PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Vreme je oduvek bilo mistično, neuhvatljivo. Otkako je sveta i veka, čovečanstvo pokušava da uhvati nit vremena kao nepoznanicu u kojoj smo svesni samo da vreme prolazi, ali ne i kako da ga nateramo da radi za nas.
Oduvek me zanimalo kretanje kroz vreme. Virenje u prošlost zarad traženja odgovora zbog čega smo sada tu gde jesmo, kao i gde ćemo sutra biti ako danas napravimo baš određene korake. Svaka naša odluka čini jedan korak napred ka jednoj mogućoj vremenskoj liniji. U jednom davnom trenutku, pitala sam se koliko vremenskih linija imamo na raspolaganju? Koliko mogućnosti u sebi nosimo? Da li se prepuštamo sudbini kao vodi koja će nas odneti gde je predodređeno, ili se ipak možemo drznuti i biti toliko smeli da pomislimo kako svako od nas nosi svežanj ključeva svoje budućnosti?
Zamislimo, za trenutak, taj prostor prepun mogućnosti i izbora! Taj prostor nije skučen i ograničen. Širi se i skuplja u zavisnosti od života i impulsa koji u njega slivamo. Ukoliko hranimo taj prostor kreativnom energijom, on nam vraća višestruko! Kreativnost rađa ideje, a realizacijom ideje pretvaramo u stvarnost. Svi smo kreatori – sa darom stvaranja smo rođeni, a da li svi verujemo da je to tako? Volim da mislim da bi i Tvorcu bilo izuzetno dosadno posmatrati čoveka koji isključivo ide utabanom stazom koju je On ucrtao. Verujem, duboko, kao što vidim unutrašnjim vidom, da je Bog čoveku iscrtao pregršt vremenskih linija kojima može da ostvari svoju svrhu. Samo treba da odabere kojim putem da krene i koja vrata da otvori.
Dato mi je da vidim koje ključeve u sebi svaki čovek nosi i koje ključaonice otključava. Sa sigurnošću mogu da vam kažem da svaki čovek u životu ima misiju, lekcije i zadatke koje mora da prođe, iskustva koja treba da stekne. Čekajući sudbinu da se desi sama od sebe, kao nešto što ne zavisi od nas, traćenje je božanske kreacije. Da bismo ostvarili svoju misiju, moramo da se pokrenemo i da osluškujemo unutrašnji kompas, intuiciju, koja nam nepogrešivo govori kuda da idemo. Takođe, moramo pratiti sinhronicitete kao jasne putokaze od Boga u kom smeru trebamo da idemo. Ako vam nije jasno kako da prepoznate sinhronicitet, prisetite se onih situacija kada ste tražili odgovor na neka pitanja i kako ste, možda baš u tom periodu, dobili nagoveštaj kroz druge ljude, stih pesme, natpis ili simbol, koji ste primetili, ali mu niste pridavali važnost. Tek kasnije ste, možda, osetili da je upravo to što vam je delovalo tako beznačajno zapravo bio putokaz. Trebali ste samo da ostanete budni i svesni, te spremni da prihvatite male znake na putu koje stalno dobijate.
Bilo bi sve toliko divno i jednostavno da nije straha koji se javlja kao prepreka akciji. Kada imate unutrašnji osećaj da bi određena odluka bila sjajna za vas, te dobijate potvrde da krenete svim srcem u realizaciju, samo strah može da vas koči na tom putu. Šta ako ne uspem? Pitanje je koje se javlja u svakome od nas. Pretvorite ga, za početak, u pitanje – Šta ako uspem? Sve ono što dolazi posle uspeha ili njegovog izostanka velika je nepoznanica koja stvara strah i vuče nas da ostanemo ,,na sigurnom’’.
Takođe se često pitamo da li je došlo pravo vreme za određene odluke i korake. Na božanskom planu vreme nije linearno. Ne postoji prošlost i budućnost, već samo sadašnjost i samo ovaj trenutak. Vreme je nelinearno i nije ograničeno. Sadašnjost je jedino vreme kojim raspolažemo, stoga su koraci upravo sada jedini mogući. Lutanje po prošlosti i strahovanje od budućnosti je čist gubitak sadašnjeg trenutka. Zato je sada pravo vreme da se probudite i preduzmete odluke koje će vas dovesti do željenih ciljeva.
