PIŠE/FOTO: RADMILA MILENKOVIĆ – RADOST ŽIVOTA YOUTUBE KANAL, INSTAGRAM @RADOST_ZIVOTA
Ko bi rekao da ja, koja sam imala detinjstvo kao iz bajke, roditelje koji su jako zabavni i puni ljubavi, mogu biti beznadežna. Sve su nam činili, a najupečatljiviji događaj iz detinjstva mi je kada su iznajmili kombi, potrpali nas i odveli u obilazak Evrope. Spavali smo u kombiju, tuširali se na putu, obišli Veneciju, Beč, Štutgart itd. Do te mere su išli i to je nešto što ću pamtiti dok sam živa, a opet sam uspela da budem nesrećna.
Pri odrastanju, desilo mi se da toliko ispadnem iz balansa da sam dva puta prošla kroz neku vrstu depresije i bila uverena da moj život nema nikakav smisao i da bi najbolje bilo da me nema. Sećam se da sam rekla majci kako nisam očekivala da svet odraslih izgleda ovako i da je trebalo bolje da me pripremi. Kako se to desilo? Zašto je do toga došlo, kada ni jedno traumatično iskustvo nije postajalo u mom životu?
Da nisam bila razmažena ili su me moji prezaštitili? Verujem da ima i toga, ali ključ je definitivno bio u nečemu drugom, što sam kasnije i otkrila.
Postoje razmišljanja koja kažu da život bez vere može da izgleda tako, ili život bez Boga. Kažu da neretko takvi ljudi dođu do zaključka da je njihov život bez smisla i svrhe. Međutim, od malena sam učena na molitvu, veru u sebe i ljubav prema Bogu. Umela sam od malih nogu da primenim moć molitve i osetila sam prisustvo anđela u svom životu.
Neverovatno je da neko takav bude u očaju, potpuno zanemi na par meseci, doživi nesanicu koja je trajala isto toliko i dotakne samo dno svog života. Sve sam imala, divnu i zdravu porodicu, ja sam bila zdrava, živela pravu ljubav, imala solidno plaćen posao, prijatelje, putovala sam, išla na seminare i slušala svetski poznate motivacione govornike, a doživela slom. Pokušavala sam da se iščupam, jer sam i te kako bila svesna u šta sam upala, isprobavala razne metode, išla na radionice, meditirala, ali je delovalo kao da sa svakom tehnikom padam još dublje.
Dok me nije tresnulo, istina je došla kada sam se najmanje nadala i udarila je odakle nisam očekivala. Bila sam sigurna da tu ključnu karakteristiku posedujem, ali suočavanje sa samom sobom me je nateralo da priznam sebi da nisam u pravu.
Ono što je u mom životu nedostajalo, a bilo je najbitnije za moj dalji rast je nedostatak zahvalnosti. Uzela sam sve što mi je Bog dao zdravo za gotovo i ponašala se prema tome kao da se podrazumeva, da je to što imam nešto sasvim normalno. Sećam se kad sam čula tu rečenicu, koja mi je odjeknula: “U ovom trenutku, neko se moli za posao kakav vi imate, neko vapi za vašim životom i priželjkuje ljubav koju živite, zdravlje, porodicu…”
Zatražila sam da se razvijam i rastem duhovno, a dobila šamar od Boga. Tako to ide, najčešće nam najjače lekcije daje kada nam je najteže. Često Njegove principe upoređujem sa roditeljstvom i shvatam da mnogo sličnosti ima, kada god sam poslušala mamin savet kojim putem da idem, život mi je iza toga bio mnogo lepši.
Od trenutka kada sam shvatila u čemu je ključ i iskoristila ga da otvorim vrata života, iza njih me je sačekao raj na zemlji, pravi životni zen. Od tada ponovo živim u bajci i uživam u svemu što me okružuje.
Svako jutro se zahvalim na novom danu, novoj šansi i prilici da se uopšte probudim. Uveče se zahvalim na svom suprugu, ćerki i svemu što sam tog dana postigla. Zahvaljujem se na malim stvarima kao što je sposobnost da namestim krevet, da skuvam nešto svojoj porodici, da dojim svoju devojčicu, jer negde neko to ne može. Nastavila sam da se molim i meditiram, i umesto da, dok ćerka spava, sređujem kuću, ja izaberem da se posvetim sebi. Tada meditiram desetak minuta, popijem nešto i udahnem svež vazduh. Sebi sam na prvom mestu, jer znam da ako sam ja dobro, svi oko mene će biti srećni, a sve ostale dnevne obaveze mogu da sačekaju.
