PIŠE: LEJLA H. ALOMEROVIĆ
U samom središtu bajramskog narativa nalazi se žrtva, ali ne kao gubitak, već kao preobražaj. Kurban nije destrukcija, već transformacija. A žena kroz istoriju i sadašnjost stoji upravo na tom pragu preobražaja, gde bol postaje mudrost, a napuštenost bliskost sa Bogom.
Postoji tišina pustinje u kojoj duša uči najvažnije lekcije. U toj tišini, ispisana je priča žene – Hagare. Njeno ime možda ne odjekuje na minberima bajramskih hutbi (propovedi), ali njena prisutnost kuca ispod svakog tekbira*. Jer Kurban bajram nije potpun bez njenog koraka, bez njenog daha koji se probija kroz strah, bez njenog trčanja koje je postalo svetinja.
Postoji trenutak u svetim pričama kada žena ostaje sama. Ne napuštena, već poverena tišini, pustinji i Bogu. Hagara, crna robinja, žena, vernica, nije samo majka Ismailova; ona je metafora svakog bića koje, kad se sve izgubi, ostane samo sa sobom i svojim Stvoriteljem. Kada Ibrahim, vođen Božijim naređenjem, ostavlja nju i dete u beživotnoj dolini, ne ostavlja ih bez milosti – ostavlja ih u amanet Božijoj promisli. I tu počinje jedan od najdubljih duhovnih puteva u ljudskoj istoriji.
Između Safe i Merve: prostor postojanja žene
Hagarin hod između Safe i Merve nije samo fizičko traganje za vodom. To je hodočašće između dve sumnje, dve granice, dve tišine. U tom hodu rađa se voda, ali još pre toga rađa se vera. Kurban bajram ne počinje sa nožem i ovnom. On počinje sa majkom koja trči, koja ne zna hoće li njeno dete preživeti, ali trči uprkos tome. Njena žrtva prethodi svim kasnijim žrtvama.
Njeno trčanje nije samo fizičkiu čin, već metafora unutrašnje borbe između nade i očaja, vere i straha, između pitanja i odgovora koji dolazi kao izvor iz kamena. Ona nije bila pozvana na dijalog sa Bogom rečima, ali je njen pokret postao jezik koji se u islamu pamti kroz vekove.
Taj pokret ne pripada samo Hagari. On je prenesen na celo čovečanstvo kao deo obreda hadža. Njen čin, čin žene, postaje putokaz duhovnog traganja. U svetu u kojem su žene često isključene iz svetih narativa, Islam uzdiže njen pokret kao svet i obavezan: ona postaje mera vere.
U svetlu Hagarine priče, kurban nije akt bola već je akt svesnog predanja. Kad Ibrahim podiže nož nad svojim (njihovim) sinom, to nije trenutak nasilja već trenutak unutrašnje slobode: slobode da se ne poseduje čak ni ono najvoljenije. Ali pre nego što otac nauči da se odrekne, majka je već naučila da veruje.
Žrtva nije smrt, već sloboda
U filozofskom smislu, Kurban otvara pitanje: Šta znači žrtvovati? Ako Bog ne traži krv, već čistoću, nije li prava žrtva ego? Bog traži da pogledamo u sebe: koji Ismail sedi u našem krilu, a za kojeg se grčevito držimo iz straha da ne ostanemo sami? Koja su to naša unutrašnja božanstva: karijera, imidž, moć, kontrola, imovina, koje ne želimo prineti iz straha da bez njih neće ni nas biti?
Ili kao Hagara, ostavljamo, kako bismo našli izvor koji ne presušuje? Evo, ni do danas.
Žrtva je, u svojoj srži, čin slobode. Slobode od iluzije da nešto posedujemo. Slobode od uloge koja nam je data, kako bismo pronašli identitet koji je istinski naš. Žena današnjice, kad izabere istinu, kad odbije ćutanje koja joj je nametnuta, kada podigne pogled i krene putem svoje vere i svoje istine, ona prinosi kurban. Ne jagnje, već sebe, i kroz taj čin, postaje celovita.
Ženska žrtva u savremenom vremenu često je nevidljiva. Nije upisana u herojske narative. Nema je na parolama. Ona se odvija tiho, u brigama, odricanjima, neizgovorenim molitvama. Baš kao što je Hagara bila naizgled nevažna figura u velikom narativu poslanstva, dok nije postala izvor svetosti.
Jer žrtva, u svojoj najdubljoj istini, nije uvek grandiozni čin. Ponekad je to tišina između dva daha, pogled koji izabere nežnost umesto osvete, odluka da se ostane i kad je lakše otići.
U svetu gde je duhovnost često svedena na simboliku, a ženska snaga trivijalizovana, žrtva poprima drugačije oblike. Ne prepoznaje se više lako, jer je utopljena u svakodnevne pokrete, u tihom nošenju tereta, u nevidljivoj odanosti, u ljubavi koja ne traži priznanje.
Neko bi ih možda nazvao nevažnim „stvarčicama“, sentimentom prošlih vremena, fikcijom u svetu u kojem dominiraju brzina, vidljivost i foto shop. Ali baš te stvarčice, ti detalji, gestovi, prisutnosti koje se ne dokazuju, nose tajnu najdublje žrtve. One nisu fikcija, već najtvrđa istina duha. Kao i Hagara, žene danas hodaju pustinjama svakodnevice, koja iznova rađa smisao, u pustinji nesigurnosti traži izvor, tragajući za vodom nade i ostajući verne Onome što se ne vidi, ali što oblikuje sve, i koji je uvek uz njih.
Hagara u meni
U svakom od nas postoji Hagara. I svako od nas će, barem jednom u životu, biti ostavljen u nekoj pustinji, bez rešenja, bez oslonca, samo sa verom. Tada Kurban bajram ne dolazi samo kao blagdan, već kao poziv. Da trčimo. Da ne stanemo. Da verujemo da izvor postoji. I da znamo, da kad prinesemo ono što najviše volimo, ne gubimo, već postajemo.
Kurban bajram nas ne podseća samo na žrtvu, već na tiho pouzdanje koje prethodi svakom velikom činu. I možda je upravo Hagara, nevidljiva, tiha, postojana, ta koja nas najdublje uči šta znači verovati kada nemaš ništa osim Boga i daha.
Zato Kurban bajram nije samo tradicija. On je poziv da svako od nas postane Hagara: da, kad nas svet ostavi u pustinji, ne očajavamo, već krenemo da verujemo, da tragamo, da ljubimo i da znamo da milost dolazi. Izvor izbija.
I svaka žrtva kad je čista, vraća se kao blagoslov.
*termin koji se koristi za sintagmu “Allahu ekber” tj Bog je veći/Allah je veći, koristi se u raznim konteksti- ma, ali najpre kao poziv na molitvu da bi se skrenula pažnja da je molitva važnija od ovozemaljskih aktinosti kojima su u trenutku zauzeti.
