HEJ, TAKSI, PRAVAC MOJA DUŠA

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGE „TVOJA NOVA ŠANSA“

Tog dana sam jedva pronašla taksi. Sela sam konačno u miru na zadnje sedište, iščekujući skretanje za aerodrom. Taksisti je zazvonio telefon. Javio se i slušao ćuteći, a onda je glasno progovorio: „Ma ja sam budala! Lepo je moj otac govorio: „Od tebe neće nikada biti ništa.““

Uh, pogodilo me je to. Taksistu ne poznajem, vidim ga prvi put, a ono što sigurno poznajem je govor duše. Sa sigurnošću mogu da kažem da niko ne zaslužuje da živi uverenja koja ga ograničavaju i zaustavljaju. Niko ne zaslužuje da živi ono što drugi o njemu misle i govore. Pogledala sam njegov izraz lica u retrovizoru. Lice u grču, ljutnja u očima. Da li je ljut na sebe ili na svog oca? Imao je jaknu i besprekorno belu košulju. Bele manžetne su virile iz rukava. I srebrna dugmad. Retko to viđam među taksi vozačima. Bila sam u dilemi da li da komenta­rišem njegove reči.

Rizikovala sam: „Možda ste ipak grubi prema sebi.“ Očekivala sam još grublji odgovor, ali nisam ga dobila. Dobila sam njegov život u par rečenica. Brzo otvaranje duše od Dorćola do aerodroma. Dobila sam život u dvadeset minu­ta auto-puta. Detinjstvo prepuno uvreda i ruž­nih reči: „Ti mali da ćutiš, šta ti znaš“, „Tišina kad ja govorim!“ Iznenadila me je njegova isk­renost. Iznenadila me je njegova svesnost da reči koje je slušao u detinjstvu i danas odzvan­jaju u njegovoj glavi. Ponavljao ih je sam sebi urušavajući sopstveni integritet. Prepoznavao je korene, ali nije znao kako s tim da se izbori. Kako da više ne sluša taj glas u svojoj glavi. Na pitanje da li voli svoj posao, spremno je odgovorio: „Da, volim, odustao sam od studija na trećoj godini turizma i vozim već pet, ćaletu u inat.“

Nije bilo vremena da mu govorim koliko samo­govor utiče na naš život. Nije bilo vremena za objašnjavanje da samogovor poput „koja sam ja budala“ ograničava i ubija njegov potencijal.

Nije bilo vremena za pojašnjenje koliko naša Duša pati kada ne živimo ono što želimo i kada nismo ono što možemo postati.

Taj unutrašnji dijalog kojim se obraćamo sebi nanosi štetu našem životu, jer ukoliko imamo neki plan, utoliko reči koje govorimo sebi mogu veoma brzo da nas razuvere da smo uopšte sposobni da zaista uradimo ono što jeste naša namera. Osećamo da imamo toliko toga da damo sopstvenom biću, ali duboko u sebi ve­rujemo u jednu istinu – da smo „budala“, „smo­tanko“, „luzer“. Da „šta god počnem, zabrljam“.

Kako onda sa tim samogovorom postizati rezultate, ostvarivati želje, kako uopšte vero­vati sebi i u sebe sa toliko narušenog samo­poštovanja?

Koliko god da nisu istinite, te reči ipak možemo doživeti kao jedinu ispravnu i stvarnu misao o sebi.

Zato je dobro čuti reči koje izgovaramo, jer su one produkt naših misli. A misli stvaraju naše emocije. Srećom pa misao može da se menja. Srećom postoji put da njegova ljutnja ostane u prošlosti i da ne mora da je nosi u svojoj glavi. Reči koje izgovaramo sebi imaju moć da prave izvrnutu projekciju budućnosti. Kada otkrijemo iz kojih odnosa i procesa stižu ova razmišljan­ja, shvatićemo ko je u našoj prošlosti hranio dobro ili loše u nama i od koga smo preuzeli reči o sebi.

Kako da u ovih par minuta objasnim ovom mla­dom čoveku da način na koji se obraća sebi može biti drugačiji. Da se njegov odnos sa so­bom ne završava u odnosu sa njegovim tatom. Kako da ljutnja prema ocu ne prerasta u ljutnju prema sebi. Budemo ljuti na sebe što toleriše­mo ponašanje koje nam ne odgovara. Ta ljutnja stvara još više ljutnje u nama i stvarnost pos­taje prepuna primera u kojima se još više ljuti­mo na sebe, okolinu, roditelje, šefa, državu. Taj neprekidni samogovor osuđivanja, etiketiranja sebe, sve do uništenja samopoštovanja. I tako u krug. Koreni toga su u porodici i u onima po­red kojih smo odrastali. U našoj prirodnoj želji da budemo prihvaćeni, njihove reči imaju toli­ku moć da postajemo ono što nam drugi kažu, a ne ono što zaista jesmo. Zato je važno da odbacimo uverenja o nama koja su nam drugi dali. Naši stavovi, vrednosti i uverenja postaju osnov naše egzistencije što umnogome utiče na strukturu i celovitost ličnosti.

Ono što zasigurno znam je da niko nije rođen da pati. Niko ne treba da živi u inat drugima. Mi smo divna bića koja su dužna sebi da otkriju baš to što je najlepše u njima.

Tačka.

„Mladiću, vi ne morate da živite u senci tog od­nosa sa ocem“, progovorih dok sam pružala novac i pogledah ga pravo u oči. „Ako poželite da se misaono rastanete sa tom budalom za koju sebe smatrate, evo vizitkarte, pa pozovite.“

Tišina.

Nisam ni očekivala neki odgovor. Uzela sam svoj kofer i ušla u aerodromsku zgradu. Više ništa nije bilo do mene. Na vizitkarti je sve pi­salo. Razuman je, obrazovan, ima mogućnost ako želi da pomeri život. Samogovor je govor duše. A Duša zna šta joj je potrebno. Verujem svim srcem u to.

Taksista me je pozvao iste nedelje. Ponudio je da me preveze od aerodroma do kuće u pov­ratku sa puta. Odbila sam. Sledeće nedelje je pozvao sa željom da se rastane od „budale u sebi“, kako je rekao.

Tako je počeo naš rad. Prihvatao je novog sebe, razumevao odakle dolazi očev jed, men­jao je uverenja brže nego drugi. Razumeo je da je reč upućena sebi čudotvorno oruđe kojim možemo sebe vređati ili pohvaliti,oneraspoložiti ili usrećiti, učiniti sebe zamišljenim i setnim ili otvorenim za lepotu, ljubav i radost. Isto važi i za reči ka drugima. Dominantna emocija u njemu se menjala i ljutnja ga je napuštala kroz proces oslobađanja njega samog.

Lepa reč je otvarala vrata njegove duše. A duša ga je vodila napred. Odvojio se od očevih reči i promenio samogovor i odnos prema sebi. Došao do najboljih delova sebe. Promenio od­nos prema ocu. Prestao je da meri svoju vred­nost očevim aršinima.

Završio je fakultet.

Radi za sebe i nikome u inat.