PROSTOR

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: STANISLAV STANKIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

STANISLAV CANE STANKIĆ, AUTOR, VODI­TELJ I REALIZATOR EMISIJE „PROSTOR“ KOJA SE VEĆ 18 GODINA EMITUJE U JAV­NOM PROSTORU SRBIJE. OD 2006. GODINE, RADIO JE NA TV KOŠAVI GDE JE EMISIJA I NASTALA U SARADNJI SA KOLEGINICOM JASMINOM ĐURIĆ TOROVIĆ, KOJA JE U CA­NETU I PROBUDILA LJUBAV PREMA NOVI­NARSTVU.

DANAS SE CANETOV „PROSTOR“ BAVI TE­MAMA IZ OBLASTI AMBIJENTA, DIZAJNA, ARHITEKTURE, PRIMENJENE UMETNOSTI, TURIZMA.

Kako bi opisao svoju emisiju „Prostor“ – koja je bila osnovna ideja i u šta se danas razvila?

Televizijski posao sam zavoleo čim sam kro­čio na TV Košava, a to je bilo u januaru 2005. godine. Tada sam počeo da radim na procenat u marketingu. Kolege su me brzo prihvatile i svoj doprinos sam dao skoro svakoj emisiji. U maju 2005. godine, u Beogradu je organizo­van Sajam erotike, koji je u to vreme bio malo škakljiva tema, ali sam to uspešno odradio. Tu sam i pridobio simpatije kolega koje su očeki­vale da marketing služba obezbedi neki kete­ring. Bili su skromni i tražili su nekakvu pekaru, gubeći svaku nadu. Jedino je moj prijatelj Enes Sadiković verovao i rekao: „Cane će sigurno nešto da nam obezbedi.“ Naravno, to nije bila pekara, već sam za sve dane sajma obezbedio kompletan meni sa splava Ada. Ovo je mala uvertira kako sam došao do emisije Prostor. Do novembra 2005. godine, nisam bio stalno zaposlen nego sam radio kao saradnik. TV Košava je bila u viševlasničkom sistemu i je­dan od vlasnika je bila nemačka TV Kanal 1. U novembru je vlasnik dolazio na televiziju, a ja sam na Čukaričkoj padini bio na sastanku. Pri povratku na televiziju, gde sam trebao da idem na sledeći sastanak, udario me je automobil na pešačkom prelazu. Koliko sam bio zanesen za posao, pozvao sam sekretaricu da mi obez­bede neko odelo iz fundusa jer sam iscepao jaknu i bio sav prljav. Po dolasku na televiziju, kolege su mi nudile njihovu zdravstvenu knji­žicu i da odem u Urgentni centar na pregled. Otimao sam se jer nisam osećao jake bolove, ali to je video gospodin Peter, vlasnik TV Kanal 1. Kada je čuo da sam vredan radnik i da neću na pregled već na sledeći sastanak, odmah je rekao da me prime u stalni radni odnos. TV Ko­šava je imala bogat i zanimljiv program. U meni se rodila želja da stvorim emisiju i video sam da bi opremanje prostora, zanatlije, manje poznati umetnici i sve zanimljive teme mogle biti teme moje emisije. Savetovali su me da pogledam neke strane emisije, ali sam hteo da sve ono što osećam pretopim u svoju emisiju i da ne kopiram neki kliše. Obratio sam se direktorki Snežani Vitas da imam ideju za emisiju. Oče­kivao sam mnoga pitanja i vreme da bih sve to pokrenuo. Ona je cenila moj rad u marketingu i nije posumnjala u moj projekat. Odmah smo otišli u animaciju gde je rekla: „Cane je idejni vođa svoje emisije, pravite mu špicu.“ Emisi­ja je počela sa emitovanjem 21. januara 2006. godine. Emisiju je počela da vodi moja saradni­ca Jasmina Đurić Torović, kojoj sam neizmerno zahvalan je sam od nje mnogo naučio o novi­narskom poslu, a snimatelj Dalibor Vučković je probudio u meni želju za kamerom i kompozi­cijom slike. Saradnja sa drugim kolegama i nji­hovim emisijama, ostavili su veliki trag u mom srcu. Promenom vlasništva TV Košava, jedva sam uspevao da opstanem na televiziji i mo­rao sam je napustiti, ali imao sam sreće da je BN TV odmah želela da emituje emisiju i tako je nisam prekidao. Danas se emisija emituje na više regionalnih i lokalnih TV stanica. Teme emisije su se proširile, ali tema o putovanjima i gradovima je veoma zanimljiva. Obišao sam dvadesetak zemalja i mnogo gradova. Doživeo sam mnogo lepih uspomena, ali bilo je i teških situacija. Bio sam napadnut u Turskoj i u Bu­garskoj i jedva sam se izvukao. Teško je kada sami snimate. Napomenuo bih da sam više puta bio na granici da prekinem emisiju, ali ne­kako sam se izvukao u poslednjem momentu. U jednoj poplavi koju sam doživeo, ostao sam bez dosta arhive i opreme za posao. Radeći na seriji „Pet“, reditelj Balša Đogo mi je kada je čuo da sam ostao bez kamere ustupio jednu sa kojom i danas radim, ali za bolje kadrove mi je neophodna i bolja oprema.

