ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА АНЂЕЛА ГРОЗДАНИЋ
У овом времену копија, храбро је говорити о оригиналности.
Ко је данас јединствен? Уникат? Оргиналан? Посебан? Свој?
Познајем пуно људи који нису моји, али и не припадају никоме осим себи. Да ли су они јединствени по томе што припадају само себи? Да ли примећују и замерају извесним разликама лику у огледалу у односу на оригинал и грчевито пеглају време на оригиналу да постане огледалу потпуно исто? Равно и празно без оригинала.
Колико данас има оригинала који су скинули сребрну фолију са огледала и добили прозор у свет и спознају да иза прозора, тамо негде у Оргиналном створеном свету постоје други људи? Нажалост и ми, ти, неки други иза прозора људи загледани су у своје оригиналне копије у обрису екрана и множе бројем допадања, пута број отпраћених, подељено кроз филтер, једнако је – самоћа оригинала. Јединствено време копије оригинала. Да ли копије имају слободу оригиналности?
Да ли смо неким алгоритмом усвојили да смо копије оног који нас је створио било биолошки било онтолошки?
Продужавамо низ, след, стабло, крв, начин постојања избегавајући да назовемо правим називом коначан резултат таквог низа. Постојање смрти изненади сваки дан. Копије оригинала могу само бројем прегледа да схвате озбиљност ситуације или неозбиљност огледала.
Откуд смрт када смо у складу са природом, звуцима, медитацијама, смирајем дана, вибрација, света? Откуд она?
Опет неки чудан алгоритам или апликација је избрисала знање да и природа умире и све у њој. Да и звук, и вулкан, и океан, и пчела, све може – само не може да сaма досегне бесмртност, колико год напредовали у знању или чишћењу црева свакодневице.
Колико год колена имали испред и иза себе, сутрашњи они и садашњи ми нисмо бројаница и низ кога свет, Бог или нека сила просто врти у круг. Нико не ра(е)ђа своју копију, већ даје могућност природи да буде оригинална. Сваки човек је оригинал. Није копија чак ни Бога, а камоли оца, мајке, стрица, деде. Себе. Непоновљив је и јединствен.
Копија у страху од времена до апсурда гура и Оригиналног Бога да буде само природа. Свесно или несвесно, уништава је и у исто време прави покрете, оригиналне акције да спаси природу од себе и Бога.
Негде је нешто пошло по злу?
Пре бих рекла – негде је нешто пошло по плану неког ко би да буде Oргинални Бог, али мора природом својом, јер слободу и љубав је оставио иза огледала и продао тај ходник, зграду, улицу, све што подсећа на место где би могао да сусретне себе кога неко воли. Или још страшније за алгоритам садашњице – себе који неког воли. Или још страшније – себе који много њих воли, или најстрашније – себе који све(т) воли. Треба спасити свет огледала? Копија? Ако смо сви исти, ко ће бити Бог? Онај коме „Добар дан”, „Како сте”, „Волим те” каже свако други иза одшкринутих врата, макар прозора.
Огледнути се у другоме не значи имитирати га, направити исто лице, косу, одело, школу, стан, улицу и број.
Пишем овај текст на уској тераси зграде у Пули која је по свему иста згради из Краљева, Цеља, Велеса. Измаглица од августовске влаге у ваздуху бистри и оштри моју диоптрију и видим комшилук који поштује туђи штрик за опрано рубље. Фасаде много старије од терасе на коју је ослоњено моје огледало и екран, неке дотеране, углачане, друге опет оронуле, али свака оригинална. И по свему иста као у Краљеву, Цељу, Велесу, а по људима иза прозора другачија.
Мислим о људима који су своје шкуре офарбали у плаво. Мислим о људима који су пре много времена по истој измаглици ређали цигле да би моја тераса понела моје августовско вече. Мислим о људима који су цртали по фасадама вапећи да буду оригинални, тј. да их неко види, чује, прочита, упозна, заволи.
Бити у складу са собом мени не значи ништа. У складу са терасом можда нешто значи, бар за вечерашњи поглед. У складу са временом ми не можемо бити. Ми не поседујемо укупно време. Ми не поседујемо ни наше време. Узмите ствар у своје руке. Шта је то што је ствар? Столица? Тераса? Пешкир? Тањир?
Када све то не успе рекосмо: „хајде да направимо нешто што личи на нас” и направисмо машину која ће да мисли. „Биће и већ јесте паметнија од нас“, претимо себи и времену, а и Богу.
Јер ми када направимо нешто, то је оригинал?! То је наша истина и моћ? Због тога ове терасе, штрикови, паркови, мора, океани… Да би машина одређивала аутентичност, копије, подударања на основу знања и моћи појединца који већ сада пресуђује без сведока, суда и одбране. Важно је да (на)правимо алгоритам који ће одлучивати шта је и ко је оригиналан. То ћемо назвати новом будућношћу. Нека се јави неко коме је добра и стара будућност, она обећана, а опет слободна од сваке нужности.
Сутра је празник и отићи ћу у Цркву. Ово је град који је има и чува више од хиљаду и по година. Препознаће ме сигурно три моја човека, друге ћу препознати ја. Нећу бити у складу са временом, јер моје време спава или се пуни на струју. Нећу бити ни у складу са собом, јер устајем рано, а то није мој склад, природа. Бићу у нескладу са Богом, јер он је Бог, а ја човек, али усклађујемо се вековима. Време не ради за нас, него за Њега, јер он је стрпљив. Да је до човека, продао би га као и ходник са огледалом.
