PIŠE: BRANKA PETRIĆ SIMIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Kada bih samo mogla znati na šta ovaj naslov svakoga od vas asocira. Da li vas plaši ili osnažuje? Izaziva neke uspomene ili podseća na nešto što vas čeka u budućnosti? Svako od nas ima svoj svet misli i zato je svačija asocijacija drugačija. Znate da reči uvek nose snažnu energiju, bilo da su izgovorene ili napisane. Srce lavice ima moćan prizvuk. Verujem da većinu, kao i mene, asocira na hrabrost jer hrabrost dolazi iz srca. Kada sam bila mala, mislila sam da sam hrabra jer se ne bojim. Zato što se, uglavnom, nisam bojala. Tačno se sećam tog osećaja. Moje drugarice su bežale od psa koji ih juri, a ja sam, kad me pas pojuri, krenula njemu u susret, pa se on odmah smirio i prestao da laje. Kad god mi je nešto bilo nejasno u školi, javljala sam se sa pitanjima (a imala sam ih milion), ne strahujući da ću ispasti neznalica pred drugarima. Samo zato što mi je bilo važno da razumem, nisam uopšte osetila strah. To je samo par primera od mnogih na osnovu kojih sam uvek mislila za sebe da sam hrabra. Zato što se u tim situacijama ja u stvari nisam bojala.
Međutim, kako sam odrastala i počela da se susrećem sa situacijama u kojima imam strah i zbog kojeg ne mogu da uradim nešto što bi trebalo, uvidela sam da baš i nisam hrabra kako sam mislila. Na primer, kada sam trebala da uputim telefonski poziv nepoznatoj osobi toliko sam se bojala da sam bukvalno drhtala. Bilo je dosta takvih situacija, punih straha. Samo to saznanje me je šokiralo i još više paralisalo. A onda, kada sam jednom u nekoj knjizi pročitala da je hrabrost usuditi se uprkos strahu, sećam se da sam odlučila da ću se uhvatiti u koštac sa svojim strahovima i postati stvarno hrabra. Lepa odluka. Neko bi rekao hrabra. A nekad si hrabar i kada ne znaš šta te čeka. Mada to često bude nesmotrenost umesto hrabrosti. Tada to nisam tako posmatrala, bila sam jako mlada i nisam mogla ni da pretpostavim kakva borba sa sobom mi predstoji. To hvatanje u koštac sa svojim strahovima traje i dan-danas i verujem da će uvek biti tako sve dok budem spremna da idem napred. Jer kad god je neka za mene strašna životna situacija sa kojom nisam imala prilike da se susretnem i uvežbam hrabrost, kreće novi krug misli nakon kojih sledi hrabra akcija. Ono što je sada drugačije u odnosu na pre je što su to već dobro utabani putevi u mozgu, tako da čak i u skroz novim situacijama znam šta treba da radim, tj. kako treba da mislim da sebe osnažim i da se uprkos strahu skoro bez zaustavljanja usudim na neki korak.
Uopšte nije bitno da li se radi o krupnim i hrabrim odlukama i akcijama ili onima koje nisu tako značajne i velike, čim ih se bojimo, one su za nas krupne. Isto tako, postoje situacije kojih se ne bojimo, ali su neprijatne ili teške, a mi ipak hrabro guramo napred i pored prepreka na putu. Iako svi znamo da je hrabrost usuditi se uprkos strahu, nekada je to teško sprovesti u delo jer ne znamo kako. Šta raditi kada se bojiš, kada imaš prepreke na putu koje ti se čine nepremostive, kada te strah bukvalno parališe?
Pošto prelazim na teritoriju psihologije, koja me je uvek zanimala (pročitala sam puno knjiga i dalje čitam na tu temu), ipak nisam stručna da delim savete, ali ono što sigurno mogu je da ispričam svoju priču, odnosno šta je to što u takvim situacijama meni pomaže.
