ПИШЕ: МИРЈАНА АВРАМОВИЋ
Понекад, док гледам у ноћно небо, размишљам о томе колико смо сви ми повезани са звездама. У бескрају свемира, наше судбине се непрестано преплићу, стварајући нове путеве и прилике за промену. Постоји нешто фасцинантно у идеји да свемир, односно према мојим личним, искуствено поткрепљеним уверењима – Бог, има способност да нас поново створи, обнови и сходно потреби преобрази, и као такве врати на пут истинског живота са кога смо се привремено удаљили. У тим тренуцима созерцања, често осећамо тихи Божји глас у себи и, вођени њиме, враћамо се оном што смо и чему смо задати својим постојањем.
Од тренутка када угледамо свет, наши родитељи постају наши први учитељи. Они су ти који нас обликују, који у наше мале умове усаде уверења, вредности и ставове. Њихове речи и поступци утискују нам темељна веровања, која обликују наше изборе, како добре, захваљујући којима доживљамо друштвено и самопотврђивање, тако и оне лоше – узрочнике патње која, премда непријатна, не мора увек бити деструктивно осећање него само провокација ка дубљим промишљањима и тежњи за променом, јер живот није линеарна путања, већ неретко вртлог непредвидљивих догађаја и околности.
Када патњу и бол прихватимо као неминовност, схватамо да се кроз њих рађамо изнова. Одлазак драгих људи са овог света, губитак радног места, прекид емотивне везе и низ других ситуација у којима се осетимо сломљеним су заправо прилика за стицање нових спознаја о себи, другачије опажање света у којем живимо, одређивање према свему што имамо и немамо. Примера ради, губитак родитеља за којег смо везанији (често се догађа да управо тај родитељ први „оде“) жалости нас и плаши – „како ћу ја сад без ње/га?“, а заправо једино исправно и конструктивно гледиште на живот јесте молитва и чување успомене на одлазећег. Упоредо с тим, једнако посвећено – изградња чвршће везе са родитељем који остаје и дељење љубави која се управо у тим ситуацијама умножава и мења наше биће припремајући га за изазове који предстоје.
У том процесу трансформације, нису само наши родитељи ти који играју кључну улогу. Кроз живот сусрећемо многе људе који нам постају својеврсни учитељи. Пријатељи, партнери, колеге, па чак и потпуни странци – сви они долазе у наш живот са разлогом. Сваки сусрет носи са собом лекцију, било да је то лекција о љубави, поверењу, храбрости или опраштању. Наши пријатељи су ту да нам пруже подршку и охрабрење, али и да нас подстакну да преиспитамо своје одлуке и ставове. Партнери нам показују како да волимо и будемо вољени, често нас суочавајући са нашим несигурностима и страховима. Колеге нам помажу да растемо професионално, али и лично, изазивајући нас да превазиђемо своје границе и постанемо бољи. Чак и они који нас повреде или разочарају, имају своју улогу. Они нас уче стрпљењу, отпорности и способности да опростимо. Свака болна ситуација кроз коју пролазимо је заправо процес умирања и рађања. Умиру стари делови нас, они који су нас спутавали, ограничавали.
Када посматрамо живот кроз призму трансформације, схватамо да је свака препрека заправо благослов. Бог или свемир, како је коме ближе да силу с висине именује, непрестани је покретач, рушилац старог и стваралац новог у нама посредством новог око нас. Стално нас обликује, пружајући нам безброј прилика за раст и промену. Сваки пут када се суочимо са тамом и исплачемо се, имајмо на уму да то може и треба да буде увод у ново поглавље живота, без обзира на године у којима смо. Са храброшћу и надом, ваља нам спремно прихватити нови дан и стварати целим бићем по узору на Творца који нас изнова ствара.
