PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MILA LITVINJENKO
PHOTO: ANTON WELT
MILA LITVINJENKO, VLASNICA I DIREKTORKA KOMPANIJE AURA KOJA JE VEĆ 26 GODINA PRISUTNA NA TRŽIŠTU U SRBIJI I U SVETU.
ŽENA KOJA HRABRO KORAČA I ŽIVI SVOJ SAN. DANAS JE JEDNA OD NAJUSPEŠNIJIH PREDUZETNICA U REGIONU.
ROĐENA JE U BEOGRADU, DIPLOMIRALA JE NA FILOLOŠKOM FAKULTETU BEOGRADSKOG UNIVERZITETA NA KATEDRI ZA FRANCUSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST. TEČNO GOVORI ČETIRI JEZIKA, ŠTO JOJ, UZ NJEN PREDUZETNIČKI DUH, OMOGUĆAVA USPEŠNU KOMUNIKACIJU U POSLOVNOM SVETU. ONA JE ŽENA KOJA KROZ SOPSTVENI PRIMER I STIL ŽIVOTA INSPIRIŠE I MOTIVIŠE MNOGE DA OPSTANU NA SVOM PUTU.
Kako se oseća žena za čijom se lepotom i stilom okreću i žene i muškarci širom sveta?
Iznenađeno. Pošto često putujem po svetu, najviše u Pariz, Milano, Rim, kada mi ljudi udeljuju komplimente, kako žene tako i muškarci, i zaustave me da iz srca kažu „bože, kako si lepa“, iskreno se iznenadim i postidim. Mada sam polako uspela da se nametnem, pogotovo u Parizu, a on mi posebno znači jer je pokojna majka studirala u njemu. Tamo mi se vrlo često događalo da me fotografiše street style fotograf i pošalje mi fotografije. Mislim da je sve to zbog toga što sam svoja. Uvek se zahvalim na komplimentu, prija mi, ali ima i dalje tog iznenađenja. Mislim da sa zrelošću čovek može to da prihvati, a da se ne iznenadi. Kada je neko svoj, nisu bitni ni novac, ni brendovi. Ja sam jedna osoba u Srbiji, a druga kada otputujem u Italiju. Tamo sam Mila koja priča, gestikulira, ne zatvara usta, u Francuskoj sam druga. Kada zračite, ljudi to primećuju i privlačite pažnju. U Italiji, Parizu, Los Anđelesu me ljudi zaustave, pozdrave, pitaju kako sam. A ovde u Srbiji to mi se nikada nije dogodilo. Budi autentična i svoja i privući ćeš pažnju. Meni je drago što sam takva.
Kada si shvatila da imaš misiju kroz poziv, kroz reč, kroz pogled, kroz lični brend?
Relativno skoro sam to shvatila i bila sam iznenađena. U telefonu imam poruke od kojih se prvo ukočim, nekada i zaplačem, ali to su najlepše poruke poput onih kako ih inspirišem, da vole da gledaju moje objave, da žive kroz moje slike. Juče sam primila poruku koja glasi: „Kada mi je teško, uvek pomislim na tebe i tako nastavljam dalje.“ Sebe doživljavam kao uzor, to sam juče izgovorila. Shvatam da je moja misija da pokažem svima da može da se ide drugim putem. Čovek samo mora da bude istrajan, uporan i ja verujem u rezultate. Moja životna misija, ne govorimo o kozmetici, jeste da prenesem da žena treba da bude dama, da lepo govori, da se lepo ponaša i da mogu da joj se otvore vrata bilo gde u svetu. Ja sam primer toga. Granice ne postoje.
Šta bi Mila rekla sebi u ogledalu?
Mnogo volim ogledala kao predmet, ali se ne ogledam. Kada sam opremala stan, prva stvar je bilo ogledalo koje mi se svidelo. Stavila sam ga na ulaz i ko god dođe ogleda se, ja nikada. Retko sam pred njim, ali doći će vreme i za to da Mila popriča sa Milom u ogledalu.
Jednom sam bila ispred ogledala pred moj prvi javni nastup kada sam dobila neku nagradu. Nastup kao poslovne žene. To sam negde čula i stala sam ispred ogledala i vežbala govor, mada sam samoj sebi bila smešna. Ne treba mi ogledalo da vidim sebe.
Koja je tajna tvoga bića?
Baza moga bića su geni, sistem vrednosti na kom sam ponikla. Kako sazrevam, sve sam zahvalnija na tome iako sam bila nekada ljuta zato što to nešto nisam na pravi način shvatala. Ovaj sistem vrednosti je stalan. Beskrajno sam zahvalna što sam tako vaspitana. Toliko uživam u svakoj svojoj godini jer mi donosi zrelost, iskustvo i mnogo sam sigurnija u sebe. A to mogu samo godine i vreme. Uvek ističem kako čitam Malog Princa na svakih sedam godina i potpuno drugačije doživljavam tu knjigu. Mislim da sam skoro rekla da sam shvatila knjigu u potpunosti, odnosno da sam pripitomila svet i da sam pripitomila Milu da ume da ide kroz taj svet. To sam jednostavno ja. Sada slušam sebe. Najbitnija sam ja, a ne okolina. I veoma sam ponosna na to.
Danas u Srbiji i na Balkanu ako pomislimo na uspešnu žena, pomislimo na Milu Litvinjenko. Da li je bilo teško izgraditi status te Mile?
