Igra oblika i forme

Piše: Anima Mundi

Nenad Jovanović, mladi arhitekta na srpskoj sceni, zaljubljenik je u lepo, minimalizam, praktičnost, jednostavnost. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 2001. godine. Već pet godina je glavni arhitekta u SLIDE studiju, koji uspešno vodi sa mladim timom. Jutarnji ritual započinje vežbama 5 Tibetanaca i čašom ceđene narandže, koja mu daje dodatnu energiju nakon buđenja. Sa ogromnom strašću igra tenis, a kada mu obaveze dozvole, razvozi decu na njihove slobodne aktivnosti. Ljubavlju i znanjem plovi arhitektonskim vodama već četrnaest godina, ulepšavajući našu stvarnost i životni prostor. Smatra da je budan i da hrabro korača između skica, oblikovanja, modelovanja i dizajna, koji daju za rezultat originalno arhitektonsko rešenje. Lički koreni obeležili su ga kao upornog, tvrdoglavog i determinisanog na putu ka uspehu.

Kako se rodila tvoja ljubav prema arhitekturi i dizajnu?

Mislim da to u životu dolazi sa namerom. Svako ima osobenosti i karakteristike koje ga predodređuju na putu ličnog sazrevanja. Baveći se inicijalno sportom (košarkom), stalno sam u dokolici nešto crtao, skicirao, pravio grafike – šta god. Taj svet, nazovimo ga svet-slika, koji je stanovao u meni, uvek sam pokušavao da prenesem na papir, izbacim ga napolje, i na kraju sam bio ispunjen, zadovoljan. To ti se jednostavno dogodi i počne da se ponavlja. Upisujući studije, o arhitekturi nisam znao gotovo ništa. Prethodio je uticaj roditelja (moje majke), i sećam se njenih reči: »Da budeš slikar, ne dolazi obzir. Možeš na arhitekturu, tamo imaš dosta crtanja». I tako, u toj svojoj mladalačkoj inerciji, ali uvek ispunjen «onim mojim slikama», otvorim jedan potpuno novi svet u svom životu, čini mi se odgovorniji, gde kao pojedinac imaš mogućnost i privilegiju da stvaraš prostor oko sebe. To mi je postajalo jako zanimljivo, počeo sam da uživam, a danas to radim.

Poznat si kao veliki radoholičar, kako izdvajaš vreme za sebe i porodicu?

E, to je čvor koji se uvek razrešava. Pogotovo na ovim prostorima, gde su svi kao organizovani, a u stvari su neorganizovani (većina). U takvoj atmosferi si prinuđen da uvek improvizuješ, da radiš i kad ne treba, preko granice. Ako imaš mogućnosti, biraš klijente i posao koji može da ti barem predvidi vreme za porodicu, odlazak na neko putovanje, sport, itd. Ovaj posao nije strogo vremenski ograničen, gde ti kao proizvođač imaš neko vreme da izbaciš prizvod, a iskustvo te natera da precizno planiraš. Tu se prepliću zahtevi klijenata, budžet, saradnici, zakoni, ideje. To je sve složeno, pogotovo na ovim prostorima, nemoguće je postići neki balans. Ima dosta neizvesnosti u kreiranju slobodnog vremena, barem kod mene, iako se trudim. Problem postaje kompleksniji kada čovek svoje slobodno vreme počne da vezuje za posao kojim se bavi, kao u mom slučaju, jer se stvarno zabavljam i uživam u ovom što radim, tu treba ostaviti mesta za porodicu, ne preterati.

Da li si ikada odbio posao zato što se tvoj arhitektonski izraz nije slagao sa zahtevom klijenta?

Naravno, dešavalo se, iako moram da priznam da klijenti u atelje dođu već informisani i pripremljeni. Gotovo uvek je potreban period zajedničkog upoznavanja, stvaranja međusobnog poverenja, i dosta polažem na taj segment, jer smatram da je veoma bitan u proceni eventualne buduće saradnje. Mora da postoji neka vrsta pozitivne energije, bez toga je rezultat vrlo slab, po svakog. Ponekad je zaista neophodno odustati od nekog zadatka, klijenta, i priznati da to neće postići željeni cilj, ali odmah u startu, time se štedi vreme, energija, ostavlja prostor za nove izazove.

Kada završiš neki projekat, ko ga prvi pogleda i aminuje?

Uglavnom, po pravilu, to je moja supruga (ona je takođe arhitekta), jer imam utisak da ona može objektivno da sagleda kakav je taj prvi, nazovimo ga CATCH, koji projekat nosi ili ima. Arhitektura ili forma nekog objekta, koliko god bila složena u procesu rada, na kraju ima zadatak da odgovori na neku temu ili zadatak. Neki put, neko sa strane to jasnije vidi. Pitanje je koliko sam autor može da prevaziđe sugestiju. Inače smo vrlo sujetni, mi, arhitekti, to nam je u prirodi, čini mi se.

