PIŠE: TATJANA KARAJANOV, HOMEOPATA
Sećam se dana kada sam, kao devojčica od 14 godina, sedela u svojoj sobi i čitala Hesea, dok je majka pravila mirisno pecivo u kuhinji. Još uvek me taj miris peciva podseća na najvažniju misao koja mi je toga dana došla, zbog koje živim svoj život ovako kako ga danas živim. Odjednom mi se u mislima pojavila slika, kao film sa sekvencama iz moga života. Videla sam razne mogućnosti koje mi se pružaju, odnosno razne verzije mojih život¬nih putanja. Videla sam sebe u različitim ulogama koje mogu pronaći u svojoj budućnosti. Kao neke vrste scenarija koje neko piše i mi živimo po njima. Piše ih porodica u kojoj smo se rodili, piše ih društvo u kome se obrazujemo, piše ih profesija koju odaberemo. Zatim sam se pitala: Pa, da li je i to sve već nekada davno zapisano i mi samo mislimo da biramo svoj život? Nemajući odgovor na to pitanje, samo sam veoma snažno poželela da ovaj život proživim osluškujući svoju dušu i da nikako ne skrenem sa tog puta.
Zaista, od tog dana, stvari se odvijaju tako da sam uvek bila okružena ljudima, knjigama i učenjima, koji su me konstantno podsećali na to šta sam odlučila. Najznačajniji na tom putu je bio moj ulazak u svet homeopatije. Tom učenju sam posvetila 7 godina svoga života, i još nekoliko godina raznih istraživanja drugih filozofija i duhovnih disciplina. Bilo je to 12-ak godina izolacije od matriksa u kome su živeli mnogi moji prijatelji. Nije to bilo zbog učenja homeopatije, nego sam jednostavno taj deo života posvetila dubokom traganju i otkrivanju nekih kosmos ovakvim kakav jeste. Moram priznati da je bilo momenata kada sam se osećala veoma usamljeno u onome što vidim i osećam, dok su drugi ljudi oko mene živeli, udavali se, ženili, rađali decu, prolazili kroz razne drame života, nekako stihijski. Iako su mislili da imaju planove i znaju šta žele, videla sam da zapravo mi ne možemo zaista da znamo ko smo, dok ne vidimo i ono čega se plašimo da vidimo u sebi. Zatim sam shvatila da je život kao jedna količina vode u određenoj posudi, sa kojom možemo svojom slobodnom voljom da utičemo na to da ona bude stajaća, tako što se nećemo pomerati, kako bi voda ostala mirna u posudi. Neće biti mnogo izazova i sve će biti uglavnom poznato, iako je nešto i teško i neprijatno, ipak je poznato i nije toliko zastrašujuće. Ako se usudimo da se pomerimo i nagnemo sud na jednu stranu, i pustimo vodu da teče niz neke potočiće, iako ne vidimo kuda to vodi, i pri tom, sa velikom predanošću, odlučimo da uklanjamo sve brane koje se nađu na putu, tada život zaista počinje. Te brane su razne predrasude i izobličeni doživljaji sebe, uslovljeni raznim društvenim „normama“, koje kreiraju strahove od svojih sopstvenih potencijala. Jednostavno, počnemo da se plašimo onoga što smo došli da damo na ovu planetu. Zaista, život se svodi na to da damo od sebe ono što smo dobili, i da u tom procesu steknemo najveću mudrost i poniznost prema božanstvenoj kreaciji zvanoj život.
