PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: VLADIMIR MARKOSKI
VLADIMIR MARKOSKI, AKADEMSKI SLIKAR I VAJAR. ROĐEN U BEOGRADU 1970. GODINE. DIPLOMIRAO NA FPUD U BEOGRADU, NA ODSEKU ZIDNO SLIKARSTVO I RESTAURACIJA, 1996. GODINE. JEDAN OD OSNIVAČA GRUPE HARD SOC I ASOCIJACIJE ART OF REALITY. ČLAN ULUS-A OD 2000. GODINE.
IMAO JE VELIKI BROJ SAMOSTALNIH I GRUPNIH IZLOŽBI. ANGAŽOVAN JE OD STRANE REPUBLIČKOG ZAVODA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE SRBIJE NA KONZERVACIJI I RESTAURACIJI ŽIVOPISA BOGORODIČINE CRKVE, MANASTIRA STUDENICA.
UMETNIČKI IZRAZ KOJIM SE VLADIMIR MARKOVSKI BAVI OD KRAJA 90-IH GODINA PROŠLOG VEKA ZASNIVA SE NA ANDERGRAUND I POPULARNOJ KULTURI, STRIPU, PANK MUZICI I ANARHISTIČKIM IDEJAMA KOJE PROMOVIŠE. DIREKTNO JE USMEREN KA KRITICI SISTEMA VREDNOSTI KOJE JE SVOJIM PERFIDNIM METODAMA, NEPRESTANO IH USAVRŠAVAJUĆI, NAMETNUO NOVI SVETSKI POREDAK KRAJEM 20. VEKA I KOJI U VREMENU U KOJEM ŽIVIMO DOŽIVLJAVA SVOJU KULMINACIJU.
NJEGOVE SLIKE GOVORE JEZIKOM MASOVNE KULTURE, A CILJ NJEGOVOG STVARALAŠTVA SU DELA KOJA INSISTIRAJU NA PARODIJSKOM I IRONIČNOM PRIKAZIVANJU VREMENA U KOME NASTAJU I PREDSTAVLJAJU NEKU VRSTU POLITIČKOG KOMENTARA U OBLIKU SPECIFIČNOG OBLIKA ANGAŽOVANE UMETNOSTI.
ŽIVI I RADI U BEOGRADU.
Ko si ti – umetnik, slikar, vajar ili muzičar?
Mislim da je reč umetnik prejaka i da sud o tome da li je neko umetnik treba da donese vreme i ozbiljan osvrt i analiza nečijeg stvaralaštva. Termin umetnost ili umetnik je prilično obesmišljen, pogotovo u vremenu (dez)informacija u kome živimo i gde je svako bavljenje nekom vrstom kreativne delatnosti proglašeno za umetnost. Pre svega sam slikar, zatim muzičar, a na kraju i vajar, imajući u vidu da sam zbog izvedbe doktorskog umetničkog projekta napravio izlet u svet skulpture i umetničke instalacije u prostoru.
Koliko je teško biti u art realizmu 21. veka? Na izvorištu si iz kojeg lagano proističe tvoj pop-art. Hrabrost ili ludost?
Verujem da je jednako teško kao i u 20. veku. Svako vreme nosi svoje izazove i svako od nas je svedok vremena u kome živi, subjektivno ga doživljavajući kao najturbulentnije. Upravo zbog toga su ljudi često nostalgično zagledani u prošlost, verujući da se tada živelo bolje. Nažalost, istorija nas uči da su periodi mira i oporavka čovečanstva od svetskih i lokalnih ratova i geopolitičkih dešavanja kratko trajali. Nametnutu matricu o tome kako je za to kriva ljudska priroda je sistem uspeo da duboko usadi u većinu ljudi.
