PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: ALEKSANDAR ĐURIČIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Aleksandar Đuričić, po zanimanju fitnes trener, završio je kurs u sklopu Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu, a trenutno je na master studijama na Fakultetu za menadžment, ekonomiju i finansije, smer Menadžment u sportu i turizmu. Od 2012. godine, bavi se uporedo poslom turističkog vodiča, a slobodno vreme u Beogradu koristi u ulozi fudbalskog sudije. Obilazi svet, upoznajući druge kulture, neba i ljude. Njegov put je put nomada, put lepote i avanture.
KROZ PUTOVANJA I PROFESIJU, SKORO SI OBIŠAO SVET. RADIO SI NA BRODU KAO FITNES TRENER I SPASILAC I PUTOVAO PO AMERICI I KARIBIMA. KAKVA SU ISKUSTVA?
Rad na kruzeru sigurno je jedan od najtežih poslova koji sam do sada obavljao. Sama činjenica da za ugovor u trajanju od 6, 7 ili 9 meseci, slobodan dan ne postoji, zatim da delite kabinu sa neznancima, često to budu Filipinci, Indijci ili Indonežani, nije baš prijatna, ali ja sam imao da tu sreću da mi cimer bude naš momak. Bili smo osuđeni na kabinu u kojoj možete raširiti ruke, ali ne i okrenuti se, i sve što smo unutra imali jeste lavabo, krevet, stočić, televizor i kupatilce koje smo delili sa još jednom kabinom. Hrana na kruzerima često je loša, ali se ne bih žalio, jer se uvek moglo iskombinovati nešto što se uklapa u režim ishrane fitnes trenera. Atmosfera među zaposlenima je promenljiva, pritisak od strane menadžera, tenzija i nervoza su svakodnevnica, ali bilo je i lepih trenutaka. Iskustvo je toliko da ga rečima ne bih mogao opisati, upoznao sam veliki broj ljudi širom sveta, trenirao ljude i sastavljao planove ishrane, unapredio jezik i, verovali ili ne, šišao zaposlene u slobodno vreme. Iskoristio sam sve svoje veštine i taj prirodni talenat za frizeraj, od kojeg sam živeo na neverovatnim mestima magičnih Kariba, kao i američkog tla, dok je redovna mesečna plata stajala na računu skoro netaknuta. Imao sam prilike da često boravim na destinacijama kao što su Portoriko, Bahami, Meksiko, Sent Marten, Bermuda, Grenada, Jamajka, Sent Tomas, Martinik, Florida, Baltimor i drugi… Sve su to destinacije o kojima sam, ne tako davno, maštao.
KAKVI SU TURISTI NA TIM BRODOVIMA, DA LI SU BILI ZAHTEVNI?
Što se tiče gostiju na kruzeru, u 90 % slučajeva su to državljani Sjedinjenih Američkih Država. Malo je reći da su zahtevni, naravno čast izuzecima. Pojedinci imaju utisak, ukoliko plate turu od 7 dana, 300 ili 400 dolara, da su bogovi. Često su umeli da nas psihički maltretiraju, a kompanija je uvek na strani gostiju, a ne svojih radnika, i onda ništa drugo ne preostaje nego da se povučeš i isprazniš na neki drugi način, u mom slučaju u teretani. Opet ponavljam da je reč o pojedincima, jer ima i jako dobrih i pozitivnih ljudi. Upoznao sam dosta divnih ljudi, mahom iz Pensilvanije, Njujorka i Vašingtona, bili su to često stariji ljudi i sa njima je konverzacija uvek bila lepa i zanimljiva. Sa nekoliko njih sam putem Instagrama i danas u kontaktu i postoje realne šanse da se opet vidimo. Jedan od prizora koji bih takođe izdvojio jeste uživo prisustvovanje lansiranju rakete u svemir iz NASA centra na Floridi, zaista neverovatan prizor. Najveći šok mi je izazvao podatak da 85 % gostiju na kruzeru sa kojima sam komunicirao nema predstavu o NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, a Srbiju prepoznaju po Novaku Đokoviću, Nikoli Jokiću, Vlade Divcu, Peđi Stojakoviću i Nikoli Tesli, za divno čudo.
