PIŠE: SAŠA DOBRIJEVIĆ, DIPLOMATSKI MEĐUNARODNI NOVINAR
Deo života u linijama:
Minhen – poseta sestri – sutradan „lockdown“ – korona – nema vraćanja – nalazim posao – ispred kamera – ilegalno. „Predivan“ životni paradoks.
Stan u centru grada – najveće ekskluzive sveta – odbijanje za press karticu = prefinjeni srpski inat. „Normalan“ srpski životni tok.
Uzvičnik za motivaciju
Kada su me odbili za dobijanje press kartice nemačkog sindikata Ver.di, probudilo se u meni neko iskonsko osećanje svih predaka. Tada sam shvatio da od tog nadražaja motivacije mogu i više od onoga što mi je bilo predstavljeno u društvenom poretku odrastanja. Ne kažem da nisam imao širinu, ali bilo je potrebno proširiti je. Da, širinu! Koliko god to pleonazmično zvučalo.
Nakon godinu dana provedenih u Minhenu, radeći kao novinar i voditelj emisije o kulturnim događajima u tom gradu, dotakla me je ključna informacija da neću imati propusnicu kao drugi žurnalisti. Pored ekskluzivnog intervjua sa najvećim umetnikom sveta, modnim kreatorom, piscem i fotografom Manfredom Tijerijem Muglerom, kao i drugim svetskim umetnicima, rekli su mi: „Ne!“
(Ne verujte da je njihovo „ne“ bilo sa uzvičnikom, to je subjektivni osećaj pisca.)
Svi novinari, čak i nemački, bili su odbijeni da snimaju intervju sa Muglerom, ali je moj najbolji prijatelj, čuveni tenor, operski anđeo, Afroamerikanac, Stenli Džekson iz Sent Luisa, od kolege pronašao broj telefona. Mugler je radio kostime za opere, pa se svi poznaju u tim krugovima. Intervju je bio sjajan, ali ipak nedovoljno dobar za nemačku press karticu.
Umetnički inat u akciji
Pretvorio sam se u najboljeg privatnog detektiva koji radi za najzahtevnijeg klijenta – sebe. Istraživao sam kako mogu da se „instaliram“ u druge organizacije i dobijem status međunarodnog novinara. Reč po korak, korak po reč, polako uspevam da dobijem prvo srpsku, zatim briselsku, američku, press karticu Reportera bez granica, Unije arapskih novinara i medijskih radnika i konačno dolazim do cilja. Dobijam status internacionalnog žurnaliste i to sa najboljim adutima sveta.
Međutim, moj „nežni“, sada već artistički, srpski inat nije bio sit. U toku istraživanja sam naišao na jako zanimljivu opciju međunarodnog novinarskog pasoša. Želeo sam plavo i najskuplje izdanje, ne znajući zapravo šta me čeka. Moram dodati da je do tog trenutka prošlo nekoliko godina. Već sam se vratio u Srbiju, jer se televizija srpske dijaspore zatvorila i počeo sam da radim za domaće medije. U to vreme sam intervjuisao svetske zvaničnike – Evropske komisije, Evropskog parlamenta, Bundestaga, bivšeg savetnika Stejt departmenta, profesore, stručnjake, najbolje naučnike sveta, direktore institucija i mnoge druge. Bio sam deo razmene novinara, uradio projekat u jednoj od najvećih medijskih kuća sveta Dojče vele i došao do momenta da apliciram za internacionalni press pasoš – plavi najskuplji.
U međuvremenu sam odustao od srpskih medija i sa sjajnim profesionalnim timom od poverenja osnovao medijski portal „Pravo u centar“ i digitalni magazin „rEUconnacting“ – REUC. Ideja za magazin je bila da se Srbija približi svetu i Evropi, kao i obrnuto. Na osnovu celokupnog iskustva, razmišljao sam šta je to što bih mogao da ponudim svetu, kolegama, studentima, frilenserima i ozbiljnim medijskim igračima, kako bi bili zaintrigirani da objave svoje priče baš kod nas. Problematiku odlično znam iz iskustva i razgovora sa novinarima iz celog sveta, ali nisam imao rešenje.