Mi koji živimo na ovim prostorima smo autentični učesnici i svedoci svih geopolitičkih dešavanja još od srednjeg veka. Naša kultura i folklor su u najvećoj meri inspirisani upravo tim dešavanjima i mnogi umetnički stvaraoci su inspiraciju za svoju kreativnost pronašli u tome. Teško je ignorisati značaj istoka i zapada kada se nalazimo na samoj raskrsnici tih uticaja. Sem najčešće spominjanog istoka i zapada, mi imamo i tu sreću (ili nesreću) da osećamo uticaj i severa i juga. Upravo oni daju našoj kulturi i folkloru specifičnu težinu koju pre svega zapad ne može lako da svari. Mislim da ta težina našeg kulturnog nasleđa i dešavanja koja su obeležila kraj 20. i početak 21. veka u velikoj meri krase moj umetnički izraz. Pop-art, andergraund, strip i pank-rok kultura su u velikoj meri formirali moj stav o svetu i vremenu u kome živimo. Smatram da je uloga umetnika da ostavi, svako u svom domenu, trag i kritički osvrt na vreme u kojem su njegova dela nastala. Baviti se realizmom u vremenu apsurda shvatam kao misiju, a kritički odnos prema obmani i laži kao dužnost. Da li je u pitanju hrabrost ili ludost? Mislim da čovek treba jasno da iznosi svoje stavove (ukoliko ih ima) o svetu koji ga okružuje, bez obzira da li se bavi umetnošću ili ne. Možda se u vremenu u kome živimo to smatra za hrabrost i ludost, za mene je to više stvar etike, morala i integriteta koji bi trebali da odlikuju i oblikuju svakog čoveka.
Tvoja kritika, poetika, ponekad zapisi na slikama – bolni su osvrt na stvarnost. Kako izvlačiš suštinu u slici i reči?
Slika govori hiljadu reči, ali nekada to nije dovoljno i da bi poruka posmatraču bila jasnija na svoje slike stavljam i reči. Na ranijim radovima je to bio čest slučaj, dok na novijim nastojim da tu poruku zapakujem na perfidniji način i posmatrača nateram da se potrudi da je protumači. Naša stvarnost jeste bolna i time što ćemo je ignorisati nećemo promeniti ništa niti učiniti da ona nestane. Kao i sa problemima na koje nailazimo u svakodnevnom životu, moramo prihvatiti i stvarnost oko nas i uraditi sve što je u našoj moći da je promenimo i učinimo boljom i lepšom.
Doktorskim projektom u vajarstvu iskoračio si u treću dimenziju. S kakvom namerom?
Početna ideja oko realizacije doktorskog umetničkog projekta mi je bila da ga realizujem u slici kao mediju kojim se bavim i koji usavršavam od početka svog umetničkog stvaralaštva. Tokom istraživanja teme kojom se bavi moj umetnički doktorski projekat, odlučio sam da ipak izađem iz svoje komforne zone slikarstva i realizaciju ideje prebacim u prostor i u trećoj dimenziji putem skulpture, umetničke interaktivne instalacije i prostorne slike, posmatraču prenesem poruku. To je bio veliki izazov, ali sam odlučio da ga prihvatim i istražim svoje kapacitete i u drugim medijima. Smatram da je tema koju istražujem u svom umetničkom projektu ovom odlukom predstavljena na pravi način i kod posmatrača je izazvala reakcije koje putem slike ne bih mogao da postignem.
Da li se tvoje slikarstvo oseća u skulpturi koju danas stvaraš?„Mozak u lancima“ je deo doktorskog projekta koji si realizovao u saradnji sa Mišom Roganom i Galerijom Dimenzija.
Simboli su često sastavni deo mojih slika. Lanac je, osim što je simbol ropstva i vezivanja, simbol povezivanja. Linija je jedan od osnovnih likovnih elemenata i osnovni gradivni element crteža kao primarnog slikarskog i vajarskog zapisa u procesu realizacije umetničkog dela. U ovom slučaju sam liniju pretvorio u lanac i na taj način gradio željenu strukturu mozga. Jedan od crteža sam izabrao kao skicu za izradu skulpture, a drugi na kojem je predstavljen poprečni presek ljudskog mozga čije konture čini linija u obliku lanca sam izabrao kao skicu za realizaciju instalacije na podu galerije. U realizaciji i izradi skulptura mozga od lanaca izlivenih u bojenoj epoksidnoj smoli, u velikoj meri pomogao mi je moj dugogodišnji prijatelj i kolega, vajar Miodrag Mišo Rogan. Prezentacija mog umetničkog projekta ,,Mozak u lancima“ izložena je u Galeriji Dimenzija (čiji je osnivač i likovni urednik Miodrag Mišo Rogan) krajem septembra 2024. godine.
Filmski stvaraoci su često koristili kompozicije umetničkih slika za kadrove svojih filmova, neretko direktno citirajući kompozicije tih slika. Slikarstvo je u velikoj meri uticalo na filmsko stvaralaštvo. Ti si „obrnuo igricu“ i deo iz Hičkokovih filmova si preneo na platno. Slikarstvo i film se prepliću i dopunjuju od samog postanka filma do današnjih dana.