Tako sam odlučila da uđem u koštac sa svim svojim strahovima. Zapitala sam se šta je to čega se najviše plašim da uradim, znajući da tu leži odgovor na pitanje šta ja to imam da dam. I tako… Jedan od većih strahova je bio da pevam pred drugim ljudima. To je za mene oduvek bilo nezamislivo, a toliko sam uživala dok to radim. Krenula sam da komponujem i pevam u studiju muziku u terapeutske svrhe. Radeći sa pacijentima, primetila sam da su svi mnogo opušteniji dok slušaju tu muziku, da je i meni mnogo bolja koncentracija dok sagledavam njihov slučaj. Pustivši taj vodeni tok da teče, sledeća stanica je bila javni nastup. Ah, kakva je to brana bila… Međutim, rešivši da je sklonim, počela sam da radim muzikoterapeutske radionice. U početku sam još uvek puštala svoju snimljenu muziku, jer se nisam usuđivala da pustim glas. Zatim se početkom 2015. godine sve počelo menjati velikom brzinom, a ja sam se setila da sam za novogodišnju noć postavila nameru da još više tok života usmerim ka zovu duše. Kada krene to „podešavanje“, najveći izazov u tom procesu je ostati bez straha od svojih iznenadnih potreba i ideja, nego da im verujemo i da se pustimo. Zaista, bilo je tu veoma iznenadnih događaja i preko noći sam doživljavala promene na svakom životnom planu. U početku je bilo zaista teško. Osećala sam kao da neki veliki delovi mene umiru, čak sam počela da se brinem da ću se razboleti. Spašavalo me je samo saznanje da proces ulaženja u svoju istinu, i otpadanje lažnih predstave sebe, upravo tako izgleda. No, iako sam znala dijagnozu, bilo je veoma teških trenutaka, kada su se svi moji strahovi „aktivirali“, ne bi li se stari sistem uslovljenog dela mene održao. Znala sam samo da je važno da istrajem i ostanem u ulozi posmatrača sebe, kao kada bih posmatrala i doživljavala nekog svog pacijenta. A onda se sve počelo smirivati, a događaji koji su usledili sve više su me usmeravali ka muzici. Pacijenti, a i novinari, počeli su da se raspituju za muziku i postavljaju čudnovato isto pitanje: „Kada ćemo imati prilike da vas čujemo?“ Ah, da su samo znali koliko bi svaki put celo moje biće zadrhtalo kada to izgovore… Prateći znakove pored puta, nisam mogla, a da ne ostanem dosledna sebi, da ispoštujem toliko jasan sledeći zadatak razbijanja brana, kako bih nastavila tok „podešavanja“. Krenula sam na časove pevanja kako bih se ohrabrila, i nekako, brzinom munje, stvorili su se muzičari koji su potpuno podržali moju ideju o muzičkim radionicama, jer su i sami već radili tako nešto. Sledeća scena u kojoj sam se svojom svešću „pronašla“ bila je bina i ja za mikrofonom sa njima. U momentu kada bih zapevala, nešto se dogodilo. Jednostavno, osećala sam kao da sam konačno na svom mestu, kod kuće, kao puzla uklopljena u celinu. Nakon toga, sve je počelo još brže da se dešava. Muzičke radionice (koncerti) su počele da se nižu velikom brzinom. Sve to je povuklo otklanjanje i nekih drugih strahova i blokada koje sam imala, a nisam toga bila ni svesna. Rad sa pacijentima mi je postao još miliji, a ja sam postala hrabrija na mnogim drugim planovima svoga života. Tako se cela godina pretvorila u izazivanje sebe u bilo čemu da se setim. Počela sam da uživam u tome i da se igram sa svojim strahovima, kao da su divne neotkrivene igračkice koje stoje na plakaru i čekaju da budu uključene u najkreativniji deo igre.
Neki prijatelji me pitaju kako ću uspeti da radim homeopatiju i bavim se muzikom. Kako će to moji pacijenti prihvatiti? No, primetila sam da su pacijenti navijački raspoloženi, a budući da najviše radim sa decom, jedva čekam da i za njih pripremim neke muzičke radionice. Samo znam da se nikada nisam osećala življe i fokusiranije. Kao kada u snu shvatite da sanjate, odjednom sve postaje zabavno i kreativno. U svom homeopatskom radu, vidim da sve brže dolazim do sagledavanja stanja pacijenta za koje se prepisuje homeopatski preparat i da imam mnogo više energije za svakog pacijenta. To mi daje još snažniju volju da nastavim sa daljim edukacijama, kojih u homeopatskoj nauci nikada nije dosta. Bavljenje muzikom je za mene veliko punjenje, a dok pevam, osećaj je kao da sam predala nekome nešto važno što je trebalo da mu predam, i sada mogu nesmetano da funkcionišem u svim pravcima. Iznenađujuće za mene je bilo koliko intenzivno ljudi doživljavaju ovo što radimo, i nisam ni sanjala da će ljudi toliko dobro reagovati na sve. Učesnici na radionicama se izjašnjavaju da imaju različite senzacije i veoma duboke doživljaje. Najčešće opisuju svoje iskustvo kao da ih je nešto ponovo „sastavilo u celinu“ i da su ponovo osveženi, iako su došli u veoma teškom stanju na ove koncertne radionice. Fascinantno je da te izjave dobijamo i od ljudi koji su obišli svet i išli na razne muzičke događaje ovog tipa. To mi daje još više hrabrosti i volje da nastavim dalje sa celim projektom. A kada pomislim… zamalo da se nikada ne usudim da to uradim… Eh, šta li je sledeća brana?
Neće biti mnogo izazova i sve će biti uglavnom poznato, iako je nešto i teško i neprijatno, ipak je poznato i nije toliko zastrašujuće. Ako se usudimo da se pomerimo i nagnemo sud na jednu stranu, i pustimo vodu da teče niz neke potočiće, iako ne vidimo kuda to vodi, i pri tom, sa velikom predanošću, odlučimo da uklanjamo sve brane koje se nađu na putu, tada život zaista počinje.
