OTISCI SVIH NAŠIH PREOBRAŽAJA

TEKST: SANELA FEKOVIĆ, SISTEMSKI PORODIČNI TERAPEUT (PO BERTU HELINGERU), SPECIJALISTA ZA TELESNOST, PSIHOLOG I LIFE-COACH
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Danas često čujemo diskusije o “radu na sebi”, šta sve kod sebe treba da “promenimo”, “osvestimo”, “transformiše­mo”, “otpustimo” i slično. To su sve popularni izrazi koji su uvek tačni, ali subjektivno tačni – jer za svakog ponaosob to dolazi iz subjektivnog toka svesti. To ne umanjuje ničiju istinu, niti put kojim biramo da idemo, već ga čini subjektivno našim. To je sve. Deo preobražaja iz osobe koju predstavljamo u suštinu našeg unutrašnjeg bića – možda je to za mnoge osluškivanje duše – zapravo je preobražaj toka svesti. Sa tog mesta u svesti, sa tačke skale svesti gde se trenutno nalazi­mo, dolazi svaka naša reakci­ja, procena, mišljenje, osuda i odluka. Deluje kao važno mes­to, zar ne? I to znatno važni­je od drugih mesta na kojima se nalazimo u pojavnoj ravni, poput pozicije na poslu, mesta u porodici, ostvarenosti u ne­kom životnom aspektu, ili čak mesto kratkotrajne radosti i sreće.

Tačka na skali svesti, odnosno moj nivo svesti je jedina jedini­ca koja može izmeriti tačnost onoga što se događa u meni i oko mene. Pa, ako sam na primer na nivou svesti stida, moje reakcije i stanja će biti podređeni tom generalnom stanju. Možda ću se često os­ećati da ne zaslužujem nešto što mi sleduje, ili da je nečiji kompliment meni upućen pret­eran ili lažan, ili ću se sakrivati od snage svoje seksualnosti, kreativnosti i životne sile. Biću sakrivena od života – ogr­nuta zaštitnim slojem stida. S druge strane, ako sam na nivou svesti ljutnje ili agresije, inače prvi nivo na lestvici svesti koji vodi KA životu, moji porivi će biti da probijam ili branim granice – svoje i tuđe. Iako takav nivo svesti odlično služi da se transformišem iz depresije, griže savesti, stida, krivice i tuge ka pokretačkoj sili koja pomera granice zabrana i tabua, ako na tom nivou sves­ti ostanem predugo, ljutnja i agresija postaju destruktivna i razarajuća sila koja se hrani konfliktom, i usput povređuje one na nižim nivoima svesti nemoći.

Međutim, ni jedan od naših nivoa svesti nije pogrešan ili nedovoljno dobar. Kao što je razvoj deteta uvek autentičan poput otiska prsta, ukoliko detetu dozvolimo da se izrazi, iskaže i razvija svojim tem­pom, tako je tok svesti naš individualni životni put – put ka transcendentnosti. Za sva­ki manjak slobode pri rođenju, dete je dobilo poklon. Taj pok­lon nekada ostane neotvoren čitavog života, ukoliko se de­tetu/odrasloj osobi ne dozvoli i borba i patnja i frustracija i snaga koja dolazi u probijanju sopstvenih granica. Taj poklon je neki talenat, neka snaga koja nam je data sa svakom robijom, sa svakim gubitkom, sa sva­kom uskraćenošću. I stoga, ne postoje samo srećne ili samo nesrećne sudbine, već one os­vešćene ili one neosvešćene – svako nosi svoju težinu duše i sudbine sa dostojanstvom – i u tom dostojanstvu je ključ povezanosti sa dušom. Tako znamo da osluškujemo svoj put – ako smo u svim svojim promenama dostojanstveni.

