PIŠE: JOVANKA KOZLOVAČKI DAMJANOV
Retko ko se neće složiti da ovom svetu nedostaje više ljubavi i radosti da bi čak i sa njihovim dodatnim prstohvatom bio bolje mesto, ali otkuda onda toliki popreki pogledi na one malobrojne koji ljubav i radost emituju kao da su po zanimanju letnji svici, samo što rade duplu smenu – i danju, a i u ona preostala tri godišnja doba? Krajnje sumnjivi ljudi…
E, ona je od tih sumnjivih. Voli i slavi život, i to ne samo kada je lak i bez tamnih oblaka. (O, naprotiv. Osmeh joj je lajt-motiv.) Voli ga toliko intenzivno da to nekima u ovom gradu zna da ide na živce, pa gotovo jedva prežive njen prolazak na biciklu putanjom od Ulice Jovana Cvijića (gde ima tvrđavicu koju će malo teže srušiti), onda Kisačkom ulicom Mileve Marić, pa preko trga još jedne ovdašnje žene i po, najveće srpske dobrotvorke, Marije Trandafil. I tako redom do Riblje pijace. Drugima je prolazak ove Provincijalke i Dođoške sa tamo neke Planete Dvorište, od Salajke do Podbare, ona neophodna dnevna doza radosti. Za razliku od njene komšinice iz druge epohe (i preko bašte) Mileve Marić, junakinju moje priče je jedan čovek obožavao i opevao za sva vremena. Primećujem još nešto, a ako neko misli drugačije, izazivam ga da me demantuje – ona je najbolje stilizovana žena u ovom gradu (dozvoljavam da je ovo nekom potpuno nebitna i banalna stvar), a stil ljudi ili imaju ili nemaju, ne kupuje se, a ne da se ni naučiti. Osim što ima stila i voli život, postoji još par „problema“ u vezi sa ovom ženom – iako ima 64 godine, usuđuje se da i dalje bude mladolika i lepa (bez pomoći estetske hirurgije!), bila je vrhunska gimnastičarka, državna reprezentativka, pa i dan-danas kao od šale napravi zvezdu, završila je dva fakulteta, napisala roman koji, za sada, ima devet izdanja, glumila je na filmu, bila je kostimografkinja u pozorištu, srednjoškolska profesorka, bavi se produkcijom… I ko zna čime još.
Ovog proleća bila je gošća televizijske emisije koja u nazivu ima grčku reč za ljubav. Sasvim logično što je autor emisije o ljubavi u njenim različitim pojavnim oblicima baš nju pozvao u goste. U emisiju o ljubavi zoveš one koji su ljubavni insajderi, a ne one koji su tek čitali ili maštali o njoj. Posle nekoliko muškaraca u ovoj emisiji, bila je prva žena gost. Tu epizodu autor je usmerio ka kraju rečima da ljubav ne pobeđuje uvek, ali da je nepobediva.
Ova buduća zvanična zaštitnica provincijalki i dođoški kako predviđaju njene kćerke (btw, i najpoznatije Francuskinje su dođoške – Džejn Birkin je u Pariz stigla iz Engleske, Ana Karina iz Danske, Romi Šnajder iz Austrije), otkrila je novu strast, pa se bavi, i to ozbiljno, modnim dizajnom. Kada se latila krojačkog metra i makaza, najavila je da će se u njenim kolekcijama, u svim sezonama, nositi Njegova poezija: „Prišivam reči na marame i haljine, koje bi zauvek ostale neopevane da mene nije. Lepe protine kćeri, Dođoške, Male Vidre, Provincijalke preklinjale su me da ih odigram.“ PoslaSTIHčarnicom zove mesto u kojem prikazuje svoje kreacije. Stihovi (Njegovi) su na njenim haljinama, suknjama, sakoima, majicama, maramama, trakama na šeširima, na mantilima i kaputima, jer život bez poezije je besmislen i prazan. Reči su važne, posebno u vremenima kada su na skoro svim kursnim listama objavili njihovu devalvaciju. Zato su nežno i brižno izvezene ili odštampane (i spolja i iznutra) na odeći koju stvara na Salajci. A „Angelo di Salayca“ naziv je brenda. (Svoju muzu zvao je Pesnik i tako.) Komšinica Mileve Mariće preko baštenske ograde objasnila je zašto, kao đaci puškice, krijumčari poeziju na svojim kreacijama: „Opremljeni puškicama poezije, spremno ćemo dočekati vremena konačnog brojanja da tačno vidimo koga su puške lišile života, a koga su nagradile sramotom. Sa vremenima u kojima se neko (po)nosi maskirnim, mi ćemo se nositi kako jedino umemo – poezijom.“
I to nije ni izdaleka sve što je interesuje i čime se bavi. Na letnjoj pozornici kastavske Crekvine, tamo na Kvarneru, nastupa 29. avgusta sa monobajkom „Prezime ruže“. Kao što je On bio kantautor, tako Ona sama prezentuje svoju prozu, pa je i scenaristkinja, i rediteljka, i glumica, i kostimografkinja, i scenografkinja. Kada sam je pitala kako se ne plaši da bude drugačija u sredini kojoj tolerantnost nije baš na vrhu liste prioriteta, samo me je pogledala. U čudu. Kod nje se u kalupe uklapaju samo kolači. Kakva bi drugačije mogla da bude ona koja je kao dete lica nagaravljenog ugljenom prašinom, poput ratničkih boja na licima Apača u vestern filmovima (“svi filmovi koje smo gledali bili su samo predigra filmovima koje smo živeli“ – kaže u svojoj knjizi), išla usred zimskih noći sa bratom na zrenjaninsku železničku stanicu da skuplja grumenčiće uglja koji su preostali prilikom pretovara iz teretnih vagona u kamione, ne bi li se njihova mala porodica, mama, brat i ona, bolje ogrejala. Kada bi napunili džak, to dvoje ’anđela garavih lica’ kako ih je mama zvala, vraćali su se kući veseli i srećni kao da su bili u Diznilendu, a ne u opasnostima punoj, hladnoj banatskoj noći. A šta ste vi radili kao dete noću?
Za biti neukalupljen i biti svoj, preduslov je hrabrost. I poverenje u život i druge, bez obzira na sve. I ono što ona svako malo ističe sa detinjim sjajem u očima – da kada imaš mašte, ne moraš da brineš. Odrastanje u nematerijalnoj, a prisnoj atmosferi, tamo pored Begeja, naučilo ju je da je jedan od najvažnijih životnih postulata: što nečega više ima, tim se teže to nešto deli. To je pretvorila u svoju prednost, jer, srećom, važi i obrnuti princip: „Kad naučiš da deliš nešto što nemaš, onda ti ni deljenje nečega što imaš neće predstavljati problem.“
Eto, tako se postaje svoj. A kao sunčan dan jasno je da je grad Novi Sad, a ona – Olivera Balašević…
