PIŠE: MARIJA TODOROVIĆ ASKA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Nove želje su kao presek našeg stanja. Rezolucije kao pregled pravca i puta iza nas.
Razbijanje pogrešnih i ustoličenje onih boljih, neosujećujućih obrazaca i reakcija, navika i odluka koje će nas voditi ka onoj tananoj suštinskoj sreći. Jer sreća nije fiksna stvar. Čak i kada mislimo da imamo sreće, na njoj se mora raditi, ona se mora negovati, u nju se ulaže.
Circulus vitiosus
Problem sa novim pričama jesu bezizlazne situacije, pozicije na koje nam je izuzetno teško da utičemo. Mi stvaramo svoje priče uvek i isključivo u kontekstu vremena u kojem živimo. Na mrežama ovih meseci kruži stav da niko više ne govori da će sledeća godina biti „najbolja do sada“, jer smo naučili lekciju. Mnoge lekcije. Naučili smo krhkost života, spoznali više nego ikad, umreženi na vene digitalnih kanala tragedije ljudskih sudbina, ali i sopstvenu nemoć, slabost, limite dometa i kapaciteta da svet oko nas menjamo u bilo šta i približno idealno za sve. Naše novogodišnje rezolucije su možda prozaične crtice koje nas svojom nadom vode kroz mulj koji nas vuče, terete koji nas lome i ubijaju, otrove koji nas truju, a u nekim delovima sveta, pa i kod nas čak ne ni figurativno. Šta onda činiti? Kako stvarati svoje lepe priče u ovom jednom jedinom životu koji nam je dat?
Vulnerant omnes, ultima necat
Suočeni sa neminovnošću naše finitnosti, jedino što možemo jeste da živimo tako da svesno i namerno kreiramo svet oko sebe koji je bolji, u našem mikro delu postojanja. Ljubav. Uvek i jedino ljubav može zaustaviti niz uboda i rana koje nas povređuju, sopstvenih i tuđih, tugu i gubitke koji nas okružuju. Svet je besan, svet je zalutao, svet je ogrezao u paradokse i agende kroz koje je teško zaštititi pre svega decu i mlade. Magla i šum koji nam se nameću kao normalnost su debeli sloj između istine, božanske ljubavi, topline svetlosti i sunca i nas na zemlji, okovanih u niz uzaludnih bitki. Deluje kao da nijednu nismo dobili ove godine. Deluje kao da ono što nestane sa sobom odnosi sloj po sloj nade, da čak i najveći zagovornici toksične pozitivnosti moraju zastati nemi i skrušeni pred tragedijama i boli koje nam svakodnevno praktično stižu kroz vesti. Zatupimo se bitkama iza tastatura, a suštinski se malo šta menja, i opšti ljudski duh, sama esencija duše sveta biva ugrožena. Razjedinjeni, umorni, ljudi se bore za egzistenciju, za dah, za vazduh i vodu, istinu, bezbednost, traže odgovornost, traže pravo, traže red. A red je otišao sa poslednjim vozovima ideje o zajedničkom, opštem dobru, žrtvi, ulaganju i deljenju, poklopljen zvižducima pištaljke kulta ličnog, tiranije ega, samoljublja, mišljenja i smatranja, polarizovanog i rigidnog, materijalnog.
Dum spiro spero
Dok dišem, imam nadu. Dok dišem, imam nadu. Dok dišem, imam nadu.
