJLA H. ALOMEROVIĆ
Ima trenutaka kada duša poželi da prestane da luta i prepozna svoj dom, ne dom od kamena što ga grade ruke, već dom što ga nosi u sebi otkako je stvorena. Tako je bilo kada se pred mojim očima ukazala Kaba — jednostavan crni kubus u moru belih talasa, u središtu sveta kao znak koji nas seća na Jednog.
Put u Mekku — Umra kao ogledalo duše
Put u Mekku nije tek putovanje kroz prostor, to je povratak sebi, ogoljenje pred Onim koji nas je stvorio. Umra (dobrovoljan hadžiluk) nije samo obred, ona je susret duše sa njenim poreklom, početkom i krajem, sa sopstvenom prolaznošću i sa Beskonačnim koji ne prolazi. Za muslimane, Mekka je središte sveta, osveštano mesto gde je prvi čovek, Adem, podigao hram Jednom Bogu i gde se sećanje na zavet sa Bogom čuva kroz prostranstva vremena, Ibrahimovom verom.
Pred Kabom stojimo jednaki, bogati i siromašni, žene i muškarci, i oni koji nose svoje velike terete i oni koji dođu sa tihim molitvama. Svi obučeni u jednostavnost ihrama (1) kojim se ogrne svaki hodočasnik, svedeni na ono što jesmo — duše koje će stati pred Gospodara. Taj trenutak ogoljenosti pred kamenom nije idolopoklonstvo, već podsećanje da je čovek prolazan, da vekovi odlaze, a da Beskonačnost pripada samo Allahu. Kamen je znak, svedok i središte molitve, osovina sveta kroz koju nam On poručuje: „Okreni se Meni, jer Ja sam Ahad — Jedini, i Samad — Onaj o kome svi zavise, a koji sam nezavisan.“ (nadahnuto ajetom iz sure Al-Ihlas 112:2-3)
I dok sam hodila tim putem, imala sam čast da me Gospodar pozove u žaru moje žudnje, upravo na dan kada je rođen Božiji Poslanik, Muhammed, hvaljeni. Nije li to dar iznad svih darova? U času kada se svet seća njegovog prvog daha, i ja sam udahnula novi život. Stajala sam u halki vekova kao jedna od karika što vezuju duše od Ibrahima do danas. Tog dana sam osetila da ništa na ovom svetu nije slučajno nego da Milost dolazi u trenucima koje samo On bira. Uveo me je u odaje gde čežnjom Ašik postadoh, onaj koji od čežnje postaje sam plamen.
Umra nas uči da duša jeste večna, jer dolazi od Njegovog daha, ali da nije beskonačna. Uči nas da sve što gradimo od snova, iluzija, strahova ostaje pred kapijama Harema, u Hram ulazi samo srce.
Put u Mekku je put onostranog. To nije hodočašće tela, već povratak duše svome poreklu. I tu shvatiš — svetost mesta nije u kamenu, niti u vodi, niti u prostoru, nego u Božanskoj Tišini koja se u njima otkriva. Put koji nije od zemlje. To je put kroz sebe, podsećanje da pred Sudnjim danom svi stojimo kao što stojimo pred Kabom… bez maske, bez moći, samo sa onim što smo uistinu uradili i što je ostalo zapisano. I kao što se tada okrećemo ka Jednom, tako je i ceo život poziv da se svega drugog oslobodiš, a Njemu se vratiš. Čiste i smirene duše.
Kaba, “sveto mesto” nije sveto po sebi, već je Uzvišeni odredio da bude u posvećenosti, središte našeg usmerenja gde ćemo lice okrenuti, čelo spustiti, da bi nam srce postalo kibla (pravac). I nije samo pravac, već uzdignuće duše tražeći Gospodara, kao što svaka kap traži svoj talas da bi se moru vratilo. Harem — prostor oko Božijeg Znaka diše sa milion duša i uzdaha, a tišina je toliko puna da se čuje kako se rađa molitva. Ne tišina kao odsustvo, već tišina kao prisustvo, prisustvo Glasa koji je rekao „Budi!“ (“Kun”) i sve postade.
Molitve se tkaju na jezicima što su se nekad razdelili, ali se vraćaju u jedan jezik, jezik čežnje, što ga razume i kamen i melek (anđeo). Svako zrno, svaka čestica, svaka kap ga svedoči i ćutnjom kazuju prolaznost pred Beskonačnim.
Kada sam je prvi put ugledala, srce se steglo, suze su me svedočile, a telo postalo lakše od vetra. Kao da me zid njene crnine saterao uz zid mene same. Nisam imala kuda, osim unutra. U istinu.
Tavaf — krug povratka
Sedam krugova oko središta sveta. Tavaf — ples duša što traže povratak Jednom. Hodamo uranjajući u harmoniju Svemira, u kruženje planeta suprotno kazaljki na satu, kao da se opiremo vremenu koje izmiče. Ali nije to prkos, to je povratak u Vreme Vanvremenog, u vreme bez pre i posle, večito sada.
