PRIM. DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT
Nova godina, novi dan, novi početak ne proizvode promenu sami po sebi.
Promena nastaje tek kada se prekine ponavljanje: istih izbora, istih odnosa, istih unutrašnjih zabrana. Bez prekida ovih ponavljanja, neće doći do ispunjenja onog što zaista želimo niti ćemo dostići ciljeve koje smo zacrtali — 365 šansi postaju 365 varijacija istog neuspeha.
U psihoanalizi, šansa nije samo događaj, već susret spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.
Ako subjekt nije psihički spreman (zbog straha, krivice, nesvesnih zabrana), šansa može proći neopaženo ili biti sabotirana. Ne radi se o tome da li imamo ili nemamo šansu. Mislim da je uvek imamo, ali tek ako se oslobodimo starih nesvesnih o obrazaca koji nas sprečavaju da uspemo.
Na početku svake godine volimo da verujemo da nas čeka 365 novih šansi.
Nova godina, novi početak, nova ja. Novo sve. Hmmm, već je malo sumnjivo.
Ali ako smo iskreni prema sebi, moramo priznati — većina nas iz godine u godinu ponavlja iste obrasce, iste odnose, iste strahove. Ako šansi ima toliko, zašto nam život često izgleda kao da stojimo u mestu?
Psihoanalitički pogled nudi odgovor koji nije ni popularan ni utešan, ali jeste oslobađajući — problem nije u tome što nemamo šanse nego u tome što ih nesvesno odbijamo.
Šansa nije spoljašnji događaj, to je unutrašnja mogućnost!
U svakodnevnom govoru šansu povezujemo sa onim što nam se nudi spolja — novi posao, nova ljubav, nova prilika.
Međutim, psihoanaliza pokazuje da šansa postoji tek onda kada je subjekt psihički spreman da je vidi, podnese i iskoristi. Promena na svesnom nivou izgleda kao ostvaren san, ali u nesvesnom je ona viđena kao gubitak.
Gubitak poznatog identiteta, starih uloga, starih načina vezivanja za druge, čak i starih patnji.
Zašto se držimo onoga što nas boli?
Jedan od najtežih uvida psihoanalize jeste da se ljudi ne vezuju samo za ono što im prija, već i za ono što im je poznato.
Nesvesno teži stabilnosti, čak i kada je ta stabilnost bolna.
Zato osoba može godinama ostajati u odnosu koji je ne ispunjava.
Zato se iznova bira isti tip partnera.
Zato se nove šanse racionalizuju rečenicama poput: „Nije još vreme“, „Nisam spremna“, „Neću da rizikujem.“
Iza tih misli često stoji strah od promene, a ne realna procena situacije.
Šansa je test unutrašnje snage i ostvarenog stabilnog identiteta. Svaka nova šansa proverava koliko je naš osećaj sopstvene vrednosti stabilan.
Ako je samopouzdanje krhko, šansa ne deluje kao mogućnost, već kao pretnja.
Jer šta ako pokušam i ne uspem? Šta ako se razočaram?
Šta ako izgubim ono malo sigurnosti koje imam? Šta ću misliti o sebi i šta će drugi misliti o meni?
Tada se odustajanje čini sigurnijim od pokušaja. Paradoksalno, mnoge žene ne propuštaju šanse zato što ne veruju da mogu uspeti nego zato što neuspeh doživljavaju kao lični slom, a ne kao iskustvo.
Rani odnosi ostavljaju dubok trag na našu sposobnost da kasnije u životu prepoznamo i iskoristimo prilike. Ako u detinjstvu nije postojala jasna poruka da imamo pravo na autonomiju, rast i izbor, kasnije u životu ne pitamo „Da li je ovo dobra šansa?“, već „Da li ja smem ovo sebi da dozvolim?“, jer mi je majčin pogled branio da sama uradim nešto važno, nije me hvalila i podržavala, nisam smela da se ljutim niti da pokažem da sam drugačija.
Bez te unutrašnje dozvole, svaka nova mogućnost može izazvati krivicu, strah ili osećaj da „izdajemo“ nekoga iz prošlosti.
Zašto nova godina sama po sebi ne menja ništa?
Kalendar nema moć nad psihom.
Nova godina ne prekida ponavljanje — ona ga samo ponovo označi datumom.
Bez unutrašnjeg rada, 365 novih šansi lako postanu 365 ponavljanja iste priče, istih odnosa istih izbora, istih razočaranja.
Promena ne nastaje kada poželimo „nešto novo“, nego kada prestanemo da se držimo onoga što nas je nekada štitilo, a danas nas ograničava.
Ako je ovo ona nova godina u kojoj se po stoti put odlučujemo za temeljnu promenu života, posla, ljudi sa kojima ne želimo da budemo, onda razmislimo o potrebi da svakoga dana damo sebi šansu da kroz rad na sebi razumemo zašto to do sada nismo uradili, zašto smo izbegavali šanse.
Kada nesvesni strahovi postanu vidljivi, kada se razume zašto je ponekad ponavljanje i imalo smisla, a zašto nam je nepotrebno da se vrtimo ukrug i da je besmisleno čekati drugu neku novu godinu i drugih nekih 365 dana da bi nam se nešto ostvarilo, kreiraćemo najboljih 365 dana u svom životu.
Radost promene je tako lepa i tako moćna — mnogo moćnija i od same šanse.
Šanse su tu, čekaju nas da budemo spremni na slobodu u lepoj igri ostvarenja ne njih, već Sebe.