Polazna tačka za ciklus slika koji sam posvetio Hičkokovom opusu je bila upravo činjenica da je često citirao kompozicije poznatih dela likovne umetnosti u kadrovima svojih filmova. Ja sam išao obrnutim putem i neke od kultnih kadrova iz njegovih filmova koristio sam kao kompozicije svojih slika. Inspiraciju za ovaj ciklus (Vertigo) sam takođe našao u pesmi Ian Browna ,,F.E.A.R.“. Hičkok je velemajstor prikazivanja straha i izazivanja napetosti kod gledalaca. Na ovaj način sam pokušao da ukažem na vladavinu straha koji je ljude desocijalizovao, obeshrabrio i oteo im slobodu mišljenja, ponašanja i odlučivanja. Pokušavši da zamrznute kadrove na neki način pokrenem i galerijsku sliku povežem sa pokretnom, odlučio sam da pozadine slika rešim koristeći citate slika op-arta Viktora Vazarelija. Slikarstvo i film se prepliću od najranijih dana nastanka filmske umetnosti. Mnogi filmski stvaraoci su koristili kompozicije slika kao inspiraciju za kadrove svojih filmova, umetničke slike poznatih i manje poznatih likovnih umetnika su bile deo scenografije, filmska ostvarenja su se bavila životom likovnih umetnika. Kao najpoznatiji primer, naveo bih slikarstvo Edvarda Hopera koje je izvršilo najveći uticaj na mnoge filmske stvaraoce i čije su kompozicije slika najčešće citirane u mnogim filmovima nekih od najpoznatijih američkih i svetskih reditelja.
Postoji li neka univerzalna poruka koju pokušavaš da preneseš kroz svoje radove, bez obzira na formu?
Postoji, naravno. Poruka je uvek ista – želim da se posmatrač zapita koliko je slobodan i u kakvom svetu živi. Da preispita svoju ulogu i doprinos društvu i okruženju u kome živi i radi. Ironičnim stavom i humorom želim da tu poruku učinim jasnijom i prihvatljivijom za širu publiku. Smatram da je svaka informacija pitkija ukoliko sadrži dozu humora.
Umetnici koji se kreću kroz više medija često tragaju za nečim što nadilazi formu. Da li je to i tvoja istina ili želja za eksperimentom?
Svaki medij pruža nove mogućnosti i rešenja. Ne izlazeći iz zone komfora medija kojim vladaju, umetnici često uleću u zamku manirizma i recikliranja, ostajući na početnim pozicijama koje na neki način po svom mišljenju dovedu do perfekcije. Izletom u neki novi medij, likovni umetnici pružaju sebi šansu za otkrivanje novih metoda pristupa rešavanju problema kojima se bave. Eksperiment nas često može odvesti u sfere u koje nismo ni slutili da možemo zaći i na taj način napraviti otklon od sterilnih koncepata koji često odlikuju savremenu umetnost.
Ko može da razume tvoje poruke? Ko je onaj koji sa lakoćom „čita“ tvoje slike?
Trudim se da poruke koje upućujem posmatraču budu razumljive za širi auditorijum. Ukoliko je umetnost angažovana oko tema koje se tiču velike većine, smatram da poruka mora biti jasna. Umetnost radi umetnosti, ona koja se bavi sama sobom i za čije je tumačenja potrebno uputstvo, ne može da ukaže na probleme kojima se navodno bavi nikome drugom do likovnoj kritici i učenim konzumentima koji tu problematiku već dovoljno dobro poznaju. Umetnost bi trebala da služi širokom auditorijumu, a ukoliko želi da prenese poruku i ukaže na nešto, da tu poruku učini razumljivom i čitkom.
Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Master of the Game“. Da li si majstor svoje igre?
Igram po svojim pravilima. Postati majstor svoje ili bilo koje druge igre iziskuje posvećenost, požrtvovanost, veštinu, znanje i pre svega ljubav prema toj igri. Smatram da većinu ovih komponenti posedujem, a trudim se da ih neprestano usavršavam i time sebe učinim boljim igračem. Zadovoljan sam dosadašnjim rezultatima u zadatim uslovima i okolnostima. Na drugim igračima je da donesu sud o tome da li sam majstor svoje igre.