Svaki korak svedoči prolaznost: ovaj kamen bio je tu pre nas i ostaće posle nas, kao što i molitva postoji pre nego što je srce izrekne. U tom krugu, čovek prekriven tugom postaje čovek koji moli, koji vapi, onaj što više ne broji godine, vreme, dukat, nego udah i izdah duše. Dahovi su molitve. Dahovi su tišina. Dah je susret.
Sajj — trčanje nade
Između Safe i Merve ponavljam Hadžerin put bola i nade. Sedam puta prelazim put između očaja i nadanja, kao što je i ona trčala između smrti i života svoga deteta, sina Ismaila. Sajj nije puko sećanje nego življenje — da svi trčimo kroz život tražeći vodu za ožednele duše.
Kad se pod Ismailovim stopalima otvorila vena Zem-Zema, iz utrobe presahle pustinje, otvorio se i znak — da ono što tražimo izvan, već postoji u nama. Ali moramo doći do kraja sebe i sveta da bismo pronašli početak u sebi. Svaka kap nosi sećanje na nemoć i snagu, na čežnju i milost. Svaka kap vode je blagodat duši i telu.
I ja sam tu. Sama, prisutna samo Njemu.
Noćna molitva
Kad se spusti noć nad Haremom, dvorište postaje centar sveta, mesto gde se nebo spušta svojim plaštom da obrgli zemlju. Milioni duša čelom dotiču mramor što pamti molitve davnašnjih vladara i siromaha, milioni srca kucaju u samo jednom otkucaju.
Tu molitva više nije reč, već tišina reči, tišina u kojoj je reč već prepoznata pre nego što je izgovorena. U tom moru sedždi čujem sve molitve vekova: Ibrahimovo „Evo me“, Ismailovo „Spreman sam“, Muhamedovo „La ilahe illa Allah“. (2) Čujem i svoju, koja tek treba da se rodi. Jer u svetom prostoru vreme ne ide pravo, ono kruži kao spirala što se vraća sebi, ali na uzvišenijem mestu.
Ogoljena duša
Pred Kabom nema maski. Nema uloga ovoga sveta. Stojimo sa ogoljenom dušom, bez vela kojim smo je prekrivali. Sva kajanja izlaze na površinu, sva sećanja na propuštene trenutke milosti, sve odluke kada smo izabrali sebe, a ne Njega. Ali ta ogoljenost nije bolna, ona oslobađa. Tek kad odbacimo lažne uloge, duša počinje da diše. Ovde shvatamo da smo ruševina sveta, prolazni, da naš vek nestaje, da smo vekom večni samo dok duša traje, ali ne i beskonačni. Kajanje tada nije rana, već radost ponovnog susreta.
Duše su nadahnute, prsa raširena, nemiri kao polen na vetru rasuti, iz kolevke duše zakletva Gospodaru tišinom Svemira odjekuje. Nema puta ka Kabi dok ne pređeš kroz pustinju sebe i sopstvenog ega.
Povratak koji nema kraja
Kada napuštah Harem, nisam odlazila kući, odlazim ka Kući. Jer Mekka nije cilj, već početak, početak života u kojem se čuva tišina i svedočanstvo Jednog. Nosim u sebi zvuk koraka po kamenu, miris njen, ukus Zem-Zema što podseća na raj, sliku hiljada ruku podignutih ka nebu. Najviše nosim sećanje na to kako je biti deo čežnje koja teče kroz vekove, pre i posle svih ljudi.
Mekka nas ne menja, ona nas podseća. Podseća nas na ono što jesmo od početka. Dom što ga tražimo u svetu nosimo u sebi. I možda je to najveća tajna Božije milosti — da nas pusti da lutamo, da tragamo, da bismo jednom mogli da budemo pronađeni i pozvani.
„A one koji se trude radi Nas, Mi ćemo sigurno uputiti Našim putevima.“ (Kur’an, 29:69)
Epilog srca
Ko jednom vidi Kabu, shvata da je svaki kamen što ga je nosio na leđima zapravo teret nas samih.
Mekka ostaje u nama kao melodija duše na kojoj će se tkati sve buduće molitve. U toj tišini, nastavlja se pravo hodočašće: ono koje traje dokle god traje i naš dah. I spoznah tada — više nikada nisam sama.
Kibla mog srca je spomen Tvoj.
Duša tavaf čini u sedam krugova,
u sedam Tvojih nebesa.
I oslobodi me, svega osim Sebe samog.
Bogu verna Lejla h. Alomerović
- Posebno stanje duhovne čistoće i odricanja u koje hodočasnik ulazi prilikom obavljanja hadža ili umre, uz određenu odeću i propise kao znak posvećenosti Jednom Bogu. Muškarci nose dva nešivena bela platna, žene odevaju šivenu odeću.
- Nema drugog božanstva, osim Jednog Boga. Negacija lažnih apsoluta (idola, moći, novca, ideologija, ljudi) i afirmacija jedine stvarnosti — Boga koji jeste, koji je Živ i Neuporediv.
