ODA ŽENI

PIŠE: OLIVERA MILUTINOVIĆ, DIPLOMIRANI PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT POD SUPERVIZIJOM
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Pokušajte da se setite – kad ste poslednji put sreli, ugledali, videli pravu, pravcatu ženu?! Nemojte se smejati i misliti da pišem gluposti, hajde zastanite i razmislite. Kada ste poslednji put sreli ženu koja je oličenje ženskog principa, ženu iz koje isijava svetlost njene unutrašnje lepote, milujući njenu lepu spoljašnjost?! Kada ste sreli ženu čije oči, koža, glas, hod, pokret, reč, misao, čine zaokruženu i potpunu celinu lepote, mudrosti, blagosti i nežnosti, a isto­vremeno snage i čvrstine?! Kada ste poslednji put sreli ženu i pomislili kako vidite harmoniju, sklad?!

Ovo je oda svima nama, koje smo se rodile sa zadatkom, koji je za svaku od nas bio druga­čiji, poseban, jedini, istinski, autentičan – za­datkom da postanemo žene. Ovde ne mislim na zadatak koje društvo stavlja pred nas, nego mislim na unutrašnju zakonitost, na zadatost naših bića, a svako biće u sebi nosi prirodnu težnju da se ostvari.

Svaka od nas imala je isti zadatak, a opet pot­puno različit, jer su faktori uticaja različito mo­gli da deluju na postizanje zadatka pred nama. I u svim tim različitostima, mnogo istih niti. Hajde da počnemo ovo tkanje…

Najvažniji je početak, a na tom istom počet­ku nalazi se, opet, žena. Nosila nas je u svojoj utrobi, hranila svojim sokovima života, a onda rodila, dojila, nosila, volela nas je prvo žena. Ona je mogla biti srećna, zadovoljna, než­na, osećajna, ispunjena, nezadovoljna, gruba, svadljiva, ljuta, plačljiva, hladna, topla, brižna, osvetoljubiva, mračna, depresivna, neosetljiva, nezrela, oštra… koliko samo različitih odlika je mogla da ima. Žena nije samo ona koja nosi, rađa, podiže, već u velikoj meri i oblikuje, odre­đuje, hrani ili ne hrani buduću ženu u svojoj ćerki. Onoliko koliko je majka i sama ostvarila i razvila ženski princip u sebi, toliko će nam biti i najveća pomoć na putu. U protivnom, biće nam velika prepreka, jer je majka žena sa kojom za­konitosti našeg razvoja traže da se identifiku­jemo. Koliko je samo protivrečnih sila u nama koje to i žele i ne žele, naročito onda kad gle­damo ženu koja ni sama nije uspela, koja nije smela ili nije mogla, a u isto vreme nam je dala sve što je imala, koliko god nekad gorko bilo.

Imamo li u koga još da gledamo… U priču ula­zi i drugi polaritet jednog celog, ona odrednica po kojoj znamo da razlikujemo svoj, ženski, od muškog principa. Bez muškog principa nema ni ženskog, bez davanja nema primanja, kao ni primanja bez davanja. Celovitost, punoća je samo u spoju svojih različitosti. Iz pozicije de­teta, majka i ja smo jedno, majka je ja, a otac je svet, otac je spoljašnji svet, čiji sam ja deo. I otac može biti različit, te će i naš prvobitni, rani doživljaj sveta oko nas umnogome zavisiti od toga šta smo iskusile u odnosu sa ocem i kako smo ga doživele.

Tu postoji i sledeći činilac, odnos dva principa, odnos muškog i ženskog, koji se odvija živo i svakodnevno pred našim očima. I taj odnos mnogo utiče na našu predstavu, pojam žene, to što gledamo i prema čemu imamo i stav i osećanje i mišljenje, naklonost ili strah, čežnju ili otpor.

Među svim ovim spoljašnjim uticajima, svi se mi rodimo određeni i svojim telom, a pored toga i nekim primarnim, nasleđenim načinom na koji doživljavamo svoje emocije – to zove­mo temperamentom. Tako se nađemo u telu koje odlikuju visina, težina, oblik, pokretljivost, spretnost. Onda se to telo i menja, raste, ra­ zvija, dobija oblike, obline, malje, a u njemu se probude neki hormoni, pa nas zbunjuju već dovoljno zbunjene, pa nas razdiru, muče i pro­gone. U nekom trenutku shvatimo da to naše telo ima i veoma važnu odliku po kojoj ćemo se razlikovati od drugih, a to je lepota ili privlač­nost. Meru lepote prvo gledamo očima drugih, a veliki je zadatak pred nama da naučimo da svoju lepotu vrednujemo svojim očima.