Juče me je na konferenciji iznenadio gromoglasan aplauz kada su me prozvali, a tamo su bile žene iz cele regije. Ja sam samo ono što jesam i ljudima se sviđa što sam na zemlji i govorim jednostavno, ono što je realno. Prikazujem život onakav kakav jeste, i svoj život i životne probleme. Nije me sramota ničega što se dogodilo na mom životnom putu. Možda su ljudi prepoznali tu moju iskrenost i zato što komuniciram i odgovorim svakom ko mi se obrati. Ljudi nisu navikli na ljudskost.
Bila sam u Crnoj Gori i prišla mi je mlada devojka da se fotografiše sa mnom. Bila sam počastvovana i rekla sam joj da mi pošalje fotografiju jer želim da je imam. Volim ljude i to se vidi, a pogotovo one koji dođu i slušaju me. Studenti, oni su mi posebni. Volim da budem sa mladima i uspevam u tome. Mnogo učim od njih. Ne dajem ja, meni se mnogo vraća.
Da li su te razne životne situacije menjale i kada se završavala jedna faza nisi znala ko postaješ u nekoj drugoj fazi tvog života?
Jesu i zahvalna sam na tome, ali čovek treba da ulazi u promene tek kada je spreman. Kod mene ništa ne funkcioniše na silu kada je u pitanju i privatni i poslovni život. Trebala sam da promenim neke stvari u firmi i nisam nikako kretala u to, a onda sam dobila knjigu „Buđenje“. Sve sam znala iz te knjige i doslovno sam pala na pod i rekla sebi da sam spremna. Volim te promene koje su neočekivane, očigledno sam ranije sebe blokirala.
Da li je uvek neophodno da padnemo da bismo se promenili?
U mom slučaju jeste. Mislim da zaista osetiš fizičku bol kad padneš kao što sam ja pala, ali osetiš i emotivnu bol. Odozdo nam šalju znakove, meni nekada i po tri puta, ali se tada raspadnem. Mnogo sam emotivna, sve vidim kroz roze naočare. Kada tri puta „tresnem“, zahvalna sam na iskustvu i naučim lekciju. I onda se opet zavolim i prihvatim. Ranije sam se mnogo preispitivala, stalno sam sebe krivila dok nisam shvatila da treba da pustim tu Milu na miru. Tada sam oprostila Mili za sve ono što sam smatrala da ne valja. Više nisam ni na koga ljuta.
AURA je brend iza kojeg stoji jaka žena i njen tim. Da li ti je ikada došlo, kada je bilo najteže, da se okreneš i odeš u neki drugi biznis i šta te je održalo na ovom putu?
Nije nikada, a razlog za to je što sam veoma odgovorna. Direktor sam firme, nisam postavila nikoga drugog što znači da sam odgovorna za sve. I tih 100 ljudi, znam da mora da ih čeka plata. Ne žalim se. Davno sam ukinula tu vrstu slobode da kažem sebi „ja neću više da se igram”. Ovaj posao mogu da radim dok je radno vreme, a kasnije imam milion drugih interesovanja. I da nema AURE, ne znam šta bih pre. Naravno, ima stvari koje mi se ne dopadaju da radim, ali postoje one koje obožavam. Domaćin mora da vodi računa o kući.
Kako vidiš svoj uspeh i uspeh kompanije AURA?
Kada se kaže uspeh, nisam iznenađena. To je kao i kada sam studirala — kada dobijem desetku, nisam se radovala jer sam to zaslužila. Ako uložiš trud i rad, uspeh je normalan.
Na samom početku karijere, novinarka me je pitala šta mi je cilj i ja sam joj odgovorila: „Kada se pomene šminka i kozmetika u svetu da to bude AURA.“ Zadovoljna sam tim, ali nema stajanja. Uspeli smo da opstanemo ovih 26 godina, a sutra možemo da se sunovratimo. Mi stalno moramo da budemo u akciji i da smišljamo nešto novo. Sada se sve munjevito menja, dan za danom.
Privatno, moram da naučim da Mila mora više da poštuje Milu i da je ne stavljam na poslednje mesto. U bilo kojoj situaciji sam jaka, a onda nađem neki zid i isplačem se. I nastavim dalje.
Tema oktobarskog izdanje RYL magazina nosi naziv „Freedom“. Kako živiš svoju slobodu i da li je današnja sloboda življenja „moderno ropstvo“?
Apsolutno jeste. Mi se ne borimo što smo u kandžama i kada vidimo koliko stvari nam oduzima vreme. Veoma je teško da se izađe iz toga. Najpre mislim na telefone. Pre tri godine sam imala notifikacije i shvatila sam da mi to stvara stres. Bacila sam telefon na krevet i isključila sve notifikacije. Život mi se promenio, a potom sam ih opet vratila. Takva sam da kad mi stigne poruka odmah odgovaram, a potrebna je samo jedna stvar — da se telefon utiša.
Moja sloboda je da sam na moru, pa makar sedela na obali, tada sam nestvarno srećna. More mi je jako bitno, mogu satima da gledam u njega. Iako u Njujorku obožavam da gledam Central park, svitanje i zalazak sunca. Plod ovog mog rada jeste upravo sloboda da mogu ja da izaberem i ne moram nikoga da pitam. Ne zavisim ni od koga.
