PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARKO TUBIĆ
FOTOGRAFIJE: NINO KNEŽEVIĆ, MIROSLAV JEREMIĆ, MARKO TUBIĆ
MARKO TUBIĆ, ROĐEN U ZRENJANINU 1981. GODINE. DIPLOMIRAO NA UNIVERZITETU U BEOGRADU, SLIKARSKOM ODSEKU FAKULTETA LIKOVNIH UMETNOSTI, 2009. GODINE. DOKTORIRAO NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU 2017. GODINE. ČLAN ULUS-A. IZLAGAO JE VIŠE PUTA SAMOSTALNO, A UČESTVOVAO JE I NA MNOGIM GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. MEĐU NAGRADAMA I PRIZNANJIMA IZDVAJAJU SE NAGRADA NIŠ ART FONDACIJE 2013, NAGRADA PERSPEKTIVE, ART KLINIKE 2009, NAGRADA ZA AKVAREL NA II INTERNACIONALNOM BIJENALU AKVARELA 2012 A GALERIJE I DRUGE.
ŽIVI I RADI U BEOGRADU.
Sediš i stvaraš u svom ateljeu u Zrenjaninu, iz istog centra, bez fizičkog pomeranja. Kroz svoje slike, osvajaš svet i ulaziš u nova polja. Da li je za tebe slikarstvo način kretanja bez koraka ili unutrašnji hod ka novim prostorima, idejama i značenjima?
Filozofsko pitanje. Kao da su na delu dve paralelne realnosti, međusobno naizgled nezavisne, a onda ipak uslov jedna drugoj. Osvajanjem sveta neki ljudi pronađu sebe, mada može biti i da je obrnuto – odlaskom u sebe moguće je spoznati svet.
Moje slike osvajaju svet, a da li sam i u kojoj meri isto što i moje slike, ne znam. Za mene lično one jesu svet, makar se trudim da dodirnem ono što mislim da je njegova suština – ali ko sam tu ja, ako nisam tamo među drugim ljudima i vreme provodim sam u ateljeu?
Svet je kula u ruševinama, neosvojiva tvrđava. Još uvek ne znam šta znači osvojiti ga, ali ni sebe, u tome i vidim čar unutrašnjeg hoda. Da li su to novi prostori ili je prostor isti, ali uvek nov? Unutrašnjost spoljašnjeg Svebića.
Pred tobom su izložbe u Trebinju, Dubrovniku, Ljubljani, Belgiji, Austriji, Francuskoj…
Da, još uvek sam u pregovorima oko datuma za nastupajuću godinu. Ono što u ovom trenutku mogu da potvrdim jeste izložba u Kulturnom centru Trebinje, na poziv Dražena Milića ispred Umetničkog udruženja „KOLO“, a plan za realizaciju je u maju. Tradicionalno se u okviru likovne kolonije tog udruženja organizuje samostalna izložba jednog od umetnika. Čast mi je da ovog puta to bude moja izložba. Ljubljana i Dubrovnik se odnose na saradnju sa Galerijom Novak iz Slovenije. Osim toga, započeo sam pregovore i sa jednom galerijom iz Belgije. To će, čini mi se, biti vrlo interesantna priča, ali za sada u povoju. Ovde moram da napomenem da veliku zahvalnost dugujem galeristi iz Avinjona, gospodinu Bartoliju.
U Beogradu, moje radove često možete videti u Galeriji A, koju vodi moj galerista i prijatelj Peđa Aćimović.
Delić leta 2025. si proveo slikajući u Dubrovniku. Kako je izgledala saradnja sa Galerijom Novak i koji su vaši budući koraci?
Saradnja sa Galerijom Novak iz Ljubljane izgleda ozbiljno i poprilično zahtevno, s obzirom na to da su i njihove ambicije za budućnost velike. Od mene se očekuje određeni broj slika velikog formata i na tome radim već dve pune godine. Ovo me je iz položaja izvesne ležernosti prema „lepoti umetničkog poziva“ uvelo u doslovno vojnu disciplinu i strožiji odnos prema vremenu i životu uopšte. Da bi se ova naša zamisao postigla, potrebno je puno, puno radnih sati. Srećom, nisam uslovljen vremenski ni tematski. Galerija mi je dala punu slobodu izraza, pa očekujem da će onda, kada sve slike izložimo na jednom mestu, zadovoljstvo biti obostrano.
Svako ko prati rad Galerije Novak zna da ona dela i van granica Slovenije, otvarajući svoje postavke i u drugim centrima Evropske unije. Ogranak galerije je otvoren i u Dubrovniku, u Kapeli Sv. Luke. Letos smo tamo postavili moju sliku „Dva sveta“, diptih koji je specijalno bio namenjen toj kapelici. Osim toga, dane sam provodio slikajući i upoznajući grad, srećom, već na zalasku turističke sezone.
Jedan deo ovih slika publika je imala prilike da vidi prošle godine u Modernoj galeriji Valjevo, u maju će deo biti prikazan u Trebinju, a u Ljubljani je velika izložba planirana za drugu polovinu 2026. godine.
Platno je tvoj prostor osvajanja kroz monumentalnost i minimalizam dela. Kako bi to objasnio?
