PIŠE: IVANA BORIĆ
Kad me perfekcionizam doveo do ivice
Kako sam sagorela pokušavajući da budem svima sve – i šta sam naučila kad sam konačno stala
Da li ste ikada imali osećaj da vas život zaobilazi?
Kao da sve juri mimo vas, dok vi stojite zatečeni – na peronu, dok voz prolazi? Da dani prolaze u trci, da radite na autopilotu, a život vam polako klizi kroz prste?
Možda ste i vi, kao i ja, imali period kada se sve činilo kao da ide kako treba – a u stvari, ništa nije bilo kako treba.
Ja sam bila tamo. I ovo nije teorija. Ovo je moje iskustvo.
Iluzija balansa: spolja snažna, iznutra umorna
Radila sam u korporativnom okruženju, godinama. Moj svet su činili događaji, konferencije, planiranje, detalji. Bilo je važno da sve funkcioniše besprekorno – i ja sam bila ta osoba koja je sve držala pod kontrolom. Uvek na raspolaganju, uvek korak ispred, uvek pouzdana. Na to sam bila ponosna.
Ali u tom pokušaju da sve bude savršeno, nisam primetila da je ta kontrola prestala da bude samo deo mog posla. Postala je način mog postojanja. Perfekcionizam, taj tihi uzurpator, nije više bio alat – postao je filter kroz koji sam gledala sve: i posao i život.
Dani su prolazili između mejlova, poziva, sastanaka. U toj konstantnoj buci, nisam imala ni trenutak tišine da oslušnem sebe. Spoljni balans postao je unutrašnji haos.
Perfekcionizam ne gradi – on troši
Znate, kada nešto radite iz ljubavi, lako je zaboraviti da ni ljubav nije beskonačan izvor energije. Počnete da dajete i preko svojih granica, verujući da je to deo vaše profesionalnosti, posvećenosti, zrelosti.
Ali granica bez svesnosti prestaje da bude izbor – i postaje zamka.
Ja nisam prepoznala umor. Nisam primetila prve znakove preopterećenja. Za mene su besane noći bile normalne, „samo faza“. Glavobolje, ubrzano srce, tenzija u telu – sve sam to ignorisala.
I tako sam završila baš tamo gde sam verovala da nikad neću: u potpunom emocionalnom i fizičkom iscrpljenju. Sagorela sam. Tiho. Do temelja.
Nije bilo filmskog pada. Nije bilo feniksa. Samo – stala sam.
Ne zato što sam htela. Već zato što više nisam mogla.
U početku sam, naravno, to poricala. „Samo sam malo umorna,“ govorila sam sebi. „Samo još ovaj projekat.“ Spoiler: nije prošlo. Samo je postajalo teže.
Radost je nestala. Fokus takođe. Telo je postajalo sve glasnije, a ja – sve tiša. Nije to bio jedan trenutak, već niz tihih alarma koje sam godinama ignorisala.
Šest stvari koje su me vratile sebi
(i nijedna nije „pozitivan mindset“)
- Prestala sam da budem superheroj.
Odrekla sam se mita da „mogu sve, uvek i svima“. Prestala sam da gradim identitet na svojoj korisnosti. Počela sam da kažem „ne“. Sebi, a onda i drugima. - Naučila sam da slušam telo.
Telo ne laže. Ja sam ga godinama ignorisala. Sada znam da glavobolja, umor, nervoza – nisu slabosti. To su informacije. - Prihvatila sam nesavršenost.
Perfekcionizam je samo anksioznost u odelu visokih standarda. „Dovoljno dobro“ je postalo moj novi moto. I, gle čuda – svet se nije raspao. - Uvela sam pauze.
Ranije sam verovala da su pauze za slabe. Danas znam: pauze su tačke u kojima se regenerišem. Dišem. Postojim. - Preispitala sam motive.
Za koga sam sve to radila? Često – za tuđu sliku mene. Još češće – da bih sebi dokazala da vredim. Danas biram vrednovanje bez uslovljavanja. - Prihvatila sam ranjivost.
Nisam superheroj. I nije me sramota da to kažem. Ranjivost je prostor autentičnosti – a ne slabosti.
Kako danas živim?
Danas radim drugačije. Postavljam granice. Pravim pauze. Ne radim više samo za rezultat – radim jer volim proces. I ne trudim se da izgledam savršeno dok to radim.
Kad me perfekcionizam ponovo pokuša da uvuče, pitam se:
Radim li ovo iz ljubavi – ili iz straha da nisam dovoljno dobra?
Uživam li u procesu – ili samo jurim ishod?
Šta mogu danas da uradim za sebe – pre nego za sve druge?
To su pitanja koja menjaju život. Ne odmah. Ali polako, postojano – vraćaju vas u kontakt sa sobom.
Na samom kraju- poziv koji ne traži odgovor
Možda si i ti tamo gde sam ja bila. U lavirintu obaveza, zadataka, perfekcionizma. U jutru koje počinje pre nego što ti stigneš da se probudiš.
Ako jesi – znaj da nisi sam. I znaj da pauza nije poraz.
To je izbor. Možda i tvoj prvi korak ka sebi.
Zastani. Proveri. Izaberi.
Danas, pišem o balansiranju između posvećenosti i prisutnosti. Nekad perfekcionistkinja, danas entuzijasta održivosti. Na pauzama pišem – bez griže savesti.
