PROMENA ŽIVOTA

PIŠE: ANA STEFANOVIĆ, SOCIOLOG I INSTRUKTOR VINYASA JOGE I JOGE ZA DECU

Dugo sam pokušavala da opipam šta me to tač­no žulja. A žuljalo me je i pritiskalo sa svih stra­na. Smetalo mi je malo po malo, ali sve. Smetalo mi je što ujutru moram da žurim na posao, pa ne mogu da se razvlačim sa dečicom i uživam u našim zajedničkim trenucima. Što nisam mogla oboje da ih otpratim u školu i vrtić ili da ostanem sa njima da se igramo i zezamo po kući. Smetao mi je svakako, možda i najviše, taj odlazak na moj prestižni posao u Ujedinjenim nacijama. Ne sam odlazak, jer sam se vozila biciklom po lepim stazama Santjaga de Čile i put do kancelarije je bio pravo uživanje, nego taj kobni trenutak kada sednem za kompjuter. Nisu mi smetale drage koleginice, jer su i dan-danas predivne, profesio­nalne Latinoamerikanke, koje su me primile kao jednu od svojih i neizmerno volele i cenile. I ono na čemu smo radile bilo je u suštini inspirativno, puno smisla. Ali taj svakodnevni posao, birokrati­ja koja me je gušila, dosadni sastanci, mejlovi, vezanost za tu stolicu, tu zgradu – iako je ona lepa, čak i primer neke južnoameričke arhitekture iz 70-ih, sa malom lagunom i nekoliko paunova koji su se po njoj šetali – sve mi je smetalo, defin­itivno. Smetao mi je i sam Čile, zagađeni Santja­go i način života u tom gradu, njegova konstant­na i očigledna podela na one sa parama i one bez njih, kao i moja ogromna udaljenost od Evrope, gde se nalazilo sve što znam i volim.

Dok sam opipavala šta mi smeta, menjala sam život, malo po malo. Tu su se našle i neke sitne, ali bitne promene. Počela sam češće da nalazim vreme za sebe, za plivanje i jogu, a i poneke veće kao što je promena stana, pa čak i kraj višego­dišnjeg braka. Ali naspram tih promena, još me je nešto stiskalo. Kad o tome razmislim, shvatam da je sve polako počelo baš onda kad sam post­ala majka i kad sam sebi počela da postavljam neka nova pitanja. Ko sam ja? Šta je to sto želim da prenesem svojoj deci? Kakav to primer želim da budem za njih? Po kojim principima želim da živim? Što sam sebi ta pitanja više postavljala, to sam više shvatala da život kakav sam do tad vodi­la, sa uspešnom karijerom i raznim stavkama koje toliko lepo izgledaju na papiru, nema onu suštinu koja se oglašava u mojoj duši – nisam bila u ravni sa samom sobom. Ali put ka sebi, ta potraga, nije niti prav, niti brz. Po njemu sam gazila uglavnom nestrpljivo, željna da što pre postanem baš ta koja želim, iako nisam znala ni kako, a nisam uvek ni bila sigurna šta to tačno treba da postignem. Put je sam po sebi krivudav, jer se u potrazi za sobom ponekad skrene na jednu stranu, pa tek onda ose­tiš da to možda ipak nije bio poželjan pravac, da to možda i nije tvoj put, pa se vratiš i kreneš opet… i tako više puta, dok se taj put gradi postepeno, sporo. Mnogo sporije nego što sam mislila kad sam na njega prvi put zakoračila, mnogo sporije nego što sam tad zamišljala i želela.

Na nekim od tih skretanja bile su i veoma bitne prekretnice. Kraj mog braka je bila jedna od njih, jer mi je dodatno dala priliku da se fokusiram na sebe i pokazala neke putokaze kuda želim da moj samostalan put ide dalje. Potraga za poslom koji bi me činio ispunjenom je druga. U početku, tražila sam novi posao u okviru Ujedinjenih naci­ja gde sam tada imala stalan ugovor, misleći ako možda nađem poziciju koja bi me više inspirisala, to bi sve promenilo. Konkurisala sam na više po­zicija i u jednom trenutku bila sam, izvan svih svo­jih očekivanja, izabrana za neverovatnu priliku u Njujorku. Toliko sam želela da odem iz mesta gde sam, ali ta vest me je presekla. Pored osećanja ponosa da sam izabrana za takav posao, pojavilo se i neko drugo osećanje, neki preokret. Zamišlja­la sam svoj život kao samohrana majka, uspešna poslovna žena u Velikoj jabuci i nešto me je steza­lo u stomaku. Pričala sam sa raznim prijateljima koji tamo žive i pokušala da dobijem informaciju koja bi preokrenula jak instinkt koji mi je govorio da to nije za mene, iako je zvučalo bajno. Njujork sam poznavala poslovno i turistički, njegovu je­dinstvenu atmosferu, prilike i širinu koje nudi, a i sam posao je bio interesantan, pun bitnih konta­kata za moju profesionalnu budućnost. Ali nešto me je zaustavljalo. Iako sam pokušavala da na­govorim sebe da će to biti fenomenalno, instinkt je prevladao. Kad sam posle skoro dve nedelje premišljanja napisala težak i kratak mejl da sam neizmerno zahvalna na časti koja mi je ukaza­na, ali da iz ličnih razloga ne mogu da prihvatim ponudu, nešto se u meni promenilo. Posle toga nisam više ni konkurisala, jer mi je donošenje te odluke jasno pokazalo šta želim: vreme sa svo­jom decom, vreme da dalje razvijem druge inte­rese.

