AUTOR TEKSTA: JASNA LOVRIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Izazvati život je neophodno uraditi više puta tokom životnog veka ako želimo da jednog dana možemo da kažemo da nam je život bio bogat i ispunjen. Izazvati život znači otići dalje od nasleđenih matrica, dublje od akademskog znanja, više od onoga što nam naši strahovi dozvoljavaju. Izazvati život znači voleti: sebe, život, ljude, decu, prirodu u svakom njenom izdanju. Izazvati život znači probijati i napuštati okorele forme, ali izazvati život ne znači razarati i uništavati.
Ako izazivamo život, treba da računamo na prepreke, ali ne na hazard. Izazvati život znači težak rad, ne znači avanturu – nesiguran poduhvat koji računa na slučajan uspeh. Prepreke su gde drugo nego prvo u nama samima. One najteže prepreke su najčešće, pre svega, projekcije naših strahova ili našeg lošeg mišljenja o sebi i svojim mogućnostima.
Potrebno je prvo da se unutar sebe mentalno odvojimo od „sigurne zone“ koje čine one životne situacije i modeli koje smo iskustveno do sada prošli. One koje su na bizaran način udobne, makar bile i najgore, jer su poznate.
Da bi uspešno izazvali život, potrebno je da u sebi otkrijemo dubine i veze, duhovne dimenzije koje nekada dovode u pitanje autoritet naših profesora i mentora. Porodičnih autoriteta. Onda kada samo na osnovu „osećaja“ koji racio ne uspeva da zanemari, ali ni da objasni, znamo da postoji neki „put kojim se ređe ide“ kojim treba da krenemo. Onda kada nas samo naš lični „uvid“ vodi da razmišljamo u pravcu koji najčešće neće biti jasan onima koji takav uvid nisu imali. Mi znamo da ne možemo drugačije. Oni će nas osuđivati, ali samo dok ne uspemo da ovladamo tom novom zonom i znanjem, toliko dobro, da prezentacija našeg novog znanja za njih same postane novi uvid. Tako se pomeraju granice. Tako se, sociološki i kulturološki posmatrano, menjaju stvari.
Izazvati život znači biti sistematičan i postupan. Raditi korak po korak. Ta postupnost ne znači preterani oprez „ciketanstvo“. Postupnost znači da se obezbeđujemo da sami sebe ne miniramo. Jer izazvati život znači suočiti se sa svojim strahovima. I izaći sa druge strane. Sistematičnost znači da ćemo uprkos nelagodi, uprkos želucu koji se stegao i glavi koja boli, srcu koje ubrzano lupa, učiniti taj sledeći razuman i miran korak po planu. U pravcu našeg puta, u pravcu izazova, u pravcu sna, zvezde, sebe najboljih.
Izazvati život ne znači samoubistvo dotadašnje egzistencije. Znači upravo davanje sebi za pravo da je ceo svet naš i da možemo da odaberemo mirno, po svom srcu, specifičnosti, daru, koje parče tog velikog sveta želimo da dodamo svom životu.
Zar nismo toliko puta sa zavišću, ili malom ljubomorom, gledali fotografije onih posebnih „individualaca“, „osobenjaka“, „kreatora života“, koji su stigli na neka posebna odredišta u životu, na cilju tako privlačna. Ne treba ni za trenutak da se prevarimo i pomislimo da su oni to uradili sa lakoćom, bez truda i zalaganja. Da su to uradili bez straha, bez probijanja nekih formalnih ograničenja. Uz odobravanje okoline. Radost dolazi na kraju. Čuda počinju onda kada smo ih hrabrošću zaslužili, kada smo podneli sve osude i nastavili dalje slušajući svoje srce, disciplinovano i vredno. Kada smo prihvatili kao normalno i bez ljutnje, da podršku najbližih nećemo dobiti. Za početak je potrebno uroniti u duboke dubine i držati fokus na udaljenom svetlu koje nam je pravac.
Postoji jedna veština, alat, koji vam može pomoći kada „izazivate život“. Ta veština je da sebi date gratifikaciju tokom procesa postizanja rezultata, a ne tek na cilju. Gratifikacija je ona nagrada koju dete dobija od roditelja u tački kada je roditelj zadovoljan detetovim rezultatom. Gratifikacija je nagrada, pohvala, dobit, koji zaposleni dobije od poslodavca, student od profesora… u trenutku kada su zadovoljni postignutim rezultatom. Gratifikacija se pogrešno obično dodeljuje za finalni cilj, što je predmet mnogih frustracija i stresova, ali i odustajanja. Veština koju vi možete da primenite ako želite uspešno da uronite u „izazov“ je da sebi dajete gratifikaciju tokom procesa. Gratifikaciju sami sebi dajemo, kao odrasli ljudi, ne čekamo je od „mame i tate“, ne čekamo je od okoline. Gratifikacija je potrebno da bude na procesu, ne na cilju, jer gratifikacija kao zadovoljstvo, nagrada tek na kraju ograničava i frustrira. Nedostatak nagrade iscrpljuje, uvodi u nesigurnost. Potrebna nam je gratifikacija. Cilj, sam po sebi, naravno, jeste nagrada, ali će cilj neminovno biti postignut ako gratifikujete i nagradite sebe za SVAKI rezultat koji ste postigli u koracima procesa. Nagrada u koracima će vam pomoći da zavolite taj proces i da pribrano i realno osmotrite dalji pravac. Svaki korak zaslužuje gratifikaciju, zadovoljstvo, nagradu, trenutke opuštenog mira i dobronamerne analize učinjenog. Priuštite ih sebi. Gratifikacija na procesu i istrajnost ka cilju će vas sigurno dovesti do rezultata kojim ćete biti zadovoljni. Onog koji će promeniti vaš život. Onog zbog kojeg možete reći da ste izazvali život – i pobedili.
Ako želite da izazovete život, najbolje je da svakog saslušate, ali da poslušate samo svoje srce. Samo sebe. Svoj osećaj. Samo tada taj izazov ima smisla i samo tako on bogati VAŠ život.
Izazvati život znači biti nežan prema sebi, pre svega, a zatim i prema svom okruženju. Niko ništa nije dužan. Samo vi ste dužni sami sebi – da postanete NAJBOLJI VI. Grubost nije potrebna, odlučnost će završiti posao.
