PIŠE: MARIJA HADŽOVIĆ, TERAPEUT – “HARMONIJA DUŠE”
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Izreka kaže ’Slon nikada ne zaboravlja’, a ja se pitam da li je onda slon stalno pod nabojem emocija? Fenomen poznat kao ’afektivno pamćenje’ označava proces memorisanja određenih situacija, reči, mesta, kada smo pod uticajem izuzetno jakih emocija. Sigurno se sećaš prvog raskida, prve simpatije ili neke posebne proslave na koju si išla. Zaobišla bih delove slagalice u memoriji koji čuvaju i ne tako prijatne razgovore, buke ili suze. Ima i njih, znam.
Pre skoro 20 godina, u mom ranom detinjstvu, osvanuo je dan kada se moj drug iz ulice nije pojavio na zidiću gde smo se do tada nalazili svakodnevno. S obzirom na to da je živeo preko puta moje kuće, odmah sam otišla do komšijske kapije i tamo sam ugledala njegovu mamu. Njen pogled ostao je u mojoj slagalici zapamćen i dan-danas, kao i moja misao koja je došla poput najtežeg pitanja u kvizu. ’Zašto joj je pogled odjednom mat, nije bio takav juče?’
Zato što je juče imala sina, a ja druga.
Suviše sam bila mala da bih tada razumela bilo šta osim informacija o udesu, zabranjenoj pesmi 40 dana i obaveznoj crnoj odeći. Danas, mnogo godina, iskustva, škole i terapije kasnije imam odgovor na sopstveno pitanje postavljeno tada. To što sija u oku, to je smisao. Reči koje je Viktor Frankl, autor knjige ’Zašto se niste ubili’ i začetnik logoterapije (terapija smislom), ostavio iza sebe su da i u najtežim životnim okolnostima čoveku ne možete oduzeti jednu stvar – njegovu slobodu da se suprotstavi svim okolnostima u životu. Ja bih dodala samo – ukoliko ti to ima smisla.
Postoje ljudi koji se nakon velikih gubitaka uzdignu, procvetaju, nastave dalje. Poznajem takve, oči ih odaju. Međutim, postoje i oni čije telo nastavi da živi, ali bez smisla. To je ono što pravi razliku u oku, u snazi i u životu. Terapeutska praksa dala mi je mogućnost da svedočim takvim životima da se ponekad pitam kako je moguće da neko ne snimi film vodeći se životom ove osobe? Mada, možda je i bolje da neki filmovi ostanu samo ideja jer nam ne bi bile samo oči dovoljne za njih, potreban bi bio i želudac.
Duboko se divim svakome ko možda ne vidi smisao ali ga traži, ko ne oseća smisao ali ga stvara, divim se jer znam da su baš oni najjače karike ovog društva. Oči same po sebi su poseban fenomen i kroz vekove unazad za njih se vezuje veliki broj mitova, ali i činjenica. Kao npr. to da su oči jedini mišić koji ne miruje čak ni dok spavamo.
Ima smisla, zar ne?
Pesme i priče o ’oči su ogledalo duše’ poznate su nam još od kada smo bili deca, a kada odrastemo dobijemo priliku da sami iskusimo ovo uputstvo o životu. Skoro sam srela gore pomenutu mamu mog druga, sasvim slučajno ukrstili su nam se pogledi ispred moje stare kuće u koju sam otišla nakon par godina po neke stvari. Rekla mi je kako sam se promenila i porasla, ali su mi oči ostale iste.
Pomislila sam: ’I vama, takođe.’
U ovoj eri buđenja, brzog života i brzog interneta stvorio se jedan novi sloj ljudi, kao što svaki istorijski period nosi sa sobom po jedan. Ovog puta, to su ljudi koji zaborave da su došli da tragaju za sobom i na tom putu umeju da se izgube, zalutaju i na kraju pronađu svetlostnod ekrana. Ima i onih koji su bezbrižno hodali svojim putem smisla dok ih nije udario neki vetar okolnosti. Ekran je postao novi izvor svetlosti za mlade, ali i starije ljude koji traže sjaj kada postane mračno. Priznajem, stvarno ume da se smrači ponekad.
I zato želim ovo da znaš, kakve god senke da su pale na tvoj put, koliko god tereta da se spustilo na tvoja leđa – svanuće. Čim pročitaš ovaj tekst sa tog sjajnog ekrana, odloži ga i obraduj sebe, obraduj nekoga koga voliš, obraduj prolaznika u tvom životu, neko i njega voli. Došli smo po iskustvo smisla, ali tvog smisla, a ne globalnog smisla. Jer sve globalno, polako gubi smisao.
Život je zaista nepredvidiv put koji ponekad izgleda kao staza do raja, a ponekad ume da dobije oblik najmračnije putanje koju smo mogli da zamislimo. Zato je važno da imaš svoje svetlo, u umu i u oku. Vratiću se na onog slona sa početka koji sve pamti jer je ta životinja pored pamćenja i simbol oslonca i snage. On je istovremeno simbol sreće ali i trpljenja, zavisi koga pitaš. Baš kao i među ljudima, mrak je ili je svetlo, zavisi da li misliš da tvoj put ima smisao.
Ne zaboravi, misli se vide.
