PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: NIKOLA MILOVIĆ
“Budan ja kradem ono što oni sanjaju
Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ.
Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti.“
Branko Miljković
Nada nije san pospanih, već vatra budnih. Ona nije puko iščekivanje, nego unutrašnja sila koja nas pokreće. Nada ne miruje – ona hoda, trči, gradi. Budni ne čekaju da se svet promeni, već ga oblikuju sopstvenim rukama i željama. Nada budnih nije tiha, ne poznaje odlaganje ni strah. To je vera u mogućnosti da svaki novi dan nosi priliku da se zakorači ka nečem većem. Nada nije uteha za nemoćne, već oružje hrabrih. Onaj ko veruje, ne sedi skrštenih ruku – on ustaje, bori se i stvara.
Budnost nije samo fizičko stanje, to je duboka svest o sebi i svetu. To je osećaj odgovornosti prema sopstvenom životu i onome što možemo dati drugima. Nije čekanje boljih vremena – to je odlučnost da ih sami stvorimo.
Da budem iskrena, ja sam primer onih retkih ljudi koji ne čekaju da im život pruži priliku, već je sama stvaram. Moja budnost nije bila pasivna – bila je to duboka svest o sebi, svetu i ljudima koji me okružuju. U mom slučaju, budnost je značila hrabrost da prepoznam vrednosti, odlučnost da ih branim i energiju da ih pretočim u dela. Kroz razgovore koje vodim, kroz reči koje biram i kroz ljude kojima dajem prostor da se izraze, da im čujemo glas, izgradila sam svet u kojem se autentičnost i istina ne skrivaju, već slave. Moja budnost nije samo profesionalna – ona je lična, emotivna, prisutna u svakom mom pogledu i svakoj rečenici koju izgovorim. Moja sposobnost da se povežem sa drugima nije slučajna, ona dolazi iz duboke svesnosti o važnosti ljudskih priča i moći reči.
Moja odluka da stvaram, delim, gradim mostove između ljudi nije puka ambicija – to je njena suština. U svetu koji često pokušava da nametne svoju brzinu, površnost i zaborav, svesno biram dubinu, pažnju i trajanje. Moja budnost nije samo za mene – ona osvetljava i druge, podsećajući ih da je moguće živeti svoju istinu i oblikovati sopstveni svet, baš kao što sam to i sama učinila.
Kroz svoje intervjue i razgovore ne samo da postavljam pitanja – ja budim. Moja reč ima težinu, ne zato što je glasna, već zato što je promišljena. Svaki moj razgovor nosi dubinu, ali i lakoću, neku neuhvatljivu iskru zbog koje se ljudi zadrže, razmisle, požele da budu deo te energije. Ne vodim intervjue da bih ispunila formu, nego da bih otkrila suštinu. Ljudi koji se nađu naspram mene ne izgovaraju samo reči – oni otkrivaju delove sebe koje možda nisu planirali da pokažu. To je moć budnog sagovornika, nekoga ko zna da sluša, ko oseća, ko kroz razgovor prepoznaje istinu i pušta je da zasija.
Ja se tako nadam i koračam budna, dok snovi lete oko mene. Uhvatim tako jedan i počnem da ga realizujem u radosti i sreći. Nisam dobila svoju budnost, za nju sam se izborila kroz proces i put. Budnost zove na akciju.
Zato mi budni sanjamo ono što smo spremni da ostvarimo. Budnost nije iluzija, ona je vatra koja pokreće. Zapalila sam tu vatru u svom srcu i ona gori. Zapali vatru, probudi se. Nada zove.
