PIŠE: MARIJA RADOJKOVIĆ
@flying_through_dreams
Svet je mali ili veliki – zavisi kako ga vidiš, ali kako vidiš i sebe: malo ili veliko, moćno ili nemoćno.
Svaki put počinje početkom, prvim korakom, traje hodanjem, usputnim stajanjem i vodi nekom mestu, nekom završetku, poslednjem koraku koji se korača na cilju. Cilj, istina, može biti prolazan, put do narednog cilja, ali ovog puta bih ga pozicionirala na jednom vrhu. Zove se Uhuru, na svahili jeziku Sloboda. Ta Sloboda je dostižna na visini od 5895 mnv. Mnogi su je osetili.
Uhuru je najviši vrh Afrike, Kilimanjara ili Kilimandžara, kako ga mi zovemo. Uhuru je želja mnogih planinara i planinarki, ali i onih koji to nisu stilom života. Ima onih koji krenu putem ka Uhuru vođeni prestižom, reklo bi se neznanjem šta čini put do vrha. Nošeni sopstvenim porivom da ostvare sve što naume. I to je moć nekog trenutka. Biti na vrhu nečega danas je stvar ne samo fizičke spremnosti nego osećaja samopouzdanja, dominacije, pa otuda, čini mi se, i opšte upotrebljena reč osvajanja vrhova planina i sveta. A čovek je mali spram gromada po kojima korača, bez svesti da nije osvojio ništa već samo pohodio prostranstva koliko su mu ona dozvolila.
Put do Slobode ide kroz etape, smenjuju se vegetacije, okolina, pogledi, lokaliteti, menja se sastav vazduha i smanjuje količina kiseonika. Na početku je sparno, koristiš repelente, koža je izložena Suncu, pa su na momente to naizmenično sprejevi zaštite od komaraca, pa zaštite od Sunca. Štitiš se od okoline, a želiš da joj pripadaš. Dosta kontradiktornosti oko nas u tom hodanju. Možeš da misliš, a i ne moraš, tvoje je da hodaš. Podrška nebrojena, nosači, kuvari, vodiči. Svi usmereni na to da TI dotakneš Slobodu. Lagano, „pole, pole“, kako ti svi okolo pričaju. I tada vidiš ubrzani život koji vodimo, u današnjem svetu sekunda je skupa, a u Africi sekunda je ništa, za jedan korak treba više sekundi. U suprotnom, Sloboda nije mesto gde ćeš brzim korakom stići. Prva lekcija do prvog kampa, sporim korakom se penješ do vrha!
Put do Slobode vodi kroz tri kampa i put je iz deonica koje pojedinačnom kilometražom ne zasenjuju, niti odaju utisak neke težine. U sumi je lepa brojka, oko 100 kilometara. Zato bih rekla da se mnogi i upute potcenjujući lekcije planine, zasenjeni vrhom na koji žele stići. Druga etapa nema više mazanja i zaštita, samo upijaš lepote koje te okružuju ― neobični cvetovi za Evropljane, slapovi vode koji su usputni, kameleon kao stanovnik ovih predela ― i hodaš, sada već lagano, ok je, nije siljenje i nije teško držati ritam „sporih hodača“. Vidiš vrh kome težiš. Lepota je svuda oko tebe i mami te, zasenjuje. Lepota je tu, deo si nje i prihvataš je. Sve postaje jedan ritam koji pratiš i upijaš. Treći dan osećaš da je to tvoj život odavno i da si ga samo na momente zaboravio i skrajnuo nekim tamo životom u civilizaciji. Aklimatizacija, izlažeš telo još većoj nadmorskoj visini. Svi oko tebe pričaju, prate se, čovek gleda čoveka. Tema konstantna, uticaj visine i pitanja koje stalno čuješ: „Možeš li? Jesi li ok?“ Čovek je najveća pomoć čoveku. Kao grupa savladali smo visine do kojih smo se popeli, čini se da je brzo prošlo sve iza nas, sutra smo u pravcu ka još jednom kampu, prekosutra smo na vrhu. A opet, istovremeno, čuješ neke želje, nedostajanja, faljenja, od sna, preko hrane, do pića, udobnosti života najčešće. Tri dana samo i eto na videlu onoga bez čega deluje da tvoj život ne funkcioniše. Koliko moći imaš u sebi da kontrolišeš taj trenutak? Da li zaista moraš baš to da imaš u tom trenutku? Da li je baš sve to neophodno na tom mestu, na skoro 4000 mnv? Da li od toga zavisi tvoj naredni korak? Kome daješ moć? Posmatram sve oko sebe i razmišljam ko će biti moćan sutra.