DA LI IMAŠ NEKO NEGATIVNO ISKUSTVO SA BRODA?
Kao i u svakom poslu, uvek se nađe neko negativno iskustvo. Kada je reč o brodu, izdvojio bih nekoliko oluja i uragana u koje smo upadali tokom plovidbe Bermudskim trouglom od Baltimora ka Bermudama, kao i od Floride prema Portoriku i Bahamima. Na brod sam stigao neposredno posle uragana Irma, koji je opustošio nekoliko država Kariba, pa su zbog toga jači vetrovi i oluje bili ne tako retka pojava. Posledice su bile ljuljanje broda i velike mučnine, panika nije bila prisutna, jer smo prošli obuku i znali smo da ti vetrovi nemaju dovoljnu snagu da ozbiljnije naškode brodu, ali svakako nije bilo prijatno. Druga strana je lepša – tokom noćne plovidbe Atlantikom, zbog jako čistog vazduha, na nebu smo viđali kiše meteora, planetu Veneru koja se baš jasno vidi, kao i ajkule i delfine koji su često plivali uz nas.
NAKON PLOVIDBE, ODLAZIŠ U KINU I RADIŠ U VRTIĆU. KAKVO JE TO BILO ISKUSTVO, ŠTA TI SE SVIDELO?
Po završetku ugovara na brodu, želeo sam da se oprobam u Aziji, jer sam video da je dosta naših ljudi otišlo u Kinu da radi. Stupio sam u neke, mogu slobodno priznati, bezuspešne kontakte sa našim ljudima koji su već bili u Kini u tom trenutku i nakon nekog vremena došao sam na ideju za koju mi danas svi govore “Svaka čast na hrabrosti”. Jednostavno, nisam mogao da slušam razne laži i demotivišuće poruke, pa sam kupio kartu Beograd – Hong Kong i otišao sa pozitivnim mislima da ću posao pronaći u kratkom periodu. Ni u jednom trenutku nisam imao strah da mi se može nešto desiti, ako nađem posao – ostajem, ako ne nađem – proputovaću Aziju i vraćam se kući. Desilo se da sam, kroz nepunih 48 sati, dobio posao i stan od vrtića, u gradu Dongšeng, koji ima nešto više od 2 miliona stanovnika. Radio sam kao učitelj engleskog jezika i sportski trener, predstavljao sam jedinog stranca u celom gradu, ljudi su me slikali na ulicama, deca pipala i divila mi se kao da vide svog omiljenog lika, u vrtiću sam stekao osećaj kao da sam bog, jer su se svi tako ophodili prema meni. Osećao sam se kao da nisam sa ove planete. Najveći problem je ležao u tome što niko reč engleskog jezika nije znao, sporazumevali smo se putem aplikacije za prevod, rukama i nogama. Ubrzo sam shvatio da nema poente pričati na engleskom, pa sam nastavio na srpskom i moram priznati da smo tada najbolje razumeli. Decu sam učio našim rečima i pesmama Dragane Mirković, što je izazvalo izuzetno pozitivan odziv na društvenim mrežama, pa me je u Beogradu, po povratku iz Azije, dosta nepoznatih ljudi prepoznavalo na ulici. Živeo sam tri meseca sam u zgradi, ne u stanu, već u zgradi, mogao se videti tek poneki komšija. Bilo je lepo, turbulentno, ali često i sablasno. U vrtiću sam radio puno radno vreme, a deo radnog vremena sam bio trener u lokalnoj teretani. Rukama i nogama sam objašnjavao vežbe Kinezima i to nije dugo potrajalo. Nakon tri meseca više nisam mogao, želeo sam da radim ono što volim, premestio sam se u Senžen, grad od 20 i više miliona stanovnika, gde sam našao posao fudbalskog trenera i snašao se jako lepo do kraja svog boravka u Kini.
U KINI SI BIO NEKIH DEVET MESECI I RADIO KAO FUDBALSKI TRENER. DA LI SU KINEZI TALENTOVANI ZA FUDBAL I ŠTA SI SVE TAMO DOŽIVEO I VIDEO?