Koliko je arhitektura uticala u tvom razvoju na putu ka sebi? Preciznije, da li si kontruisao i skicirao život isto kao što radiš arhitektonske projekte?

Detinjstvo sam proveo na ulici i mislim da je moj odnos prema životu krajnje iskren. Ne postavljam jasne granice i odrednice ka nekom cilju kojem težim. Možda je na takav stav uticala profesija kojom se bavim, i ja nju ovako definišem – arhitektura je kao život, realnost i veština, funkcionalnost i lepota, emocija i doživljaj na kraju. Kada te ovako nešto obuzme, mislim da te, na neki način, definiše u svim segmentima života. Neodvojivo postane deo tebe.

Koji su glavni izazovi bavljenja arhitektonskom strukom danas u Srbiji?

Ja bih izazove nazvao problemima, nekako mi je bliža ta reč. Struka, nažalost, deli sudbinu društva u kojem živimo, haotično pokušava da nađe način da se održi i opstane. Novi investitori su doneli nova pravila i propise, sa kojima se arhitekte danas jedva nose. Nepostojanje jasnih planova na višim nivoima koji definišu pravila igre, jako niske cene projektantskih usluga, rekao bih najniže u regiji (da ne govorim o Evropi). Konkursi su jako retki, i kad ih ima, diskutabilni su, bez obzira koliko su interesantni. Mislim da su oni jako važni, jer uspostavljaju i osvežavaju domaću arhitektonsku scenu, donose nešto novo u kontekstu teorije i prakse. Ako se nešto i dogodi na tom planu, nema garancija da će se realizovati. S druge strane, postoji paralelan svet, svet bez kombinacija i veza, gde manji autorski ateljei, mladi kreativni ljudi, pokušavaju da opstanu, oni rade, bore se bez zaštite i podrške društva, oni su neophodna struja u opstanku ove struke. Iskreno se nadam da će ova struja isplivati na površinu, i probuditi svest u društvu da živimo u kvalitetnijem životnom prostoru. To je jedini način i put.

Odakle crpiš ideje, šta je to što te inspiriše i dovodi do realizacije objekta koji nastavlja da živi svoj život?

Inspiracija je kod mene direktno vezana za ubrzanu tehnološku evoluciju u svetu. U vremenu brze informacije, arhitekta ima mogućnost da učestvuje interaktivno i analizira bilo koji objekat ili delo napravljeno u realnom vremenu. To ranije nije bila opcija. Naravno, permanentan rad i stalno usavršavanje na planu softverske obrazovanosti, arhitekti danas omogućava niz brzih odgovora, analiza i kombinatorike u radu. Kao što je rekao veliki svetski arhitekta Le Corbusier: «Arhitekta je poput seizmografa, on prati sve relevantne potrese u svetu i skuplja informacije, primenjuje ih.» Smatram da je inspiracija u direktnoj vezi sa tematikom objekta koji projektujem i njegovim vlasnikom. Po mom mišljenju, savremeni autor-arhitekta mora da bude tehnološki pismen, da se informiše o novim ideologijama, sluša savremenu muziku, prati filmsku produkciju, ide u korak sa vremenom, u suprotnom, gubi klijentelu i publiku. Nerealizovana ideja da postanem slikar, izgleda da me prati do kraja života. U momentima stvaranja ideje, na samom početku, „slike“ prorade u mojoj glavi, i ja to prenesem na papir. Možda je to onaj neostvaren san koji sam pronalazi mesto.

Koja ti je najdraža realizacija projekta, i koji smatraš najboljim u svojoj dosadašnjoj praksi?

Svaki moj realizovani objekat nosi vremensku odrednicu, on ima svoje mesto u datom trenutku. Ja to gledam kao prelazak iz jedne faze u narednu, i u tom kontekstu bih mogao da izdvojim neke objekte, ali samo kao značajne tačke u posmatranom periodu moga rada, ne kao realizacije koje mi se manje ili više sviđaju. Izdvojio bih realizaciju enterijera i eksterijera opštine Rakovica 2012. godine, privatnu kuću u okolini Beograda – Vasić 2014, kao i privatnu kuću na Banovom brdu 2009. godine.

Da li je moguće da arhitekturom menjamo stvarnost, da modeliramo, poboljšavamo život svih nas?

Moguće je, to je glavni instrument i nadahnuće sveta koji nas okružuje. Arhitektura kroz formu kreira realnost i daje funkciju. Ona oblikom pravi okvire našeg prostora i daje atmosferu. Uvek je bilo tako.

Koje ti je arhitektonsko zdanje u Beogradu blisko srcu?

Izdvojio bih dva objekta: Sava centar, delo arhitekte Maksimovića, zdanje koje oblikom i formom dominira mirnoćom na prelasku između dva gradska jezgra Novi – Stari Beograd, i Geneks kula – Zapadna kapija Beograda, delo arhitekte Mitrovića, primer savremenog graditeljstva tog vremena i prostora u širem kontekstu kakav danas nedostaje.