Monumentalnost jednog dela je interesantna tema za analizu, ali to je takođe klizak teren. U vreme kada sam tome želeo malo više da se posvetim, nisam uspeo da nađem mnogo naučnih radova na temu, možda čak nijedan. Smatra se da se monumentalno odnosi na nešto što je velikih dimenzija, međutim era interneta, kada pred sobom nemamo dojam o realnoj veličini, čini da neka dela doživimo kao monumentalna, iako nisu velikih dimenzija. I obrnuto, u prostoru ste već sigurno videli ogromne skulpture i građevine, a da one nisu ostavile na vas utisak monumentalnosti, tog nekog uzvišenog osećaja.
Ovo znam i iz ličnog iskustva, jer sam dobijao komentar ‘monumentalno’ na minijature koje sam tada radio, što mi je bilo naročito interesantno. To me je navelo na misao da pročišćeno delo i minimalizam mogu lako ostaviti utisak monumentalnosti. Kompozicija ovde takođe igra značajnu ulogu, ali se ona organizuje unutrašnjim osećajem. Kompoziciju čistim sa posebnim užitkom od svih suvišnih detalja.
Dalje, postavljao sam sebi pitanje monumentalnosti ideje, odnosno da li jedna jednostavna, a jaka ideja moze izazvati utisak monumentalnosti, nezavisno od kompozicije i veličine. Lično, arhetipe doživljavam kao nešto monumentalno, na mene oni ostavljaju najveći utisak, pa gde god mogu da ih oživim, rado to učinim.
Muški i ženski princip su arhetipi koje si pronašao u svom radu. Da li se oni dopunjuju, vode dijalog ili ulaze u napetost? Koliko je ta dinamika svesna, a koliko intuitivna?
Jeste, moj rad se vremenom sve više kristalisao ka nekoj vrsti dijaloga između ovih principa. Ne samo u svom radu, njih nalazim svuda oko sebe, čitav kosmos je, čini mi se, na tome baziran. Zarad samospoznaje, vuče me da analiziram odnos mojih roditelja. Veliki deo njihove priče je utkan u moj rad. Naravno, slikam one aspekte koje čitam kao univerzalne. S obzirom na to da njih dvoje više nisu sa nama, često mislim kako su mi na poklon ostavili tu duboku i duboko bolnu zagonetku, punu lepote. Hrabrim se da ću uspeti da je rešim, jer u njoj je ključ i za moje lične napetosti.
U bašti sam jedan poseban kutak namenio aromatičnom bilju. Ono privlači najneverovatnije insekte. U startu sam želeo cvetove i nisam bio svestan kakav će živi svet na tom mestu da se kasnije razvije. Leti ga posmatram, i zadivljen i ogorčen. Eros i Tanatos na delu, u svakoj sekundi. I dijalog i napetost. Raznovrsne istine o životu se otkrivaju u takvom malenom mikrokosmosu.
Svakom svom delu prilazim intuitivno. Početak dijaloga sa platnom je uvek pun napetosti, ali kako delo odmiče, dinamika postaje sve više svesna, kontrolisana, lepša i nosi onu čar dubokog užitka, zbog kog mislim da se istinski umetnici i bave ovim poslom.
Tvoji slike su slike sna i realnosti, ali pripadaju metafizici, ne fantastici. Iako te mnogi svrstavaju u fantastiku, ti si slikar nadrealnog.
Ako je već neophodno podvući kontekst, lično bih radije smestio svoje slike u metafiziku, nadrealizam ili simbolizam. Fantastika je širok pojam koji obuhvata sve ove pravce, jer im je svojstveno da se bave imaginarnim, nesvesnim, slikama sna, čak i halucinacijama. Ali taj pojam se danas sve više povezuje sa onim što bismo nazvali fantasy art, čega zaista nisam fan. Ta dela su mi često potpuno nečitljiva, rasuta u suvišnim detaljima i prekomernim značenjima, a estetski sladunjava do granice preteranosti.
Na poslednjim slikama sam, želeći da potenciram razliku između imaginacije i realnosti, pored izmišljenih, uveo i fotografski realistično slikane figure stvarnih modela, koji su mi za tu priliku pozirali. Ovo mi takođe pomaže da zadovoljim svoj istraživački duh u smislu likovnosti, kao i da se distanciram od prekomerne stilizacije. Imaginacijom se služim da bih metaforički predstavio istinu, a ne stvorio novu iluziju.
Koja nova polja želiš da osvojiš svojim radom – tematski, tehnički ili duhovno?
Već dugo želim da se ostvarim u skulpturi. Javljaju se neke prve zamisli. Videćemo da li će se i u kom obliku manifestovati.
Da tvoje slike imaju glas, šta bi rekle svetu?
„Amore per tutti.“
Tema januarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „365 novih šansi“. Na engleskom bi to bilo chance ili change. Šansa ili promena. Šta vidiš kao svoje iskorake u 2026. koje nećeš propustiti?
Nastupajuća godina mi donosi realizaciju dosadašnjih planova i intenzivnu izlagačku sezonu. Neću propustiti šansu za putovanje, promena bi za mene bila kretanje. Što je više moguće kretanja, putovanja, druženja, želim i vašim čitaocima. Ostavite svoje telefone i izađite na sunce.