Uspeh ispisan velikim slovima
Nakog četiri godine strpljivog čekanja da posložim sve delove velike slike onoga što sam zamislio, moja aplikacija za „plavi najskuplji“ ne prolazi. Besomučni pokušaji iznova i iznova me nisu odvratili. To je bio moj poslednji udarac pijukom u rudniku dijamanata u kom nisam našao dragulje. Vodio sam se onom logikom da u ovoj situaciji pokažem potpuno strpljenje i mirne korake do cilja. Javio sam se Global News Service-u i kulturno pitao u čemu je problem, a u sebi sam izgovorio sve one klasične misaone zamke: „Zašto sada?“, „Zašto baš ja?“, „Da li je moguće?“, kao i slične mentalne viruse sa kojima sam se ovaj put lako izborio. Prava umetnost „samokontrole“.
Greška na sajtu, može i mejlom, samo da pošaljem podatke. Spremniji nego ikada, poslao sam sve i nakon dva dana dobio odgovor sa primerom kako će da izgleda moj novi dokument. Nisam ni bio svestan da je „plavi najskuplji“ zapravo Diplomatski Press Pasoš – razumeće gramatika početna velika slova i tu ljubav i oduševljenje nakon toliko vremena provedenog u čekanju. Taj momenat nikada neću zaboraviti – ljubav na prvi pogled upravo zbog svih delova „života u linijama“, „predivnog“ životnog paradoksa i „normalnog“ srpskog životnog toka. Nakon par dana je stigao na kućnu adresu i od tog trenutka počinje sledeći nivo moje karijere.
Diplomatsko rušenje barijera
Ostala mi je nedovršena tinjajuća ideja za globalnu mrežu novinara. Ipak, svaki čovek je umetnik ako ne dopusti da mu drugi šire „širinu“ stereotipnim shvatanjima. Sve je moguće dotaći i iskusiti kreativnim umom, rečitim koracima i konkretnim akcijama. Postoji način. Svako ima svoj lični ako veruje i ako ne odustaje.
Kreativni um je dobio ideju. Odlučio sam da testiram nešto što do sada niko na svetu nije uradio. Napravio sam javni poziv i kategoriju za „goste novinare“ gde svako ima priliku da objavi ono što ne može u drugim medijima. U roku od pet dana sam dobio potvrdu od novinara iz Italije, Južnoafričke Republike, Filipina, Tajvana, Iraka, Albanije, Srbije, Bugarske, Nemačke, Gruzije, bivšeg dopisnika Ujedinjenih nacija iz Libana, studentkinje iz Češke Republike i kolega iz drugih zemalja sveta. To je to! Kao da su čekali da neko otvori mogućnost gde će da objave priču, da podignu glas protiv ugrožavanja ljudskih prava i demokratije, protiv cenzure i drugih barijera sa kojima se suočavaju kao prenosioci istine.
Novinarska biblioteka je napravila taj prvi korak. Pohvale stižu iz svih krajeva sveta, sa univerziteta, od diplomata, kolega iz najvećih medijskih kuća, urednika, izvršnih direktora globalnih medijskih organizacija i vlasnika televizija i magazina, a tek smo počeli.
Kada sam sumirao sve, shvatajući da je bio potreban svaki korak, svaki paradoks i nenormalan životni put, jasno sam video kuda me vodi ova ideja. Taj poduhvat je sada veći od mene samog, veći od kreacije, to je budućnost novog novinarstva gde se ruše sve barijere i grade mostovi upravo tamo gde su najpotrebniji. Žurnalisti su imali potrebu da prenesu autentičnu priču svog lokaliteta, da kažu šta je problem, ali im prosto nije bilo dato. Nije važno da li zbog političkih vođa, uređivačke politike medija, siromaštva ili nedovoljno „lažnih“ navoda u biografiji, sada imaju priliku, tu mogućnost na koju su dugo čekali. Ne znam u koje nepoznato me vodi ova priča, ali sam spreman da budem ambasador istine i konekcije sa celim svetom.
Ispunjenje sna koje sam doživeo nikada ne bih nazvao uspehom. To je bio samo put kojim i dalje koračam.