Okreneš se i već si na 4000+ mnv, izaziva pogled, krater je jasno pozicioniran na putu koji se završava u kampu. U tom kampu čekaju te završne pripreme za uspon koji je u ponoć. Vidi se uticaj visine, vide se slabosti ljudi. Da, ljudi smo, mi ljudi smo krenuli na uspon i možemo biti slabi. Možda malo viri pitanje za neki sat posle ponoći: „Šta će meni sve ovo i zašto idem gore?“ Provirilo je kod većine, ali je većina i gurnula pitanje, nije to trenutak. Tu je moja, tvoja, naša moć ― jasna. Na toj visini i dalje vladamo većim procentom našeg uma i tela. Kada već gledaš krater koji treba pohoditi na putu do vrha, odlučuješ da ti ništa od prethodnog dana ne fali. Mozak se zanimljivo igra sa ljudima. Za 24 sata toliko promena. I dalje posmatram i čekam, znam šta čekam i radujem se.
Ponoć je, krećemo, peti dan je našeg hodanja. Umesto zaštite od Sunca, obučeni smo slojevito, oprema za minus temperature. Hodamo u koloni kako su nas rasporedili vodiči. Svi kao jedan „pole, pole“ dišemo, ima i pričalica, ali većina priča sa sobom. Ponoć je i sada ne razmišljamo o kilometrima ispred nas, minimalni su, samo šest kilometara do vrha, ali razmišljanja su različita. Činjenica je da je hladno, -15/-18°C, duva, sporo se krećemo, to telu ne pomaže. Visina radi svoje. Pokazuju se trenuci u kojima ljudi posustaju. Gde je moć? Trenutak u kome si veliki ili mali? Pred sobom? Ne za druge, ne za planinu, ne za svet, već za još jedan korak koji praviš do vrha! Umeš li da obuzdaš misli i uskladiš korak, disanje?
I ideš od koraka do koraka, još jedan i onda će nastati još jedan. Logično, zar ne? Okolo vidiš dve stvari ― grejače za ruke i kesice energetskih gelova. Zanimljivo i ujednačeno. Hiljade ljudi teži Uhuru, hiljade ljudi godišnje penje se do Slobode i sve što nedostaje i fali se svede na dve potrebe ― zagrej me i daj mi energije. Odlučila sam da pevam, misli mi pevaju i puštam noge da me nose i posmatram. Sutra ću analizirati, sada samo skladištim. Pevam i povremeno pitam: „Jaco, da li si ok?“ Važno mi je da ja budem ok, ali i da moji prijatelji budu ok, tu smo zajedno. Goran je u koloni iza nas, on je verujem dobro, neću da mislim drugačije. Automatski se sve ponavlja satima, prekinuli smo niz toplim đumbir čajem, zagrlili su nas naši vodiči najtoplije moguće iznutra, čaj se slio i obgrlio atome tela i dao im snagu. Penjemo se satima, a sekunda u satu dugačka, čini mi se da je nebo nadohvat ruke. Vodiči pomažu nekima sa opremom koju nose, dele teret. Ljudi posustaju, neki odustaju, ne idu dalje, oseća se poljuljana energija grupe. Skadištim pitanje ― koliko smo mali ili veliki, gde je ljudska moć koja osvaja vrhove? Ne prozivam, samo preispitujem opravdanost upotrebljenih izraza. Kasnije saznajem, pitanje koje je virilo dan ranije, izašlo je ispred lica mnogima, tražio se odgovor šta ih je povelo na ovaj put. A test moći je baš tu, ovaj momenat u kome se susretneš sa odlukom ― korak napred ili nazad. Nije to moć za drugog. TO JE MOĆ ZA TEBE.
Stajemo i okrećemo se polako ka pravcu odakle smo krenuli. Mavenzi je ispred nas, on se ne penje, stoji gordo i porediš ga sa visinom na koju ideš. A ideš iznad njegovih vrhova. U ravni smo sa Mavenzijem, gledamo se koliko je moguće u noći, zvezdano je, pa je jasnije. I dešava se. Rađa se dan, nastaje linija na nebu, dan i noć, Sunce i Mesec. Stojimo i gledamo, svi, cela grupa, vodiči su stali i sve nas bez puno reči zaustavili na mestu na kome smo se našli. I Sunce ima moć. Energija cele grupe je podignuta, vodiči pevaju „Hakuna matata“, a mi „moćnici“ plačemo. Zašto? Ne umem da odgovorim za druge, ali za mene je bila MOĆ TRENUTKA KOJI ŽIVIM. Upijam, sada više ne skladištim, ovo nije za čuvanje, ovo je za SADA, OVDE, OVO SE DEŠAVA i ja želim da budem prisutna. Hladno je i dalje, ali samo fizičkom telu, pomoći će grejači, Sunce me hrani.
Rodio se dan i svi mi koji smo stigli do Uhuru i dotakli Slobodu. Sve posle ovog trenutka nije bilo isto, nije bilo ni teško, samo rutina „pole, pole“, korak za korakom, dereze plus za sneg. Osmeh tela je bio osmeh koraka hodača do vrha. Još nekoliko sati uspona, ali ništa naspram onih posle ponoći. Sve je izvesno i jasno, stižemo kuda smo krenuli ― SADA I UVEK.