Čitanje knjiga i tekstova na tu temu mi je pomoglo da razumem svoja osećanja i nađem način da se nosim sa njima. (Zato, pre svega, preporučujem čitanje jer se iz knjiga sve može naučiti!) Ono što sam shvatila je da je najvažnije setiti se pročitanog, ali i najteže. Zato sam to vežbala. Car Solomon je na svom prstenu imao ispisane reči “I ovo će proći” i to je čitao svaki put kada se suočavao sa problemom. Po ugledu na njega, napisala sam rečenice koje na mene imaju snažan uticaj i čitala ih u trenucima kada me je hvatao strah. Vremenom sam shvatila da je važno da pre svega smirim svoj um i zauzdam nekontrolisane (negativne) misli, jer je to bio uslov da se setim. Dakle, kada krene uragan misli i osećanja, zastanem sa razmišljanjem i samo pratim svoje disanje. Tako se vratim sebi i pomislim – i ovo ćeš rešiti kao što si i sve do sada. Preusmerim misli samo na tu rečenicu kako bih izbegla da krenu u vrtlog sa pretpostavkama šta sve može krenuti loše jer znam da tada raste strah. U korenu straha je osećaj krivice. Osećaj krivice je strah od kazne (da će mi se nešto loše desiti ako ne uspem). Kada krene igranka sa osećanjem krivice koje smo sami sebi nametnuli i koje kao teret nosimo na svojim plećima, vrtlog samosabotirajućih misli je skoro nezaustavljiv. Zbog toga je važno zaustaviti misli i samo disati. Samo zato da bih se setila da je potrebno da dozvolim sebi da budem ono što jesam i da se oslonim na sebe i svoje snage, jer sam i ranije ja – baš takva, sa svim svojim vrlinama i nedostacima, koračala napred, manje ili više hrabro i uspešno, probleme uvek nekako rešila i iz toga puno naučila. Na taj način smanjujem unutrašnji pritisak, što automatski oslobađa mentalnu energiju. Prestaje uzaludna borba sa sobom, tj. svađa između razuma i duše. Tako oslobođena i istovremeno osnažena naletom energije, mogu slobodno da krenem u akciju, u skladu sa sobom i svojim vrednostima. Imam prostora u glavi da razmislim o svemu onom što me čeka na putu, ali bez “duvanja balona”, tako da ako brinem, to radim bezbrižno. Zato što sam vremenom shvatila da se na kraju uvek sve završi onako kako je najbolje za mene, jer su u kosmosu stvari baš tako postavljene. Zato treba da budemo hrabri da se prepustimo toj veri.
Vrlo važna činjenica u koju sam se hiljadu puta uverila je da misli odašilju energiju, da mi se uvek vraćaju kao bumerang. Kada odašiljem pozitivne misli, pozitivnu energiju, gradim svoj raj. I obrnuto. Svi smo doživeli da nakon jednog lepog događaja kojem se iskreno obradujemo i koji slavimo kreće talas lepih događaja. Isto tako se dešava i obrnuto – da nesreća ne ide sama. To je sve rezultat frekvencije naših misli. Verovali ili ne, to je zakon fizike da se iste stvari privlače. Ako razmislite o nekim događajima unazad, shvatićete da je to istina i zato je važno na vreme primetiti u kom smeru se naše misli kreću. Meni u tome pomaže moj unutrašnji posmatrač, čuvar ravnoteže.
Dešavalo se da je moj čuvar zaspao i nisam primetila da su usled neke situacije misli skliznule u negativnom smeru što je uzrokovalo (privuklo) dodatne probleme i tako sam zapadala sve dublje u osećaj obeshrabrenosti i bespomoćnosti da problem rešim. Ako se naša nezadovoljstva nižu jedan za drugim, pojavljuje se još više problema i svet nam izgleda kao da se urotio protiv nas. Sve postane crno i mi se umorimo od problema. Zarobili smo svoju mentalnu energiju jer nam je glava puna negativnih misli i nemamo snage da se borimo i izaberemo prave misli. Iz tog stanja se možemo izvući samo ako promenimo svoje misli. Nekada je to jako teško. Znam. Ali ono što isprobano pomaže je da sebe podsećamo šta je to što je pozitivno. Iako se čini da je sve izgubljeno, ako ozbiljno razmislimo, shvatićemo da sigurno ima pozitivnih stvari. Neka je to i samo jedna stvar – to je temelj na kojem ćemo graditi svoj izlaz iz provalije. Važno je verovati da će biti dobro, jer ako verujemo, hoće. Isto tako, ako ne verujemo, nećemo ni pokušati i onda ishod verovatno neće biti onakav kakav očekujemo.
Hrabrost dolazi iz samopouzdanja, a samopouzdanje je vera u sebe i svoje sposobnosti. Kada dopustimo sebi da budemo ono što jesmo, stvaramo plodno tlo za izgradnju samopouzdanja. Oslobađamo se negativnih misli koje nam troše energiju, pa umesto da se ljutimo što smo ovakvi ili nismo onakvi, imamo mentalnu energiju i snagu da guramo napred sa onim što trenutno od sposobnosti imamo, a zatim i da usavršavamo ono u čemu želimo da budemo bolji. Kada postignemo uspeh zahvaljujući sebi i svojim sposobnostima, a naročito novostečenim veštinama, zdravo samopouzdanje u sopstvene snage raste. Tako osnaženi lakše mislimo pozitivno, odašiljemo pozitivnu frekvenciju i to nam se i vraća. Pozitivan ishod je siguran.
Dug je put do svetlosti, naročito kada krećete iz mraka. Ali kada svetlost ugledate, osećaj je neopisiv i vredan svakog pređenog koraka. Zato se u mraku setite da čak i kada se čini da nema svetlosti na kraju tunela, treba samo koračati napred i svetlost će se pojaviti. Za takvu veru je potrebna hrabrost, ali pošto je vera najmoćnija sila, vredi se usuditi. Kada to svesno izaberete, shvatićete da ste na putu do svetlosti ojačali i da i vi imate srce lavice.
