PIŠE: SNEŽANA LUŽAJIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Sedimo na terasi i ćutimo dok u blagoj majskoj noći Mesec i zvezde nezainteresovano u tišini plove nebom. Dala bih sve da taj mir potraje, ali on jedva čeka da progovori. Dok se u mojoj glavi prepliću obaveze, on mi veselo pravi spisak planova za bolji život. Umorna sam, on nema pojma šta to znači. Znamo se jako dugo i veoma dobro, zapravo on me poznaje bolje od svih drugih.
“I šta kažeš na moju poslednju ideju, jesi li razmislila?“, pita me razdragano.
“Jesam, u suštini je sjajna, ali…“, počinjem da se kolebam.
“Ali šta? Nemoj samo da počinješ sa nabrajanjem svojih obaveza, jer sam to već mnogo puta čuo! I nemoj da mi pričaš kako si umorna i kako ti je svega dosta ili kako se plašiš onoga što dolazi, jer ti u biti nisi takva. Naročito mi ne pominji svoje godine kao izgovor da nešto ne možeš da uradiš!“
“Dobro, dobro. Samo želim da budem realna. Tvoj predlog je divan, zaista bih volela da ga ostvarim, ali to podrazumeva dosta rada, učenja, vremena… Razmišljam imam li mogućnosti za sve to, imam li snage da se posvetim nečemu novom što mi se jako sviđa, ali što će podrazumevati ozbiljno angažovanje ako želim rezultat, a želim ga, naravno.“
“Ahhh, tvoj čuveni osećaj odgovornosti za sve i svakoga, znao sam da će on biti jedna od prepreka. Naravno da ćeš moći sve da postigneš, samo je pitanje koliko ti je stvarno stalo do toga, do sad si uvek ostvarivala samo ono što si žarko želela, čemu si se potpuno posvećivala i o čemu si otvorenih očiju neprestano sanjala, jesam li u pravu?“
“Jesi, naravno, kao i uvek… hrabriji si od mene, za tebe ne postoje prepreke jer si kao malo dete, ubeđen da sve možeš postići samo ako to mnogo, mnogo poželiš! Nemaš pojma koliko mi znači što te imam baš takvog kakav si, obožavam tvoje lude ideje koje se ne obaziru na tuđe komentare i podstiču ono najbolje u meni, ono što ni sama kod sebe nisam primećivala dok nisam počela pažljivije da te slušam. Moj bi život bez tebe bio beskrajno dosadan!“
“Hvala ti, ja i jesam tu da uz moju pomoć u sebi pronađeš sve svoje talente i da te oni usreće. Svi ljudi imaju veliki potencijal za srećan život kad se rode, nesreća je u tome što mnogi od njih, zbog niza životnih okolnosti ili ličnih slabosti, vremenom počnu da odustaju od velikih želja i planova, zaborave na svoje snove. Tako postaju nesrećni, neispunjeni, bolesni. Imaju utisak da su promašili ceo život. A jedino što je trebalo da urade kako bi živeli srećnije je da prate svoje snove, da sačuvaju u sebi ono radoznalo, razdragano, nasmejano, hrabro dete sa početka sopstvene priče. Meni je drago što si ti uspela da sačuvaš to zrnce ludosti u duši, ono što ti nije dalo da potoneš ni u najvećim životnim burama.“
“Uhhh, ne podsećaj me, bilo je stvarno loših dana ali neću sad da mislim na njih. Hoću dobro da razmislim kako da uklopim sve svoje obaveze sa još jednim novim početkom kojem se sve više radujem. U pravu si, nema toga što ne mogu da ostvarim ako me to čini srećnom, pokreće sve moje potencijale i ako svim srcem želim da uspem. Divno!“
“Izgleda da smo se dogovorili, nema više kolebanja i izgovora. Ako je tako, mogli bismo na spavanje, kasno je. Sutra je novi dan i ko zna šta nam lepo donosi.“
I tako moj san i ja, dete u meni i odrasla ja, pričamo stalno. On me hrabri, motiviše, podseća na ono što u stvari želim, buni se kad nešto radim “reda radi“, želi da uvek budem srećna i zadovoljna. Ne priznaje godine, mrzovolju, lenjost, izgovore… Smišlja najluđe priče, ima najneverovatnije ideje, uvek želi da neku od njih ostvarim. Podiže me kad padnem, pruža ruku kad se spotaknem, šalje vetar u leđa na početku i aplaudira kad je cilj na vidiku. Čuvam ga kao najveću dragocenost jer bez njega ne bih postojala, kao ni on bez mene.
Ja imam svoj san. Moj san ima mene. Ne odustajte od svojih snova. To je najjednostavniji recept za sreću.