Životni balans uspostavljam i tako što se pretežno zdravo hranim, kažem pretežno zato što smatram da je i tu potrebno uspostaviti ravnotežu, pa tako sebi dozvolim i po neki sladoled, picu… Sve što stavljamo sebi kao zabranu, ponovo narušava balans, zato slušam glas iznutra koji je nepogrešiv.
Donela sam odluku da dam ostavku na poslu, koji me nije ispunjavao i činio je da se osećam loše, radim samo ono što volim i što me inspiriše. Naravno, ovo nije jedan od principa koji preporučujem, samo delim svoje iskustvo, ali ako je to nešo što će i vas učiniti srećnim, onda pustite želju u Univerzum i verujte. Od kako sam promenila ploču, život koji nije imao smisao, postao je najsmisleniji, dobila sam ćerku, započela nov projekat gde iskazujem pravu sebe, delim svoj put sa neverovatnim bićem i putujem kao nikada pre, a da ne pričam koliko mi se još šansi nudi i kakve ljude upoznajem.
Ono što je došlo malo kasnije kao bitan sastojak životnog zena je prihvatanje. Naravno, prihvatanje sebe, onoga ko sam ja, kako izgledam, ali najbitnije prihvatanje svojih emocija, pa kakve god da su, one su deo mene. U svakoj situaciji pokušavam da nađem lekciju za sebe, ali i ako nemam objašnjenje jednostavno prihvatam i ne brinem.
Što nas dovodi do treće spoznaje, koja u nekim trenucima iritira ljude oko mene, a to je da ja više ne hranim brigu, ta emocija je dobila otkaz. Nije džabe ono u narodu “pusti brigu na veselje” i ja je primenjujem bukvalno, okinem dobru muziku, pevam i plešem kao da me niko ne gleda. Šta tu ljude oko mene nervira, pa to što misle da mi nije stalo, ali zapravo ja to ne bih poistovećivala, ja ne brinem, jer briga znači da ne verujem, ali mi je stalo i pratim situaciju, činim sve što je u mojoj moći, a ostalo prepuštam procesu. Tu je ključna razlika, zato osmeh na lice, šarenu haljinu na sebe, i opa, slavimo život.
Kada smo kod toga, muzika je važan sastojak mog napitka za održavanje balansa, takođe voda, jer nije slučajna ona izreka “voda sve nosi”, tako da bilo bazen ili more, samo plivaj kao žaba, druženje sa ljudima i vođenje smislenih razgovora, dobra knjiga ili film, boravak u prirodi, masaža i fizička aktivnost. Pronađite svoje metode, a proverite da li su prave tako što ćete u svakoj situaciji sebi postaviti pitanje: “Da li to što sada radim doprinosi mom cilju i dostizanju bolje verzije sebe?”
Da li sve ovo znači da sam ja sad imuna na stres, da nikad više neću pasti, da mi je sreća zagarantovana? Ne bih baš rekla, jer život su usponi i padovi, mora da ide gore-dole, to nas i čini aktivnim, tera nas da rastemo, menjamo se, napredujemo, a ravna linija me čeka i zove se smrt.
A pre toga, zamisli sebe u bioskopu sa sedamdeset godina, film koji puštaju je o tebi i tvom životu, ali ne ovom koji sada vodiš, nego onom koji si mogao da si izabrao da živiš svoj pun potencijal. Prolaze scene i shvataš koje si sve prilike propustio, šta si sve mogao da budeš, sa kakvim sjajnim partnerom si mogao da živiš, koje si sve zemlje mogao da obiđeš, kakve sve ljude da upoznaš… na kraju, vidiš sebe na samrtnoj postelji, a oko tebe stoje svi tvoji snovi, neostvareni projekti, koji kažu: “Pošto nas nisi prihvatio, sada i mi odlazimo sa tobom.” Vidite, ja odlučujem da taj film o meni nećete da gledate, a vi odlučite za sebe. Samo nas to i deli od dostizanja sreće, životnog zena, balansa, raja na zemlji – odluka.
