PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: DUŠKO KISA
Igra života je šah a ne rulet. I svaka figura ima svoju vrednost kada se mudro pomeri. U svetu punom neizvesnosti, onaj ko vlada igrom ne oslanja se isključivo na sreću, već koristi intuiciju, mudrost, samodisciplinu, empatiju. Važno je shvatiti da je moć prolazna ako nije vođena svrhom i unutrašnjom stabilnošću. Ako igraš po majstorskim pravilima, ne težiš dominaciji nad drugima, nego vladanju sobom – svojim emocijama, željama i strahovima. „Majstor igre“ vidi više, dalje i jasnije.
„Master of the Game“ je metafora za osobu koja u potpunosti razume pravila života, okruženja, međuljudskih odnosa, pa koristi to znanje da bi postigao svoje ciljeve. Biti „Gospodar igre“ ne znači manipulisati drugima bez etike, već prepoznati trenutke kada treba delovati, ćutati i preuzeti odgovornost. On je naučio da prepozna, upravlja sopstvenim impulsima, nesigurnostima i mentalnim obrascima. Jer pravi gospodar ne traži kontrolu nad svetom nego nad sobom.
Pravi gospodar igre je onaj koji ne pokazuje karte prerano, ali zna da odigra odlučujući potez. U eri brzih odgovora i površnih identiteta, „Master of the Game“ je onaj koji se usuđuje da ide dublje u sebe, u tišinu između reči. Jer njegova igra nije o nadmoći, već o samoposmatranju, prisutnosti i emocionalnoj pismenosti.
Prava igra je u meni. Meni koja je u stanju da prepozna, da bude laka u tom životnom plesu, da dopusti, otpusti, prepusti i zavoli. Shvatila sam da kao gospodarica sopstvenog života ne igram da bih pobedila druge, već sebe. Igram da bih razumela, da bih uspostavila ravnotežu u sebi. I upravo u toj ravnoteži leži prava moć, tiha, ali nepokolebljiva. Nije uvek spektakularna, ali je dosledna. I zato traje.
Moja igra nikada nije bila da pobedim druge, već da ne izgubim sebe. Sebe koju volim tako hrabru, slobodnu, otvorenu, iskrenu, veselu, radosnu. Sebe ne izgubiti, to je imperativ. Jer onaj ko se izgubi u „čudesnom“ svetu u kojem na svakom ćošku leži iluzija, zabluda i laž, taj je izgubio autentičnost života svog i prihvatio pravila drugih. Ta igra je bolna i zaludna.
„Master of the Game“, samo se igraj i prepusti sa verom u život i tok. Nikada nas Bog neće ostaviti, prihvatamo Božju pomoć i sledimo Božje znakove. I uvek ćemo na našem putu igre i snage pored sebe imati saveznike, samo ih moramo i valjano odabrati.
“Ratnik zna da se jedan anđeo i jedan demon otimaju za ruku koja drži mač.
Demon kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“
Anđeo kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“
Ratnik je iznenađen. Obojica su kazali isto.
Tada demon nastavlja: „Daj da ti pomognem“. I anđeo kaže: „Ja ću ti pomoći“. Tek tada, ratnik uviđa razliku. Reči su iste, ali su saveznici različiti.
I zato bira ruku svog anđela.”
Paolo Koeljo
I tako na tom našem izabranom i autentičnom životnom putu ja kao „Master of the Game“ u skladu sam sa onim o čemu pišem i govorim, to sa lakoćom i živim. U tome je moja najveća pobeda. U svojoj armiji saveznika uvek biram anđela, ljude koji su mi na putu. Iskreni, verni, ljubazni, snažni. A moje je da svojim primerom inspirišem, podstičem, obasjavam i osnažujem. Jer sam ovladala sobom. U mojoj otvorenosti leži – moć. U iskrenosti – autoritet. U ranjivosti – magnetizam. I moj život je iznutra ka spolja. Eto zato sam majstor igre.
