PIŠE: MILA MARČETA
Sećam se svoje radosti kad sam položila ispit „Mašinsko programiranje“ na trećoj godini PMF-a. Ne zbog položenog ispita, tada sam već bila iskusni student i dokazani štreber, pa jedan položeni ispit nije bio od prevelikog značaja. Ali ovo nije bio tek još jedan ispit, već sam razmišljajući više i dalje od spiska ispitnih pitanja i zadataka, naučila kako se svakim kompjuterom, a zatim i svakim kibernetskim sistemom, može upravljati pomoću samo dve cifre, nulom i jedinicom. Sa desetkom u indeksu, išla sam kroz Studentski park prema trolejbuskoj stanici na Studentskom trgu verujući da sam upravo dokučila vrhunsku tajnu života – sve je 1 ili 0.
„Čak iako prihvatimo da živimo u matriksu“, mislila sam ushićeno, „to je ipak samo jedan software, niz binarnih nula i jedinica koje uključuju ili isključuju prekidače.“ Dakle, sve je jednostavno, zato što je ili crno ili belo, ili istina ili laž, ili – ili, sve je jasno. I taj zaključak i moje duboko uverenje da je to sve baš tako, dalo mi je osećaj lakoće i kao gumicom u trenutku izbrisalo sve sumnje i strahove pred budućnošću. Imala sam samo 22 godine i spoznala sam „život“. Fenomenalno!
A sećam se i kad me je isti taj život razuverio i vrlo brzo i uspešno mi pokazao da je on sve samo ne crno-beli svet i da je valer sive gotovo beskonačan. Trebalo mi je puno vremena i iskustva da spoznam da je „tajna“ u razumevanju nijanse sive.
Pronalaženje „srednjeg puta“ je jedna od veština koja olakšava navigaciju kroz komplikovanu svakodnevnicu, bez obzira o kojoj sferi života se radi. Neopravdano, neki će toj veštini dati pežorativno značenje i podrazumevati da je osoba koja je u stanju da pronađe kompromisno rešenje ili beskičmenjak („Nema svoje Ja“) ili prepredeni smutljivac („On može i žednog preko vode prevesti“). Isto tako se prihvatanje sporazuma vrlo često izjednačava sa odustajanjem od svojih vrednosti, te se epitet „truo“ gotovo obavezno dodaje u sintagmu „truli kompromis“.
Prečesto zaboravljamo da ni jedan čovek nije potpuno dobar ili potpuno loš. Svako je kroz svoje životno iskustvo smešao svoju nijansu sive i niko nije ni crn ni beo, ni nula ni jedinica. Kroz tu, svoju nijansu sive čovek posmatra svet oko sebe, situacije i druge ljude. Davno sam čula i usvojila kao svoj aksiom (digresija: eto opet matematičkog pojma – aksiom je tvrdnja koja se ne dokazuje) da „Mapa nije teritorija“. Šta to znači? „Teritorija“ je realnost. Svako od nas tu istu realnost vidi kroz svoje naočare i u skladu sa tim što misli da je video kreira svoj odnos i doživljaj realnosti. Zbog toga se dešava da vam dvoje ljudi prepriča istu situaciju na potpuno različite načine. Pri tome, niko namerno ne izvrće činjenice, samo svako ima svoju „istinu“ baziranu na istim činjenicama i svojim sivim naočarima.
Ljudsko slepilo za tuđu istinu je jedan od osnovnih razloga nastanka nerazumevanja, nesporazuma, pa i sukoba. Svaka strana veruje da je u pravu i da je apsolutna istina na njegovoj strani. Sposobnost da nešto vidimo i doživimo iz perspektive drugog čoveka je jedna od ključnih veština medijacije.
Medijacija u najširem značenju je postupak pronalaženja sporazuma u nekom konfliktu uz podršku medijatora, nezavisne osobe koja vlada skupom veština koje mu omogućavaju da vodi strane u sporu ka pronalaženju obostrano prihvatljivog sporazuma. U užem smislu, pod medijacijom se podrazumeva da su konflikti – pravni sporovi.
