PIŠE: LJUBIŠA BORETOV
Pretpostavljam da svako ima svoj sistem održavanja i slaganja garderobe. Moj način je prilično jednostavan; garderobu slažem po prilikama u kojima se nosi i po vrstama materijala. Pamučne majice držim na jednoj polici koja mi je lako dostupna. Na toj gomili, negde pri samom dnu, jedna je majica koju više ne mogu ni preko glave da navučem jer, imam je 15-ak godina, a pre toliko mnogo vremena bio sam manji nego sada. Da ne kažem da sam sada baš veliki.
Ta majica je neke neodređene bež boje, ali i nije, nego malo vuče na oker, a opet oker je baš jaka. Nekako je više kao boja kruške, ali koliko sorti kruške ima? Ko još može da pogodi boju kruške? Tako. To je neka neodređena boja. Možda smo je nekada zvali boja kože, a mislim da je danas zovu ’’nude’’.
Elem, ne nosim je zato što mi je mala, ali i kada sam mogao da je obučem, nisam je mnogo koristio zato što je teška za kombinovanje. Sigurno svi imate neku takvu stvar u kući. Volite je, a ne nosite, zato što ne ide ni uz jednu dobru kombinaciju.
Jednom godišnje, obično na proleće, negde u ovo vreme, ja sređujem ormare. Pakujem zimsku garderobu na više police i štendere, a letnju spuštam na lakše dostupna mesta. Tada izabacujem sve stvari koje više neću nositi. I svaki put u ovih poslednjih deceniju i po ja stavim tu majicu na gomilu za izbacivanje, a kad završim sa sređivanjem, vratim je na mesto. Nekako mi se ne da da se odvojim od nje. Ako to učinim, svaki put mislim, odvojiću se i od uspomene. A još uvek je tako živa, treperava, zavodljiva.
Bila je zima, bio sam mlad, neiskusan, ubeđen da sve znam, a blage veze sa životom nisam imao. Prvi put u životu živeo sam daleko od svih koji su me čuvali i pazili, prepušten samom sebi i svojim mladalačkim željama koje su nestrpljivo čekale da eksplodiraju u dela. Prvi put radio sam dobar posao, i iznajmljivao stan kao samac, bez cimera, bez porodice, bez ikakvih repova koji bi smetali za samostalni, odrasli život. Imao sam mnogo prijatelja koji su se smenjivali u neprestanom krugu žurke koja se nikada ne završava. Sjajno smo se provodili. Neki od tih prijatelja su i danas veoma važni u mom životu, jer kada ste mladi i kada otkrivate istine o sebi i onome što vas okružuje, ljudi koji to posmatraju, ili u tome učestvuju, ostaju zauvek u vama kao pečat na koži.
Prvi put smo se sreli na ulici, u gomili međusobnih poznanika, sasvim bezazleno i bez ikakvih varnica. Čak se i nismo ni primetili rukujući se uobičajeno i mlako i izgovarajući imena koja nismo ni zapamtili. Ali kada ste mladi, prijatelji vas vuku svuda sa sobom, lako je skockati ekipu za sedeljku pred izlazak u grad, za izlazak u grad ili za after. Samo što se to tada nije zvalo after.
Ekipa je upala kod mene kao čopor, kao i svake večeri. Sedeli smo, filozofirali, puno pili, smejali se. Ljudi su dolaziki i odlazili. Na kraju, ostali smo sami, shvativši da sedimo zajedno sve vreme, a da ni reč nismo razmenili. Ali sada smo već morali da započnemo razgovor, jer nikog nije bilo sa nama. Sami. Nasmejani, još uvek u razgovoru koji smo vodili. Pre 15 godina, mladi ljudi su masovno odlazili iz zemlje kao i sada. Neke drugarice dobile su vizu za USA i sve se tih dana vrtelo oko njihovog odlaska koji se približavao.
– I ja idem, znaš?! Odobrili su mi vizu pre šest meseci i karta je već kupljena. Letim za Njujork, sledećeg utorka, iz Berlina.
Pričao sam kako je to super, kako mi je drago, kako ja ipak ne bih išao, jer sam jako vezan za porodicu i ne bih mogao da živim daleko od njih. (Sam bog, a i ja, a i moja porodica, znamo da ne mogu da živim ni suviše blizu njih.)
Sledeći utorak je bio za nedelju dana, za vikend smo se ponovo okupili, ali ovog puta nismo videli nikoga, sedeli smo zajedno u jednom ćošku, pripijeni u svom razgovoru, toliko tihom da smo jedva i sami mogli da razaznajemo sopstvene reči. A ni reči nisu bile važne. Važniji su bili pogledi, dodiri. Svako ko je pokušao da se uključi u naš razgovor nije uspeo, jer smo bili suviše zaneseni pričom o tome kako neki ljudi nisu za ovu planetu, dolaze iz drugih svetova, i kako je dobro sresti se ovde da bismo nastavili negde tamo.
Poslednji put kada smo se sreli bili smo sami. Pili smo vino, bilo je jeftino i kiselo. Ali je naše zaljubljivanje bilo slatko. Pomalo i gorko, jer je ta avionska karta stajala između nas, baš kao što se i Atlantik spremao da stane.
Natalija je iznenada ušla sa još dve drugarice i nekim likom koga se više i ne sećam, novom turom flaša vina i zabava je mogla da počne.
Nepripemljeni za rastanak, razmenili smo ono što smo tom trenutku imali. Dobio sam tu majicu. Obećao sam da ću je uvek nositi, smatrajući da izgovaram belu laž, ali se na kraju ispostavilo da sam ispunio obećanje. Više je ne nosim na sebi, nosim je sa sobom. A često se pitam šta se desilo sa kariranom košuljom koju sam ja dao.
Mnogo stanova i gradova promenio sam za ovo vreme, ali ta majica i dalje ide sa mnom. Izvadim je i ponovo složim kada se gomila iznad nje okrene. Što me je podsetilo da je vreme da slažem garderobu. A možda je i vreme da menjam grad. Možda se ponovo sretnemo negde tamo.