Stojiš iza, ali i ispred kamere. Koja uloga je u tebi jača?

Moja jača uloga je iza kamere. Smatram da vo­ditelji treba da budu tu za emisiju, a ne emisija zbog njih. Drugo, sjajan je osećaj kada stvo­rite savršen kadar. Evo i jedne anegdote. Na jednom konkursu za fotografiju na društvenoj mreži, poslao sam kadar sa Sjeničkog jezera. Reditelj Radivoje Raša Andrić mi je pohvalio fotografiju i pomislio sam kada se njemu dopa­da, moram da pobedim. Tako je i bilo, osvojio sam nagradu.

Koje teme te pokreću na veliki rad i entuzi­jazam?

Možda velika znatiželja u meni stvara određe­ne teme. Zbog trenutne situacije sa opremom i podrškom, ne mogu da ostvarim sve želje. Teme poput istorije, arhitekture i putovanja su uvek inspirativne.

Iz koje emisije nosiš najlepše uspomene, a kada ti je bilo najteže prilikom rada?

Uh, teško pitanje kada volite sve što radite. Od divnih iskustava, istakao bih putovanje u Nirnberg, Brisel, Briž, Amsterdam i Grac. Ovo je bio prelep aranžman, mada svako putova­nje u Španiju i Italiju ostavlja snažan utisak na mene. Od najtežih momenata, svakako napad u Turskoj i Bugarskoj. U tim momentima, jako je bitno biti pribran i izvući se, a mislim da sam tada više brinuo za opremu nego za sebe. Ne­kada sam se penjao na litice i stubove da bih zabeležio što bolji kadar, a ovu ludost mogu da razumeju samo kolege.

Da li uspevaš da spakuješ sve kako treba, od emisije koju radiš do klijenata koji znaju i mogu da prate i plate tvoj rad? Rekla bih da je danas izuzetno teško sve to upakovati.

Nažalost, ne uspevam da ostvarim sve svoje zamisli. TV emiteri me razumeju i često imam retrospektive i neke reprize, ali zahvaljujući edukativnim i zanimljivim temama nekako op­stajem. U potrazi sam za sponzorima emisije.

Tvoje kolege i gledaoci podržavaju tvoj rad. Koliko ti to znači u ovom trenutku?

Prijatno sam iznenađen koliko me gledaoci po­državaju, to najviše osetim u komentarima na društvenoj mreži, ali i na sajmovima i ulici gde me prepoznaju. U ovom momentu, najviše bih želeo stalni posao, jer bez redovnih primanja je teško opstati. Imam ogromnu želju da svoje iskustvo sa filma prenesem na emisiju i da to bude poluigrana forma. Smatram da bi edukati­van sadržaj kroz takvu formu bio interesantan.

Gde vidiš sebe za pet godina?

Kao što kažu da nada poslednja umire, nadam se da će neko prepoznati moj rad i da ću ostva­riti svoje želje o emisiji. Teško je sada misliti pet godina unapred, ali bi mi bilo žao da nakon 18 godina stanem, posebno što na televiziji ima sve manje obrazovnih i atraktivnih tema.

Šta nam spremaš za mart?

S obzirom na to da pratim sajamske manifesta­cije u Beogradu i Novom Sadu, biće reportaža, a ukoliko se javi neka turistička agencija ili op­ština, biće i priča sa putovanja.