PIŠE: MARIJA STOJILJKOVIĆ, VLASNICA ROYAL NANNY AGENCIJE, OSNIVAČ ROYAL NANNY AKADEMIJE I KOAUTOR PRIRUČNIKA ZA DADILJE
FOTOGRAFIJA: VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ
Posmatram i iz daleka prepoznajem žene koje se prijavljuju za ovu vrstu posla, ni same ponekad ne znajući zašto su se prijavile, a da nije ekonomska nužda ili tranzitni posrtaj ka pomisli da je sva lakoća u čuvanju dece dok se čeka neki sasvim drugi posao… ili je to potreba da se isceli svoje unutrašnje dete?
Dubljim bavljenjem sobom, a i poslovnim okruženjem, uspela sam razrešiti emocionalne poteškoće koje su uticale na moja lična, pa i profesionalna iskustva. Sada osećam duboko razumevanje za mnoge stvari, za sve ono što je prošlo, zahvalnost prema onome što je sada, na načinu kako “Royal nanny” mudro zri i pozicionira svoj integritet uvis, tačno tamo gde mudrost i postojanost stanuju.
Zahvaljujem se ovim sadašnjim trenucima i prihvatam sve one koji će tek doći.
Prisutnost u svom životu pružila mi je neke osećaje koji su značajno produbili moje unutrašnje spokojstvo, međuljudske odnose i sposobnost pružanja i primanja ljubavi.
U prethodnom periodu sam se razbolela. Ne želim da obrazlažem pojedinosti tog iskustva, ali posle teškog i specifičnog stanja na početku, veoma brzo sam uvidela da svaka ćelija u mom telu zahvaljuje na iskustvu i pulsira životom. Telo se raduje što je napokon zastalo, okrenulo se ka holizmu, ka Svetom trojstvu uma, tela i duše, malo se batrgalo i ljutilo što je više godina bilo izopšteno iz čarolije sveobuhvatnosti doživljaja života.
O, da, nije stereotipna ona rečenica: “Kao da sam se ponovo rodila!”
Čudno kako je ta mudrost skromna, neutralna, lepo vaspitana, sveprisutna, oduvek tu, “samo” je bilo potrebno prepoznati njeno prisustvo i virenje iza ugla, proveravajući da li smo sada spremni za rad. Ne želi da nas prisilno natera, istovremeno se bojeći da će telo svakako to uraditi ukoliko se dugo hoda po ivici nesvesnog i nemarnog.
Ja sam svoju svesnost prigrlila jako. Pored svekolikog doživljenog hedonizma koji je uistinu bio lep, ne sporim, tek sam nakon uvida spoznala da zapravo i nisam živela svoj život nego se on odmotavao sam od sebe.
Osećaj da ponovo dišem punim plućima pruža impresiju spokoja i zahvalnosti.
Kako je moćan osećaj biti prisutan u svom životu!
Kao odgovorni Kapetan svog broda. Tada se boje lepše vide, poruke oko nas jasnije čitaju, sve prirodne lepote ovog sveta pokažu svoju raskoš, razbarušenu lepotu koju nije moguće obuhvatiti bez kormila centriranosti u sebi.
To je takođe i trenutak kada postajemo svesni da je bilo koja bolest nastala zbog toga što je telo činilo sve što je bilo u njegovoj moći da nas dozove, jer smo se toliko bespotrebno rasipali, ulagali se u jalove ideje i odnose. Sve je to sada prošlost i jedino tamo treba da ostane.
U ovom otkrovenju, tačnije u novom stanju svesti, bolest nisam doživela kao neprijatelja nego kao pomoćnika koji me doziva i pomaže mi da se vratim sebi.
Stoga su moja intenzivna lutanja i putovanja bila smislena, bila su potraga za blagom bivstvovanja u sadašnjem trenutku.
To blago zapravo i jeste najveličanstvenije putovanje u koje bismo mogli da se upustimo kada se rasteretimo raznih grčeva i nemira.
Kakav revolucionarni uvid!
To putovanje traje zauvek, nema mu kraja i njegove se blagodeti ne osećaju kratkotrajno kao kada gledamo inspirativno umetničko delo u nekoj od svetskih galerija, pa odemo na sledeće uzbudljivo iskustvo ili ispijamo vino na nekom kulturno-istorijski važnom tlu ili nadahnjujemo dušu koncertom u velelepnoj kamernoj sali… ne. Ove blagodeti više ne prestaju, nisu uvremenjene i kada im jednom otvorite vrata svoje, do tada, zalutale duše – traju u vama i ispunjavaju celo biće.
Upravo to stanje uspešno razrešava razne niskovibrantne osećaje, rak, strahove i nemire, tugu, bes, hormonske disbalanse, alergije, bolesti zavisnosti, nedostatke i mnoge druge pokazatelje unutrašnje neravnoteže.
Naše nezasitno ponašanje da uvek tragamo za nečim ili iz prošlosti ili iz budućnosti je bauljanje u magli iz koje se ne vidi za čime se to zapravo traga.
Šta nam to tačno nedostaje ili nas boli?
Najjednostavniji odgovor jeste da je nama ovo stanje dato po rođenju, ta mogućnost da se bude sada i ovde, ali nas talasi životnog okeana preplave strahovima i mi samo nastavimo na živimo u tom strahu od preplavljivanja prošlog ili već sutradan budućeg.
To je unutrašnje putovanje – najnovija lokacija koju kada jednom spoznate više vam ni jedna druga ideja o nekakvom dugoročnom putovanju neće izgledati nužno potrebnom, već sporadičnom, spontanom željom.
Istina je da gde god putujemo, sebe vodimo sa sobom, a ukoliko to činimo ovako posloženi, novi krajolici i mirisi će biti doživljeni znatno prisutnije i intenzivnije, bez dramatičnih reakcija na svako novo spoljašnje iskustvo koje nam život servira.