Nada. Nada je osetljiva tvar. Nada je ona tanana nit koja reže hirurški precizno kroz vakuume besmisla. Ja verujem duboko da sve na šta ne mogu da utičem, taj svet oko nas, tragedije i bol, medije koji raspaljuju ono dinosaurusko u ljudima (ne praistorijsko, već primitivno, reaktivno, bezumno), sve što po razmerama epidemije vidimo, ipak može da se pomeri sa mesta i vrati u neke lepše, ljudskije, toplije tokove. Ključna je empatija, zatrpana manjkom bazičnih veština poput neutralizacije, mentalizacije, celovitosti. Makar ove tri da vežbamo svakoga dana, svet bi brzo prešao iz modusa reaktivnog u modus biranog. Mi možemo da biramo svoje postupke, svoje reči, dela i to kako činimo da se drugi oko nas osećaju. I mene samu iznenađuje ovako pomalo turoban odsečak današnjice koju pišem na ovu temu. Novo nekako vuče sa sobom energiju pozitivnog, ali godinama unazad to novo je uglavnom postalo sve gore i gore. Najlakše je tražiti krivce, a najteže je intenzivno menjati svet, počevši od sebe, iznutra. Tu je moć, isključivo i jedino – u nama. A onda zajedno, u onome što nam je svima preko potrebno, onom plemenskom zajedništvu i veri, neurušenom apsurdima i razočaranjima. Tu je moja nada za nove priče, priče moje i priče moje porodice, jer neodvojivo egzistiramo sa svime što pulsira oko nas. Ja želim da to oko nas menjamo, a to se ne odnosi na bekstvo u neke druge, jednako izazovne ćoškove sveta mimo Balkana, jer svuda postoji ista muka, upakovana drugim mašnama, regulativama, obrascima. Ljubav. Jedino i uvek ona menja svet. Nismo naučili lekcije dobro, da zastanemo, okrenemo drugi obraz, razumemo da mnogi ne mogu drugačije jer ne umeju drugačije, da ne sudimo i ne osuđujemo, da se otrgnemo cinizma, da ne napadamo žrtve, da ne čerečimo zlotvore jer opet sejemo mržnju oko nas, da se ne podsmevamo hrabrima, slabima, jakima, veselima, entuzijazmu, tugama, preduzimljivosti, prijatnosti, druželjubivosti. U svetu koji se otuđio, u kojem je svaki poziv na kafu postao simboličan vid zatvaranja vrata za susret koji se nikada ne desi, naša je odluka da i dalje emitujemo iz sebe toplinu i budemo tu, kakvi jesmo, nepomaknuti onim što je oko nas, da gradimo sebe i ulažemo u sebe. Nema kraja ljudskom kapacitetu, mogućnostima.
„Veličina čovečanstva nije u tome što je čovek čovek, već u tome što je human”, rekao je Mahatma Gandi.
Nosce te ipsum
“Spoznaj sebe sama.”
Ovaj izraz je jedno od tri pravila urezana na ulazu u hram u Delfima. To je put koji nema kraja. Mi u životu svakodnevno skoro menjamo uloge, relacije, spram drugih, sveta, pa i sebe. Moje uloge su razgranate. Mogla bih reći da sam mama, supruga, ćerka, snaja, jetrva, tetka, strina, nećaka, drugarica, preduzetnica, koleginica, Beograđanka, Bosanka, emigrant, imigrant, povratnica, odlaznica, pesnikinja, pevačica, i sve i ništa od toga i mnogo još. Ali istina je da su to sve konteksti u kojima se kreira naša istina, naša priča, naše priče zapravo, prizme kroz koje nas ljudi tumače. A svako od nas, posebno žene sa svojom urođeno diversifikovanom prirodom, nosi daleko više toga. Mi smo sklop naših uspomena i bitki, naših izazova i poraza, uspeha i lekcija. Mislim da kad podvučem crtu, iza sebe imam mnoge bure koje su me oblikovale i na kojima sam zahvalna. Imam velike ljubavi i sreće koje su zalečile žive rane i boli.
Nove priče preda mnom? Konkretno, vezane su za pokretanje edukativnog centra u Banja Luci, koncerte i humanitarne akcije i događaje koje organizujem sa nekim sjajnim ljudima, vraćanje sebi, pevanju, pisanju, kao i kreiranju zajednica koje mi fale u sredini gde živim fizički. Kada nemamo ono što volimo, možda uspemo to da stvorimo. Kakve će sve te moje priče biti? Verujem da će biti svesne, vođene, brižljivo birane, kao i do sada nakon dosta rada, ulaganja u sebe i življenja ljubavi kao principa. Jako im se radujem, posebno jer su glavni likovi u njima moja divna deca i porodica, a nadam se i neki bolji svet koji ćemo uspeti zajedno da stvaramo, svi mi, u nama i oko nas, za sve nas. Krenimo od sebe.
„Učite sve ovoj trostrukoj istini: velikodušno srce, ljubazan govor i život služenja i saosećanja su stvari koje obnavljaju čovečanstvo.“
„Ljubav i saosećanje su neophodni, a ne luksuz. Bez njih čovečanstvo ne može da preživi.”(Dalai Lama)
