PIŠE: MILICA VUČKOVIĆ
Imala sam strava plan: ovo će biti moja godina!
Imala sam mnogo, tako mnogo planova.
U januaru ću uživati.
Februara ću prioniti na posao. Entuzijazam i egzaltacija su eufemizmi za ono što osećam. Neće proći nijedan dan – imala sam takav plan – bez nadahnuća. Svakog ću stvoriti nešto novo. Krašću od noći, da ostvarim snove. Duh mi neće spavati, telo samo koliko je neophodno.
Mart je nova energija. Svežina i rast. Rascvetavanje i snaga.
U aprilu idem za Crnu Goru. Pešačiću po Durmitoru i Lovćenu, pokloniću se Njegošu od zemlje do neba.
U maju ću videti nekog koga volim, u maju ću biti luda od ljubavi.
U junu se penjem na Olimp, u julu sam na nultoj nadmorskoj visini.
U avgustu je grad u kome živim predivan, a neću živeti samo u njemu, živeću u avgustu i u nekim drugim isto tako predivnim gradovima.
U avgustu ljudi na ulicama – slobodni, srećni, svetleći.
U avgustu zagrljaji lepljivi od vrućina.
Biću otvorena za avanture, u svaki ću gradski ćošak zaći, istražiću svaki seoski sokak. Ovaj svet je moj kutak univerzuma, ovaj svet je moj dom. Volim podjednako i ulicu i šumu. I vrevu i huk sove u noći. Kako je to lepo: živeti u svetu gde u različitim predelima vladaju različite atmosfere.
U oktobru me čeka Sajam knjiga i druge maštarije.
U novembru detinjarije.
U decembru igrarije.
Čak i da se nešto desi loše – biću dobro. Pa nije smak sveta. Nije…
* * *
A onda se desilo to. Smak sveta.
U martu sam zbunjena stajala pred ispražnjenim rafovima vlažnih maramica. U martu je nana samo prestala da govori. Gledala je u daljinu, dok nije daleko otputovala.
U aprilu je i jedan Sokol odleteo u daljinu. Noćima sam gledala u plafon. Noćima nisam smela da zaspim, preko dana nisam mogla.
U maju je Trstenik bio druga planeta. Kada sam videla ljude na ulicama, treslo mi se telo. Prvi put sam shvatila da postoje osećanja koje se ne mogu nijednim poznatim rečima opisati, osećanja koja su toliko izmešana, sveobuhvatna i tanana, da se dožive munjevito i onda se o njima ćuti, ćuti sve dok se ne otputuje.
U junu sam biciklom obišla svaki deo reke gde sam mogla da plačem. U junu me je zaboravio onaj koga volim. U junu su svi razbežali po bezvazdušnom prostoru.
Jul i avgust su bili samo privid nekadašnjeg života, jedna loša imitacija. Samo su me Maša i Iva grlile dugo, dok smo igrale školice.
Naravno da pamtim novosadsko veče kada sam do dva ujutru pevala u blizini Dunava. Bilo je to prvo pevanje posle mnogo vremena, posle eona vremena. Bilo je tako čudno, ali da: srce je opet igralo.
Srce… gde si bilo, srce moje? Gde si bilo, što si dangubilo…? Opet sam plakala, po nebrojeni put ove godine. Plakala sam što sam zaboravila na svoje srce, plakala sam od sreće što je i dalje tu. Došlo mi je da cela u njega uronim, da od mene samo srce ostane…
Opet je krenulo ono što se nije ni prekidalo: loše vesti, panika, distanca, tiha, nagrizajuća anksioznost, psihički ambisi. Svetski bol. Nezamislivo duboka empatija sa celim svetom i pitanje: čemu sve, kad sve je entropija…?
* * *
Imala sam zaista strava plan: ovo će biti moja godina!
Imala sam mnogo, tako mnogo planova.
I bolelo je puno što su se srušili, a sada mogu da kažem: na svemu vam hvala.
Hvala ti, 2020. godino!
Naučila si me da se ne tovarim planovima. Skratila si mi samo spoljašnja krila, ali po principu ravnoteže – osvestila si mi ona unutrašnja.
Naučila si me da ne postoji sutra. Da dišem ovde i sada. Da prisustvujem svakoj sekundi svog života, ma kakvoj, svakim atomom svoga bića.
Naučila si me da bolje i dublje plačem, ali – naučila si me da poštujem svako svoje osećanje, da se ne bojim dubokih voda.
Da je dobro samo ono što je istinito.
Da površina svetluca, ali često je to bezvredno.
Da je blago i onde gde je tama.
Da mogu voleti i kad mene ne vole.
Da mogu voleti više nego što sam volela.
Da se, na kraju, samo ljubav i računa.
Da čuvam svoje srce.
Da čuvam svoju nežnost, posebno u grubim vremenima.
Da budem hrabra u svakom vremenu.
Da budem hrabra da pokažem da sam slaba.
Da budem slobodno slaba, jer samo stvarna sloboda podrazumeva i slabost.
Da letim, čak i ugnezdena.
Razbistriće se nebo. Samo oblaci dođu i odu. Ni Durmitor se vekovima nije pomerio. Kad se razbije talas o stenu, biser na dnu mora to i ne oseti.
Život je uvek.
Hvala ti, 2020. godino!
Mučila si me i naučila – život je uvek!
Hvala ti, Smaku sveta, ali samo sebe možeš da smakneš.
Svi naši svetovi u nama su, i sa nama putuju.