„Ah, kako je teško, komplikovano i mučno biti žena! Mogu li ja to?! Hoću li ja to?! Zar nije lep­še ostati devojčica i zadržati svu njenu ljup­skost, bezbrižnost, bezazlenost i nevinost?! Ali ovaj glas, ovaj neki glas iz najdubljih dubina mog bića, proganja me i zove, vapi, traži, hoće, želi… Kakav polaritet osećam u sebi, jer sam dve u jednoj, ne znam kuda sam krenula i pla­šim se mogu li, hoću li stići, a ovde gde sam je tako bezbedno, sigurno, i nekako memljivo zagušljivo, i moram odavde!“

Zvuči poznato, zar ne?!

Današnje vreme ovu sliku još više usložnja­va. Žena danas može da ostvari daleko veću moć nego što je mogla u nekim prošlim vre­menima, moć koja je muška, maskulina, moć u muškom svetu, dok je sa reklamnih panoa, stranica i ekrana, i dalje mame ponudama da bude ženstvena, privlačna, mlada, zategnuta, nasmejana, raspoložena, muškarcu primamlji­va. Čini se da je teže nego ikad biti žena, moć­na, uspešna, karijerno ostvarena, zadovoljna, ispunjena, privlačna, večno mlada, a opet, kao nekad, podatna, primajuća, ranjiva, mekana, nežna i osećajna.

Sve je više klijentkinja na psihoterapiji kojima je veoma teško da probude i žive ženu u sebi. To zaista nije lak zadatak, naročito kad se pred nekoga ispreči nekoliko prepreka na onom putu opisanom na početku ovog teksta. Neko­me karte nisu bile baš najsrećnije podeljene, ali opet, način uvek postoji, naročito što impe­rativ razvoja svakog od nas podrazumeva da u sebi imamo i određene alate da se ostvarimo onako kako nam je zadato.

Šta nam je sve to zadato (mislim na unutrašnje zakonitosti našeg razvoja) i šta sve nosimo u sebi?!

Važno je da znamo da ostvarena i ucelovlje­na žena u sebi nosi najveću moć koja postoji, moć davanja novog života, plodnosti, oboga­ćivanja, umnožavanja, ali isto tako, u sebi nosi i istu onu devojčicu od koje je nastala, ima svoje Unutrašnje dete. Da bi žena mogla da se ostvari, devojčica u njoj mora biti zbrinuta, is­celjena, utešena, njena tuga ublažena. Za tako nešto je potrebno vreme, trud i ulaganje.

Žena u sebi nosi i svog Animusa, maskulini deo svoje ličnosti, deo ličnosti koji je nosilac muš­kog principa i koji će se umnogome odražavati na izbor njenih muškaraca u životu. Mnogo je važno da žena spozna svog Animusa, sva nje­gova različita lica, i da radi na tome da spozna onaj deo svoje ličnosti koji odražava muškarca koji joj je odgovarajući, baš onakav kakav joj treba, a onda će tako ucelovljena moći i stvar­no, u realnosti, da ga prepozna i primi. Neće je plašiti muški princip, neće želeti da mu oduz­me muškost, neće se sa njim takmičiti, niti mu biti rivalka. Biće dvoje jedno, jedno pored dru­gog, jedno sa drugim, jedno za drugog, i tako će stvarati nove svetove. To je prava moć žene, ona je tiha, mudra, mirna, nenametljiva, ali ne­opozivo, nenadmašno, snažno i nepokolebljivo najjača sila ovog sveta.

I zato, ako ste žena koja čita ove redove, znajte da nijednoj ženi nije potreban muškarac da bi se osetila kompletno. Žena se oseća ugodno da bude ono što jeste i dopada se samoj sebi. Onda kada se oseća kompletno i ucelovljeno, žena zna da prepozna muškarca baš onakvog kakvog želi i pored kakvog će biti zadovolj­na i ispunjena, i ume i može to da pokaže na svoj, ženski način. Žena zna da je njena prava moć u življenju njene ženske prirode, umesto da to doživi kao slabost ili kao opravdanje za bilo šta. Žena ume da živi svoju jedinstvenost koja se odražava u svemu, u njenom izgledu, stilu, skladu sa njenim godinama i životnim iskustvom. Žena prihvata sebe, vrednuje sebe, voli sebe i brine o sebi na najbolji mogući na­čin, a onada veoma lako ume da brine i o dru­gima, jer je to jedan od najlepših darova ženi, moć negovanja ljubavlju, toplinom i nežnošću. Žena preuzima odgovornost nad svojim živo­tom i uzima od života najbolje za sebe i svoje voljene. Žena je graditelj svetova, ne svojom prodornošću, probojnošću i aktivnošću, jer su to muški principi, već svojom komunikativ­nošću, emocijom, harmonijom i skladom, koji samo žena može da unese u sve oko sebe.

Zato, ako ste žena, prigrlite se i pogledajte u sve svoje vrednosti. Na njima su nastali čitavi svetovi. Mislite o tome.