PIŠE: LANA PAUNOVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA
Sećate li se čuvene scene iz kultne serije „Friends” kada Rachel na jastuku unosi neobično stvorenje u stan, a Ross je pita – „Why is it inside out?”
E, pa to je Sphynx mačka, poznatija kao ćelava ili bezdlaka.
*
Iskreno, ideja da nabavim jedan ovakav primerak, pored velike ljubavi prema domaćim mačkama uz koje sam odrasla, nastala je iz straha da neću uspeti da se izborim sa svakodnevnim čišćenjem dlaka.
Ispostavilo se da je ova odluka jedna od najboljih koje sam donela u životu. Jer moj Pega je čista ljubav!
*
Zamislite da dodirujete najmekši, topao pliš koji diše i prede, a katkad diskretno zamiriše na supu od pečuraka. Fascinirana, pokušavala sam da pronađem sličnu teksturu na svom licu kako bih rečima mogla što adekvatnije opisati taj osećaj. Recimo da su mekota i elastičnost njegove kože najsličniji koži očnog kapka kod čoveka.
Peggy je dobio ime po crnoj flekici posred njuške. Među tri brata iz P legla, odmah me je privukao razmaknutim ušima i kristalno plavim očima – ličio je na vanzemaljca. Preko fotografija sam pratila kako raste i sa uzbuđenjem čekala dan kada ću ga najzad videti uživo i dodirnuti.
*
Bila je to ljubav na prvi dodir.
I svaki sledeći. Na svako predenje koje ne izostaje ni kada ga pomazim dok jede. Na svaki mjauk kada nas oseti da dolazimo. Svaki put kada ga vidim da uživa u zagrljaju naše ćerke, kada se češka o suprugovu bradu.
Svaki dan i svaka noć.
On ne ume da ogrebe. Kad ga dozivam, on dođe. Voli kada mu se obraćam tepanjem.
Ne voli da je sam. Obožava da leži na nama i to što bliže licu. I voli kada ga ljubim. A kako odoleti.
On je moja nežnost i moj sedativ.
*
Evo, već pet godina, ja i zimi spavam u letnjoj pidžami, jer naše obožavano biće noći sa nama u krevetu ispod jorgana. Zbog nedostatka krzna, njegovo telo ima prirodnu temperaturu 39 stepeni.
Dakle – plišana furuna koja diše. Blago nama!
*
Poznato je da umetnici vole neobične stvari.
Uvek sam i kod ljudi volela sitne nepravilnosti – belege, oštre zube, lepotu nesavršenosti, sve ono što ih čini unikatnima, spolja i iznutra. Divila sam se čudnim predelima, neobičnim filmovima, događajima, pričama. Isto je i sa životinjama.
Tako je moj Peggy, kao i drugi primerci ove rase, postao moja neiscrpna inspiracija. Sa kratkom, maltene nevidljivom dlakom, izražene muskulature, sa kožnim naborima, velikim očima i ušima, repom poput miša – postao je pravi izazov za crtanje, kao i kreiranje digitalnih slika.
*
Ali nismo svi isti. Većina mojih poznanika ovu rasu mačaka doživljava kao jako ružnu i, u skladu sa tim, nepoželjnu. Jednom prilikom mi je komšinica rekla – „Izvini, Lana, ali on je meni mnogo odbojan, ne mogu da ga pomazim.”
S obzirom na to da Pegi živi kao bubreg u loju i da ga je iskreno briga šta ona misli o njemu, taj komentar me ne bi ni dotakao da nisam svesna činjenice da se mnogi ljudi na sličan način doživljavaju i odbacuju. Ako nisu „opšteprihvaćenog lepog” spoljašnjeg izgleda, često su unapred obeleženi predrasudama.
A kako kaže Mali Princ:
„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne može sagledati.”
