PIŠE: TAMARA MALEŠEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Nakon uobičajenih godišnjih odmora na kojima je jedini cilj odmoriti se i pobeći od obaveza i problema svakodnevice, uljuljkani u komforu nekog resorta, dešava se da nam povratak kući donese ukus blagog razočarenja, jer osim hotelskog bazena, plaže i restorana, mnogi od nas ništa drugo nisu ni videli, a većina putovanja, nezavisno od lokacije, završi se na isti način i slije se u istu šarenu sliku uobičajenog monotonog svakogodišnjeg «letovanja». Pesak, palme, noge u vodi, sladoled, dušek, pa sutra opet…
Onda stigne taj momenat kad se shvati da godišnji odmor nije isto što i putovanje.
Stigne tada i saznanje da je putovanje istraživanje nekog novog sveta sačinjenog od nepoznatih običaja i novih kultura, shvatanja, muzike, hrane i celog kaleidoskopa potpuno novih osećanja.
Kontrasti sudara kultura, neki drugi narodi, neki drugi običaji, tolerancija, otvorenost i spoznaja da sve može i drugačije, pretvori nas u otvorenije i često srećnije, zadovoljnije osobe.
Istraživanjem novog sveta upoznajemo i onu zdraviju stranu svakodnevnog života. Mnogi od tih ljudi, sa nama dalekih destinacija, zrače autentičnim i drugačijim načinom postojanja u sopstvenom ambijentu i dobrodošlicom prema onima koji su za njih samo interesantni stranci. Desi se da dok fotografišete nekog ko vam je interesantan jer potiče iz tog za vas novog sveta, shvatite da budite iste ili slične emocije u vašem subjektu, jer ste vi za njih deo onog sveta koji je za njih nov i drugačiji.
Da li je “Wanderlust sindrom”:, u funkcionalnim granicama, motor pokretač? Ja bih rekla da jeste zato što nas gura ka granicama koje vode u istraživanje novog i nepoznatog i što nas dovodi u situaciji prihvatanja novih izazova i testiranja adekvatnosti i zrelosti naših personalnih kompetencija i instrumenata.
Napuštanje i odlazak od kuće je neophodni inicijatorni momenat za intelektualno i moralno sazrevanje i sticanje nezavisnosti, mogućnost da naučimo da se sami snalazimo i da se konačno vratimo svom domu koji će tada biti drugačiji od onog koji smo ostavili upravo zahvaljujući razdvajanju od njega i proživljenim iskustvima.
Putuje se zbog radoznosti, želje za novim, traženja sigurnosti ili nezadovoljstva trenutnim emotivnim ili egzistencijalnim statusom, zbog dosade svakodnevnog života, zbog potrage za odgovorima, zbog novih kultura i novih stimulisa, zbog hranjena hipotrofične vitalnosti.
Neki putuju da bi prevazišli unutrašnje granice, mentalne, emotivne i socijalne barijere.
Razlozi za istraživanje novog sveta putovanjem su različiti, ali konačni rezultat je isti.
Kada se vratimo na mesto odakle je potekla naša želja za otkrivanjem novog sveta, našoj kući, taj novi svet pronađemo upravo tamo. Sva ta nova iskustva sa putovanja se vraćaju sa nama. Oni ne borave samo u našem sećanju nego nas čine drugačijima, zrelijima, tolerantnijima i manje osuđujućim prema drugima.
Nas oplemenjeni Ego postaje sve glasniji svakim novim pogledom na fotografiju sa putovanja, prisećanjem na mirise i ukuse i daleke zvukove, kao i sećanjem na stranu reč, žamor ulica, kulturu, običaje, pa i shvatanja sa kojima smo se susretali u tom novom svetu.
Vratimo se u isti dom gde spoznamo sebe potpuno drugačijima jer je novi svet ostavio trag u nama, obogatio naš idejno-emotivno-egzistencijalni sklop i trajno promenio, u evolutivno- pozitivnom smislu, ne samo nas, već i naš način rasuđivanja i doživljavana sebe i sopstevene okoline.
Posle tako intenzivnog iskustva novog sveta, mnogi se nađu u situaciji da ne mogu da razmišljaju ni o čemu osim o svom sledećem putovanju (ili čak dok su još na putovanju već planiraju novo) i stalno su vođeni neodoljivom željom za otkrivanjem novog konteksta.
Ako vam se to desi, znajte da ste oboleli od „Wanderlust sindroma”, sindroma lutanja, bolesti putnika.
Nista strašno, ima leka.
Ako se pridržavate osnovnih pravila poštovanja tuđih običaja, religije i načina života, nema mesta strahu, možete da odete bilo gde i da komunicirate sa bilo kim, da pronalazite nebrojene nove svetove, naravno ako imate najvažnije univerzalno oružje, a to je osmeh – jezik koji svi ljudi na našoj planeti razumeju.