PIŠE: DRAGAN NIKOLIĆ
Filmovi Pedra Almodovara su svedočanstvo o Madridskoj Movidi, kontrakulturnom pokretu koji je ovom gradu dao dušu.
Kao neko ko je odrastao u Osamdesetim, osećam snažnu privlačnost prema celoj toj epohi, a Madrid i Španija su možda i najsnažniji prikaz tog doba zahvaljujući jedinstvenom kontrakulturnom pokretu poznatom kao Madridska Movida (Movida Madrileña)
Movida, bukvalno znači pokret, preokret, kretanje, ali ova španska reč nosi daleko romantičniji (i tragičniji) prizvuk nečega što je deceniju ili dve ranije drugde u Evropi bilo označeno “novim talasom”. I mi smo imali naš jugoslovenski novi talas (val) koji se u našem slučaju zadržao samo na kulturi i to prvenstveno filmskoj i muzičkoj, dok je on u Španiji otišao toliko duboko u sve slojeve društva ali i ličnosti.
Nije moguće doživeti Madrid, a da se ne zna ništa o Movidi. Ona je trajno promenila kulturne i moralne obrasce, a iako je davno ugašena, 1991. sa prvom promenom socijalističke vlasti nakon Frankove diktature, ona i danas igra važnu ulogu u španskom i posebno madridskom društvu.
Kao turista u Madridu posmatraćete njegove znamenitosti koje su zaista brojne i sigurno ćete uživati u njima, ali ako odete iz Madrida a da niste iza nekog ćoška Čueke osetili duh Movide, može se reći da tamo niste ni bili. Ključna stvar kod Movide je ta što je ona razbucala jedno fašističko, tradicionalno, kvazi moralno i katoličko društvo i otvorilo put ljudskim slobodama na jedan gotovo anarhistički i destruktivan način. Bila je to totalna transformacija koja je podrazumevala zbacivanje svih nametnutih okova i skok u zagrljaj svim vrstama požude i strasti.
Na Trgu Drugog maja (Plaza de Dos de Mayo) u kvartu Malasanja, 1976. tokom proslave početka ustanka protiv francuske okupacije, dvoje mladih ljudi je skinulo sve sa sebe popevši se na spomenik španskim ustanicima. Ovaj čin se smatra početkom Movide, pokreta koji je označio konačan raskid sa Frankovim nasleđem. Kasnije je pokret poprimao sve više pristalica zahvaljujući umetnicima koji su ga promovisali i podsticali.
Pedro Almodovar
Pedro Almodavar je bio najistaknutijih od njih. Svi njegovi filmovi u glavnim ulogama imaju i sam Madrid, koga ovaj umetnik neskriveno obožava, a oni u ranom periodu su pravi bukvari Movide.
Posebno njegov film “Šta sam učinila da zaslužim ovo” koji krije suptilne poruke Movide. Glorija koju igra čuvena Karmen Maura, nesrećna je žena koju guši nefunkcionalna i tradicionalna porodica. Njeno odbacivanje svih moralnih stega dovodi do prihvatanja bezuslovne lične slobode, tek da bi doživela tragičan vrhunac, kada postaje ubica svog muža i ostavlja svog maloletnog i homoseksualnog sina zubaru pedofilu.
Almodovarovi omiljeni likovi su ljudi sa margine, nižeg srednjeg sloja, posrnuli, grešni. Tu su prostitutke, homoseksualci, transvestiti. Svi oni tumaraju madridskim ulicama u potrazi za sopstevnom srećom. Njegovi filmovi puni su ogoljenih emocija, a kemp likovi oslobođeni svih strahova pokušavaju da pronađu svoj komadić sreće u jeftinim uživanjima.
Villa Rosa
Svi njegovi filmovi poznati su po odličnoj muzici, a posebno se ističu Visoke potpetice (1987). Nezaboravne scene iz noćnog kluba snimane su u tradicionalnom flamenko baru Villa Rosa na trgu Svete Ane. U ovom baru se održavaju svakodnevne flamenko predstave uz večeru pa posetioci Madrida mogu da se nađu ispred čuvene scene iz filma.
Gde je tačno Pepin balkon?
Zgrada u kojoj se nalazi prelepi penthaus u kome je živela Pepa iz filma Žene na rubu nervnog sloma (1988) se nalazi u ulici Montalbano broj 7. To je ulica odmah iza Zgrade pošte, prema parku Retiro. Pepin balkon veličine terena za mali fudbal na kome ona gaji cveće i zaliva ga baštenskim crevom, međutim, nije deo ovog penthausa. On se nalazi nedaleko odatle u zgradi hotela Principal (Calle Marqués de Valdeiglesias 1).