Sledeći korak je bio jasan – moram da uzmem neplaćeno neko vreme. Godinu dana tačnije. Go­dinu dana koje želim da provedem u Evropi. Tad su se pojavila sva racionalna pitanja. Od čega ćeš živeti? Kako ćeš osigurati budućnost deci? A zdravstveno osiguranje? A šta ako se predomis­liš? Godinu dana neplaćenog je kao skok iz avi­ona, ali srećom sa padobranom. Mesto na poslu su mi čuvali i u svakom trenutku sam mogla da se vratim. Ali ni takva tranzicija nije laka. Trebalo je spakovati veliki stan i sve u njemu. Poneti nešto, nešto ostaviti (šta ako se vratim?), prodati auto­mobil, dobiti saglasnost i dozvolu bivšeg muža da decu odvedem na drugi kraj sveta bez garan­cije da ću da se vratim. I, naravno, kao svi takvi procesi, bilo je totalno haotično, tajfun pokretnih energija promena koje su vitlale po meni, nama svima, jer su to ogromni koraci, ogromne prome­ne. Padobran je tu, ali još uvek treba skočiti!

A kad jednom skočiš, retko pogledaš iza sebe. Kad je posle devet meseci od moje odluke stig­lo pitanje iz Čilea kad ću da se vratim, opet mi se steglo u stomaku – pojavio se grč koji me­secima nisam osetila. Ne, nisam spremna na to. Toliko sam uživala u svojoj slobodi, iako još uvek nisam znala tačno šta ću dalje. Jer u toj slobodi desilo se nešto veoma moćno. Kad sam napravila (malo po malo) više preseka u svom životu, nekih većih i nekih manjih, krenuo je pro­ces poravnavanja sa samom sobom, nalaženja sebe. Lakše sam govorila „da“ onim stvarima u koje sam želela da ulažem energiju, a isto tako mnogo lakše odbijala i govorila „ne“ svemu ono­me čemu sam osećala da me više ne služi, da mi ne doprinosi, da nije za mene. Desilo se to bez nekog osuđivanja sebe i drugih, sa lakoćom i jednostavnošću koja mi ranije nije bila dostupna. Nisu možda svi oko mene to uvek razumeli, možda drugima to i nije padalo tako lako, kao što je odjednom počelo meni da dolazi. Ali kad put kojim treba da hodate postane jasniji, kad odjed­nom lakše uspete da slušate i čujete sebe, onda uz to dolazi neizmerna lakoća, jer je prva osnov­na prepreka – ta večna bitka koja je u nama – već prevaziđena.

Iza sebe sam ostavila mnogo toga u poslednjih nekoliko godina. Prestala sam da jedem meso, napustila sam brak, prekinula sam radni odnos i karijeru koji su ranije dugo bili moj san. Ostavila sam kontinent na kome sam izgradila predivne odnose sa ljudima, gde mi se ćerka rodila, gde je deo mog srca zauvek ostao. Ostavila sam i toksične odnose svih vrsta, jednostavno sam se udaljila od njih. Neki od tih odnosa su se trans­formisali, kao što se između ostalog transform­isao na bolje i odnos sa mojim bivšim mužem, a neki odnosi su jednostavno nestali – i to je u redu, to je deo procesa. Ostavila sam iza sebe neku vrstu sigurnosti, one na papiru, u ugovoru, one koju su neki na mom bivšem poslu zvali zlatni kavez. Pronašla sam neku drugu vrstu sigurnosti i svoj put, kakav god on bio. Uživanje u njemu naspram načelne nesigurnosti, jer ostaje ogro­man osećaj sigurnosti u sebe. I tu nema greške, nema pogrešnog skretanja. Na putu do sebe najlepši trenutak je onaj kad shvatiš da više nije bitno gde i kada ćeš stići. Baš ta sloboda daje ti priliku da uživaš u samom putu, u samom proce­su, koji je večan.