PIŠE: MILOŠ MILOŠEVIĆ
FOTOGRAFIJE: JELENA STANKOVIĆ
Ko smo mi ako nismo naš smisao života? Ili, preciznije rečeno, mi smo na kraju dana ono sto je naš smisao života. Nekako verujem da su generacije filozofa i mislilaca razvijale različite pravce i pristupe za ovu iskonsku temu.
Danas ako se zagledate kroz istoriju od trenutka rođenja Gopoda Isusa Hrista, od trenutka od koga brojimo godine, pa i period koji je prethodio, nekako mi se čini da, iako su pristupi svih tih velikih mislilaca bili drugačiji, negde u dubinama njihovih tekstova i nasleđa svi su se dotakli i teme smisla ovozemaljskog života. I znam da kada bih sada pitao „A šta je za tebe smisao života?“ svako od nas bi imao svog favorita, bila bi to prava „Liga Šampiona“, tu bi bili i Real Madrid i Liverpul i Mančester siti i svi ostali. Neki bi rekli da je Smisao Života uspeh, drugi da je to biti čistog obraza i pošten, treći da ostaviš nešto iza sebe… Mogli bismo razglabati do u nedogled i opet bi na kraju dana ostao neprecizan odgovor na pitanje „Šta je to smisao života?“.
Ja dolazim iz NLP sveta. U toj doktrini postoji izraz: “Ako ne možemo da se složimo oko onoga o čemu diskutujemo potrebno je naći „veći“ komad gde se možemo složiti“. I ako bih bio primoran da izaberem samo jedan najveći komad, baš onaj komad gde bi se spojile sve religije o kojima sam čitao, to bi bila „LJUBAV“. Večna čežnja svih nas… O njoj je Meša Selimović pisao: „Ljubav je jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog“. Sa druge strane, oni koji su se ostvarili kao roditelji veruju u onu staru izreku: „ Ja sam tebi poklonila život a ti meni smisao života“. I ako mogu da biram i podelim sa vama šta ja verujem da je smisao života za mene, slikovito se može zaključiti iz sledeće priče koja se desila tu negde u paralelnom univerzumu.
U tom paralelnom univerzumu razgovaraju dva prijatelja koja su se srela posle dužeg vremena. Tu su negde u zrelim četrdesetim, piju kaficu u lokalnom kafiću, zadovoljni i srećni… Prisećaju se raznih dogodovština iz mladosti. Dugo se nisu videli i jako se vole. Sećaju se kako im je ona mala sa pegicama iz sedmog dva bila obojici simpatična, kako ih je „motala oko malog prsta“ i pravila ljubomornima – malo flertovala sa jednim a poljubila se sa drugim. Sećaju se prvog iskustva sa alkoholom i dan danas ne znaju ko je prvi od njih „bacio peglu“… Jako se vole i poštuju i pričaju o prvom moru bez roditelja i kako poslednja dva dana mora nisu imali prebijenog dinara, sve su spiskali u striptiz-baru jer naravno tada su znali da jednom se živi!!! Posmatram ih tako sa strane, uživaju u trenutku, sećanjima, vraćaju detalje iz prošlosti i od srca se smeju. Deluju jako uspešno i srećno. Jedan od njih pokazuje slike svog fenomenalnog džipa i kuće, priča prijatelju o divnim mestima i putovanjima i kako i dalje može da osvoji skoro svaku na koju baci oko…
Kako je jako uspešan u poslu i kako godinama ne razmišlja o novcu, novca prosto ima mnogo više nego što može da potroši, a drugi to sluša sa sjajem u očima i uživa u pričama o tim dalekim plažama sa tirkiznim morem, tim egzotičnim i mladim ženama koje njegov prijatelj osvaja kao nekada. Sluša o najnovijim tehnologijama u njegovim automobilima, o statusu koji njegov prijatelj zasluženo ima maltene na svim meridijanima ovoga sveta, gleda na najnovijem Iphonu i fotografije i videa, i one koje mogu da vide svi, ali i one koje se pokazuju samo najboljim prijateljima iz detinjstva. Ali u telefonu nema slika svoje dece i svoje žene, samo par slika bratanaca koje neizmerno voli i obasipa poklonima svaki put kada dođe iz inostranstva… Smeju se i grle, drago im je što su ponovo zajedno i mogu opušteno, kao nekada, da se šale i zevzeče.
Posmatram ovog drugog. Oči su mu cakle od sreće što bar jedan od njih i dalje “živi život Leonarda Di Kaprija“, što je svetska faca i što je srećan i zadovoljan i pozitivan kakvog ga pamti. Uzima svoj običan telefon, pokazao bi i on sada te „sakrivene“ slike i videa, ali ih nema… Umesto toga pokazuje slike svoje dece, divnih bića koje kada izgovore čarobnu reč „Tata“ zaboraviš na sve muke koje te muče, divnih bića koja ti upute pogled pun iskrene i iskonske ljubavi pa skoro možes da poletiš, divnih bića koja kad te zagrle iz sve snage nije ti jasno kako se nisi istopio. Pokazuje mu slike svoje drage supruge, sećaju se kako su zajedno pre dvadesetak godina pravili planove da istu „unaprede“ iz simpatije u devojku, da je otrgnu iz tadašnje veze, sećaju se kako ga je ona kulirala pa su se čak tri puta upoznavali. Sećaju se svega. Sećaju se i u isto vreme se i smeju i plaču. Priča prijatelju kako je i dan danas ponekad iznenadi i onako „šokne“. Pokazuje mu slike labradora i slike sa porodičnih letovanja i zimovanja i slike sa kumovima i roštiljanja u prirodi i naravno neižbežnih par slika kako pivom poliva ’pragnje“ na žaru… Pokazao bi mu i slike egzotičnih putovanja, najnovijih automobila, mladih i prelepih manekenki, ali ih nema.
Posmatram ih kako se smeju i grle i čak bih rekao da im suze idu od toliko smeha. Imao sam utisak da jako dugo nisam video srećnije i zadovoljnije prijatelje. Posmatram ih i znam kako će se već koliko sutra svako vratiti u svoj život, jedan u porodični zagrljaj, drugi na džet-set poziciju u Londonu. Posmatram ih i znam – jedan ne zna da ima SVE na ovom svetu, drugi polako shvata da iako ima SVE možda u stvari ipak nema ama baš NIŠTA.