Kinezi i fudbal su kao nebo i zemlja, o čemu svedoče i njihovi brojni neuspesi na fudbalskim takmičenjima. Eksperti su za stoni tenis, badminton i odbojku, ali fudbal definitivno NE! U Senženu mi je bila glavna baza iz koje sam obilazio Aziju. Zahvaljujući izuzetno jeftinom avio-saobraćaju, posetio sam Južnu Koreju, pokušao da uđem u Severnu Koreju, nažalost bezuspešno, Indoneziju, Bali, Maleziju, Filipine, Tajland, Macau, Hong Kong i Peking i Kineski zid. Bilo je to zaista neverovatno životno iskustvo, ali sada red dolazi na sledeći kontinent koji ne bih unapred otkrivao.
PUTUJEŠ PO SVETU, ZARAĐUJEŠ BAVEĆI SE SVOJIM POSLOM. KOLIKO TE JE SVE TO PROMENILO I KOLIKO SI SPOZNAO I IZGRADIO SEBE KROZ RAZNE LJUDE I KONTINENTE?
Mogu slobodno do kažem da sam spojio lepo i korisno i mnogi mi to kažu, jer sport i putovanja su zaista dve stvari koje me ispunjavaju i kojima ću se baviti dok sam živ. Odlaske u Ameriku i Kinu smatram svojim najboljim potezom, jer sam progledao, obogatio se neverovatnim iskustvom i zaradio novac do kojeg sam u Srbiji mogao doći samo ilegalnim putem, što nisam želeo. Možda je loša stvar to što sam izgubio kontakte sa pojedinim ljudima koje sam smatrao bliskim, ali se ispostavilo drugačije. Zahvaljujući Instagram profilu trudio sam se da održavam kontakt sa što većim brojem ljudi za koje smatram da bi trebalo. Pričali su mi svi kada odeš daleko da te ljudi brzo zaborave i moram priznati da u tome ima istine, ali jako bitni i meni dragi ljudi su uvek uz mene, gde god da se nalazim, a oni koji su se sami povukli očigledno su bili samo lažni i privremeni i stoga poštujem svačiju odluku.
GDE BI VOLEO DA ŽIVIŠ?
Osam godina radim kao turistički vodič, imao sam prilike da proputujem celu Evropu, posle Amerike i Kine broj posećenih država je dostigao ozbiljnu cifru, ali bih izdvojio dve države – to su Grčka i Portoriko, najviše zbog nestvarne lepote i atmosfere, kao i fenomenalnih ljudi. Ako bih mogao da biram, što se Evrope tiče, istog trenutka bih se preselio u Solun, a kada je reč o Karibima, to je definitivno San Huan, glavni grad Portorika.
SKAKAO SI SA PADOBRANOM – KAŽU DA JE TADA ADRENALIN NAJJAČI. KAKO JE IZGLEDAO DOSKOK NA ZEMLJU I KOLIKO JE TRAJALO SPUŠTANJE? KAKO SI SE TADA OSEĆAO?
Četiri puta sam skakao iz aviona, jer osećam zavisnost od adrenalina i veliki sam ljubitelj visine i vode, možda zbog horoskopskog znaka Vodolije, nisam siguran. Sam adrenalin, prilikom slobodnog pada brzine od 240 km/h, na maksimalnom je nivou, lepši osećaj ljudsko telo definitivno ne može da oseti i svakome bih preporučio. Doskok je bio sasvim normalan, nikakvih problema nisam imao. Skok je trajao ukupno šest minuta, od toga nešto manje od jednog minuta sam slobodno padao nerealnom brzinom, ostalo je bila lagana vožnja padobranom. Prva tri skoka su bila sa visine od 3000 metara, dok je poslednji bio sa 4000, sledeći izazov me čeka na 5000 metara. Nakon povratka na zemlju, zatvorio sam oči i shvatio da su sav stres i negativna energija ostali negde gore u vazduhu i nebeskom plavetnilu. Ogromno iskustvo!
KOLIKO ČESTO ZBOG PUTOVANJA MORAŠ DA ZAMENIŠ PASOŠ?