Nekada je potreba da se sporazum postigne uslovljena emocijama i emotivnim vezama koje postoje i koje nije moguće raskinuti. Na primer, ako su u sukobu brat i sestra. Čak iako prekinu svaki fizički kontakt, ostaće im gorak ukus u ustima i okamenjeno nedostajanje kao težina u grudima koja tišti i ne prolazi do poslednjeg daha.
A nekada zdrav razum i poslovni interesi govore da je nesporazum potrebno što pre rešiti, ostaviti iza sebe i nastaviti sa saradnjom. Sposobnost poslovnih lideri ogleda se, između ostalog, i u tome što umeju da procene ukupnu cenu konflikta, u materijalnim i nematerijalnim pokazateljima, i na taj način odrede koliko prostora imaju za pregovaranje i kompromis.
Za svaki nesporazum postoji i sporazum, ako su obe strane spremne da budu fleksibilne i ne gube iz vida vrednost koju će im sporazum kreirati. Pogledajte decu – kad se u igri posvađaju, vrlo brzo se i pomire, jer im je igra najvažnija, radost važnija od ega. Poenta postizanja sporazuma nije u utvrđivanju krivice i etiketiranju krivca. Cilj je pronaći rešenje koje je dovoljno dobro za obe strane.
Početna tačka procesa medijacije, bez obzira da li govorimo o medijaciji u najširem značenju ili u pravnim sporovima, je odrediti početnu tačku spora. Vrlo često ono što strane u sukobu iznesu kao razlog za spor nije istinski razlog, već samo pokrivalica za ono što je zaista izazvalo sukob ili ga održava. Jednostavno pitanje „Šta je problem u problemu?“ i insistiranje na odgovoru kao rezultatu duboke introspekcije obično razotkriva šta je zaista važno.
Druga važna stepenica na putu pronalaženja sporazuma je razumeti šta je važno za drugu stranu. Rekli bismo – ući u cipele druge strane i prepoznati njegovu nijansu sive. Prepoznavanje koja vrednost je ugrožena sporom omogućava da se pronađe rešenje koje neće ugrožavati tu vrednost, te dakle ima veće šanse da bude prihvatljivo i zadovoljavajuće.
Ove veštine nisu svima, ili bolje rečeno – nisu većini ljudi, urođene. Nećemo naići na puno ljudi koji imaju i emotivnu i mentalnu snagu i dovoljno iskrenosti prema sebi da duboko rovare po svojoj svesti i podsvesti ne bi li pronašli ono što na prvi pogled nije vidljivo. Slično tome, nemaju svi sposobnost da se izmeste iz svoje pozicije i sa puno empatije, ali i objektivnosti, posmatraju situaciju iz perspektive druge strane, koju pri tome smatraju suprotnom, možda čak i ugrožavajućom.
I upravo u tome se nalazi vrednost i nužnost postojanja medijatora. Medijator je potpuno nezavisan i neutralan, osoba koja nema nikakav lični interes u sporu, već samo ima profesionalnu obavezu da sve svoje veštine, sposobnosti i znanja stavi na raspolaganje strankama i učini sve što je u njegovoj moći da im pomogne u postizanju sporazuma. Ono što izdvaja odličnog od dobrog medijatora nije samo njegovo obrazovanje, edukacija, čak nije ni iskustvo u medijacijama. „Tajni sastojak“ izvrsnosti je posedovanje što veće torbe sa raznovrsnim alatima za komunikaciju, empatiju, analitičnost, kreativnost, realističnost….. koje medijator ume da koristi kada je to najprimerenije i najučinkovitije.
Biti medijator nije lako. Možemo primetiti jedan paradoks – koliko je medijacija izazovna kao zanimanje, toliko je jednostavna i laka za strane u sporu. Od medijatora se očekuje puno, od stranaka samo jedno – da pristupe medijaciji sa iskrenom željom za postizanje sporazuma.
Verujem da medijacija jeste bolji i humaniji način rešavanja sporova. Usvajanjem ideje o pomirenju, o sporazumevanju, o zadovoljstvu kroz postizanje zdravog kompromisa činimo i sebe i svet oko sebe makar malo boljim mestom za život. Iskreno verujem u to.