Iako ne izgleda uvek elegantno, dostojanstvo nam daje mogućnost da se menjamo svojim tempom – tempom koji prati ritam koji mi možemo da izdrži­mo, i on nema baš nikakve veze sa trendom ili mo­dom koja nas može gurnuti u nekom popularnom pravcu. Kada se u nama dešava promena, ona je najčešće iskustvo neutabanih staza, po devičans­kom snegu. Ali koji je to podsticaj u nama koji pokreće promenu? Unutrašnja borba da se izađe iz okova je onaj stisak, onaj žulj koji nas gura, ili da tonemo, ili da se pomerimo “s mrtve tačke”. Kad nam postane toliko “tesno” u sopstvenoj koži ili na životnom mestu, mi nemamo kud, nego da pusti­mo da puknemo po šavovima.

Kako izgleda taj preobražaj kod ljudi i da li je uvek dobar? Neki ljudi se menjaju na gore – i to izgle­da kao brod koji tone, najčešće tokom vremena, ne odjednom. Desi se da skliznemo u svoju mišju rupu iz koje nam se čini da izlaza nema – i nekada je zaista tako, jer život sve dozvoli – pa i potpu­no odustajanje. Ali, kako mi uvek imamo slobodnu volju da se trgnemo, preobražaj ne traži posebne uslove. Samo traži da nam pukne film. Da nam dojadi da se valjamo po podu sopstvenog neist­raženog nesvesnog. Kao psiholog i terapeut Poro­dične sistemske terapije po Bertu Helingeru, izno­va bih pala na ispitima o teorijama nesvesnog, jer zaista ta sfera nepoznatih dubina u nama ne trpi okove definicija. Možemo se samo, iskustveno, prateći fenomen trenutka, svake individue, sva­ke porodice i svakog simptoma, prepustiti da nas sličnosti naših pretpostavki i nužnosti događaja iz prošlosti, koji su često slični obrazci ponašanja kod ljudi, nauče kako da živimo ne bolje, već slo­bodnije u sadašnjem trenutku. Svaki pokušaj da prošlost ispravimo, zaobiđemo “greške naših ro­ditelja”, izbrišemo “grehe naših predaka”, još više nas utvrđuju u okove prošlosti. I kako smo rođeni slobodni, tako se krećemo ka nužnosti, dužnosti, moranju koje nam život nekada naizgled namet­ne, tako da smo paralizovani u svim tim obrazcima šta sve treba da se stigne, postigne, završi i odradi zarad… e, tu uglavnom gubimo nit.

Jedna od sjajnih praksi koja postavlja suštinska ži­votna pitanja jeste Rad (“the Work”) Byron Katie, koja je svojim životnim iskustvom duboke depre­sije i razarajućeg gneva kojima je poklonila deceni­ju svog života, izronila iz tih stanja kao Sokrat mo­dernog doba, i to onda kada je prestala da veruje svojim mislima! Kada vas neko zaista prisutno pita suštinsko pitanje, poput: “Ko bi ti bio/bila bez tvoje priče?” – nije čudno osetiti se (pomalo) razgoliće­no, ili pak otkriveno.

Na kraju ću se osvrnuti na početak – tamo gde je sve počelo. Prva sloboda i prve zabrane, prva uskraćenost i prva zamena životnih uloga. U na­ručju majke i oca. Kada sam se prvi put susrela sa Rosen metodom svesnog dodira, osetila sam do­zvolu da se setim svojih razvojnih godina, svega onoga što je mnogima previše konfuzno, bolno ili nezamislivo da bi imalo svoje mesto u našoj sves­ti. Svesni dodir, kako ga je razotkrila, ili osvestila, Marion Rosen, rodonačelnica ove metode, je dodir koji je nežan, koji ne manipuliše našu mišićnu ten­ziju niti je popravlja, već nas uči poštovanju prema telu takvo kakvo jeste i razotkriva biće koje bora­vi u telu. Sledeći put kada želite da osetite dokle ste stigli u radu na sebi, koliko ste se promenili, pogledajte svoje telo, dodirnite svoje životne pu­tokaze, tu su vam na dohvat ruke. Telo je vero­dostojno istini, jer ne ume da laže – deo je majke prirode i pokazuje otiske svih naših preobražaja. Stoga, zakoračimo, korak po korak, na put ho­dočašća ka svetom mestu gde boravi naša duša – to putovanje počinje ovde i sada, budni i prisutni u sopstvenom telu.