Vijadukt Segovija
Danas je most (vijadukt) koji se nalazi ispod katedrale Almudena zaštićen staklenim zidovima, kako bi se sprečile samoubice da skaču odatle. Ovaj most je godinama bio simbol samoubistava. Almodovar je prikazao mračnu stranu Madrida u filmu koji je kod nas preveden kao Slučajni ljubavnici (2013). Alba, koju u filmu igra Paz Vega, pokušava samoubistvo skokom sa vijadukta Segovija.
Almodovar je predstavljao Madrid na sebi svojstven način. Nije snimao filmove na udarnim turističkim lokacijama. Jedino se Glavni trg (Plaza Mayor) pojavljuje u važnim kadrovima u filmu Cvet moje tajne.
Museo Chicote
Mnogo je lokacija u Madridu koje su igrale značajne role u Almodovarovim filmovima ali jedna prevazilazi i ovog umetnika, ali i celu Movidu. To je naizgled sasvim običan koktel bar u centru, u prelepoj i pomodnoj ulici Gran Via. Museo Chicote, bar, koji je osnovan početkom tridesetih godina prošlog veka, postao je avangardna kapija grada. Ovo mesto su obožavali svi intelektualci i slavni posetioci od Ave Gardner, Grejs Keli, Sofije Loren pa do Aristotela Onazisa. Oduvek je bio kultno mesto, koje su čak opevali mnogi hispano pesnici i tako ga učinili besmrtnim. Kao pupak Madrida, Museo Chicote je sasvim lako prihvatio i svoju novu ulogu u njegovom ponovnom rođenju u vreme Movide. Ovaj je bar postao mesto okupljanja umetnika, pristalica i poštovalaca Movide, pa tako i samog Almodovara, koji mu se odužio tako što mu je dao veoma interesantnu ulogu u jednom od svojih filmova. Museo Chicote je mesto gde Judit Garcia koju glumi Blanca Portillo u filmu “Slomljeni zagrljaji” (2009), nakon čašice džina otkriva svetu svoju veliku tajnu. Ovaj bar je upravo to – mesto gde su brojni madridski umetnici alkoholom i svojim razuzdanim stvaralaštvom uspeli da otrezne i razbucaju društvo koje se nalazilo u stuporu katoličkog i desničarskog konzervativizma.
Lavapies
Najbolje mesto na kome možete pogledati filmove Pedra Almodovara je madridski bioskop Cine Dore, koji je imao značajno učešće u mnogima uključujući i film “Pričaj sa njom”. Ovaj se bioskop nalazi nedaleko od stanice Anton Martin u boemskom kvartu Lavapies. Dok je Čueka bila simbol oslobađanja, Lavapies danas predstavlja njegov rezultat, anarho-revolucionarno središte prepuno nekomercijalnih i kvalitetnih pozorišta, bioskopa i kafana u kojima stasava jedan novi bunt, ovog puta protiv kolonijalizma, bankarskog kapitalizma i potrošačkog konformizma. U najnovijem filmu “Bol i Slava”, Pedro odlazi još dublje u Lavapies i u Sali Mirador prikazuje monodramu koja je svojevrsni omaž svemu što je radio i za šta se zalagao. Lavapies je tako postao novim madridskim simbolom ovog vrsnog stvaraoca. On je ili kraj Movide (i kraj sveta) ili je, možda, njegova obnova.
Circulo de Bellas Artes
Za kraj Almodovarovog Madrida ostavili smo mesto koje je jedno od najlepših u gradu. Circulo de Bellas Artes, odnosno zgrada kulturnog centra na već pomenutoj ulici Gran Via je upravo ona iz koje je sin Sesilije Rot u filmu “Sve o mojoj majci” istrčao nakon predstave “Tramvaj zvani želja” kada je i tragično nastradao.
Zgrada je pod zaštitom države kao nacionalni spomenik, a na njenom krovu se nalazi prelepi bar iz koga se pruža jedan od najlepših pogleda na grad.
Madrid možda nije turističko mesto kao što su to Barselona ili Pariz gde su sve znamenitosti toliko poznate, islikane i lako uočljive, ali je on mesto koje nikada nećete prestati da istražujete i otkrivate. Njegovo znamenje krije se u mnogim tajnama i istorijskim pričama, a sa svakim vašim boravkom u ovom gradu možete sebi zacrtati neku novu avanturu.
Madrid Pedra Almodovara je jedan sasvim novi grad, skriven iza običnosti moderne arhitekture, grad koji priča svoju snažnu priču, istu onu koju i Pedro priča u svim svojim filmovima. To je priča o otkrivanju, osvajanju, slobodi i životu.