Radim kao turistički vodič, pa se dešava da tokom letnje sezone i po 10-ak puta prođem različite granične prelaze, a kad se na sve to dodaju i ostale ture i putovanja, zamena pasoša je relativno česta. Od kad su crveni pasoši stupili na snagu, u posedu mi je trenutno treći, koji je izvađen u avgustu prošle godine i, zahvaljujući Aziji, već je solidno popunjen. Procena je da će naredna zamena putne isprave biti krajem 2020. godine.
TRENUTNO, DOK PIŠEŠ ODGOVORE NA OVA PITANJA, NALAZIŠ SE U JUŽNOJ AFRICI. PREDNOSTI I MANE JUŽNE AFRIKE? KAKO JE TI SAGLEDAVAŠ?
Kao i svaka država, tako i ova ima svoje dobre i loše strane. Ona lepša strana Južne Afrike jeste veliki broj inostranih turista u Kejp Taunu, izuzetno ukusna hrana, nestvaran geografski položaj grada, kao i ogromna kulturna, istorijska i prirodna bogatstva. Kejp Taun je zapravo podeljen na tri dela i svaki od tih delova krije svoju neku priču. Oduvek se postavljalo pitanje da li je Kejp Taun zaista jedan od najopasnijih gradova sveta, a moj odgovor je DA, JESTE!
Naime, stopa kriminala i ubistava je na visokom nivou, bezbednost turista je na nižoj granici i veoma lako se može upasti u veliki problem, gde u većini slučajeva ni policija ne sme da interveniše. Postoje gangsterske grupe koje ratuju međusobno, a najčešći epilozi obračuna su ubistva, kindapovanja i silovanja, često i nedužnih žrtava, mlađih od 18 godina. Turisti mogu biti lako opljačkani i pretučeni ukoliko se kreću u mračnim delovima grada i u pogrešno vreme, ali uvek postoji lepša strana svake crne priče.
ČIME TE JE OSVOJILA JUŽNA AFRIKA?
Ovo pitanje zahteva odgovor na barem 10 strana, ali izdvojiću ukratko najvažnije. Južna Afrika svojom prirodnom lepotom, magijom i čarima svakog turistu pošalje kući sa koferima prepunim pozitivnih utisaka. Sama činjenica da sam se tamo osećao kao na drugoj planeti ispisuje posebnu priču na stranicama mog života. Družiti se na jednom delu grada sa pingivnima, fokama, vombatima i delfinima, a na drugom gledati uživo ajkule, kitove, nojeve i babune, koji će vas pokrasti dok se okrenete, zvuči krajnje nestvarno, a kada se na sve to doda samo još jedna reč safari”, onda ova priča dobija potpuni smisao. Ovoliku moć prirode prikazanu kroz planine, plaže, pejzaže i životinje, zamišljao sam samo u bajkama. Kejp Taun, mesto koje zapljuskuju talasi plavog Atlantika i čija planina, u pozadini poput kockaste table, čuva tajne jednog nestvarnog grada, koji sa punim pravom nosi naziv “Rt dobre nade”. Sa sigurnošću tvrdim da je Južna Afrika premašila sva moja očekivanja i ubedljivo izbila na prvo mesto najvećih oduševljenja u dosadašnjim avanturama po svetu.
TEMA JULSKO–AVGUSTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SVUDA SAM GDE SU MI TRAGOVI“, KAKO KAŽE MIKA ANTIĆ U SVOJIM STIHOVIMA. DA LI TI ISTO TAKO OSEĆAŠ SVOJE PRISUSTVO U SVETOVIMA KOJIMA HODIŠ?
Da, osećam svoje tragove svuda u svetu i takođe osećam da ću hodati ovom planetom sve dok me noge budu nosile. Trenutno se nalazim u Južnoj Africi, tačnije u Kejp Taunu, odakle ti i pišem ovaj tekst, i ono što sam ovde osetio i doživeo za svega 15 dana dalo mi je još veći motiv i snagu da još više putujem i upoznajem našu divnu planetu. Svetovi su različiti, baš kao i ljudi u njima, negde se osećam skroz bezbedno, negde manje, a negde uopšte ne osećam bezbednost, ali sve je to sastavni deo putovanja i smatram da čovek samo treba biti dobro potkovan informacijama i maksimalno obazriv kako bi izbegao sve moguće probleme na putovanjima… I daaa, definitivno osećam svoje prisustvo u svetu avantura kojim hodim.
