PIŠE: TATJANA LIBRE
Ako te je ikada zabolelo nešto što nisi mogla da objasniš rečima… Ako si ikada osetila prazninu uprkos tome što imaš „sve kako treba“… Ako si osetila kao da život ne teče do kraja kroz tebe, iako si budna, svesna, vredna, nežna, požrtvovana…
Jer negde duboko u svakoj od nas postoji čežnja da budemo slobodne. Ne od obaveza, ne od drugih – već slobodne od unutrašnjih stega koje nas godinama, a često i generacijama unazad, drže u nevidljivim okovima.
Zato želim da ti pričam o svom putu. O stvarnom životu jedne žene. Nesavršene. „Neduhovne“ na društvenim mrežama. Već ranjive. Koja je učila sve iz početka. Koja je pala mnogo puta i svaki put ustala.
Godinama sam se pitala – zašto se osećam kao strankinja u sopstvenom životu? Imala sam obrazovanje, posao, porodicu, ali iznutra je odzvanjala praznina. Kao tiho pitanje koje se stalno vraća: „Zar je to – to?“
Nije bilo. I nisam odustala dok nisam pronašla istinu. Svoju istinu.
Zašto se osećam zaglavljeno?
Radila sam na sebi. Čitala. Razumela. Bila svesna. Ali u nekim trenucima – kao da neko povuče ručnu kočnicu. Zvuči poznato?
Možda je vreme da pogledaš ne tamo gde boli, već tamo gde je sve počelo. U svoj odnos sa sobom. U svoje prve rane koje nisu bile tvoja krivica nego nasledstvo. U obrazac koji si pokupila iz ljubavi jer drugačije nisi znala.
Ali danas znaš. Znaš da može drugačije.
Trauma nije događaj. Trauma je ono što ostane u telu.
Naučila sam to kada sam ušla u svet rada sa traumom. Peter Levine, utemeljivač metode Somatic experiencing, kaže da trauma nije ono što nam se dogodilo, to je ono što se zadržalo u telu – neosvešćeno, smrznuto, neraspršeno.
I tada mi je sve postalo jasno. Nije dovoljno razumeti šta nam se dogodilo. Potrebno je pustiti telo da ispriča svoju priču. Da se ono što je bilo smrznuto – pokrene. Da se ono što je bilo u šoku – omekša. Da se ono što je bilo potisnuto – izrazi i oslobodi.
Vera u proces je ključ.
Vera ne dolazi kada se sve slaže savršeno. Dolazi kad odlučiš da kreneš, iako ne znaš kako. Kao Mojsije pred morem – kada zakoračiš verom, ono se razdvaja.
Tako i mi – žene Novog Doba – moramo da zakoračimo celim bićem!
Naša emotivnost nije naša kazna. Ona je naš blagoslov.
U društvu koje je učilo da emocije potiskuje, da su suze slabost, da je „previše“ loše – mi biramo drugačije. Biramo da naša osećanja budu svetionik, a ne teret. Biramo da slušamo šta naše srce šapuće.
Jer srce zna.
Bez kompromisa, ono vodi. Bez odlaganja, ono oseća. Bez sumnje, ono veruje.
Telo je hram.
Nije metafora. Nije kliše. Telo zaista jeste hram u kojem žive duh i duša. I kada ga čujemo, negujemo, osluškujemo – ono nas vodi do istine.
Isceljenje nije beg od tame. To je zagrljaj. To je prihvatanje mračnog dela sebe – ne da bismo ostali tu, već da bismo oslobodili svetlost.
Novo Doba u kome živimo traži celu ženu. Ženu koja je i nežna i snažna. Koja je i prizemna i duhovna. Koja zna da je materija samo izraz duha.
Budi žena koja prekida lanac.
Isceljenje ne dolazi preko noći. To je put. Put koji traži nežnost, posvećenost, strpljenje i veliku ljubav – pre svega prema sebi.
Snaga ne leži u tome da „budeš jaka“. Snaga leži u tvojoj mekoći, u tvojoj spremnosti da pogledaš ono što boli i da odlučiš – JA VIŠE NEĆU TAKO.
Ne želim da budem verna onome što me guši. Biram slobodu. Biram život. Biram sebe.
Kako izgleda kada žena preuzme igru?
Kada žena postane gospodarica svoje igre – ona više ne traži potvrdu. Ne trči za ljubavlju – jer zna da je ljubav u njoj. Ne ćuti kada treba da govori. Ne glumi kada je tužna. Ne beži od svoje istine.
Ona se poveže sa sobom. Ona razume da sve što joj se dešava ima smisla. I umesto da pita: „Zašto baš meni?“, pita: „Šta ovo želi da me nauči?“
Moj put nije bio lak. Ali je bio moj. Od književnosti do ženske duše. Od učionice do krugova žena. Od teorije do života u telu.
Danas, kad god vodim radionice, terapiju ili ženski krug – osećam kako delić mog iskustva budi snagu u nekoj drugoj ženi. I tada znam – sve je imalo smisla.
Zato sam stvorila Duhovnu akademiju. Mesto gde svaka žena može da se seti ko je. Ne ono što joj je rečeno da treba da bude. Ne ono što je naučila da glumi da bi bila prihvaćena. Nego ono što stvarno jeste.
Ona koja oseća. Ona koja vidi. Ona koja bira. Ona koja živi iskreno.
Žena Novog Doba je duhovna i materijalna. Ona zna da ono što je u njoj – materijalizuje svet oko nje. Ona zna da svetlost dolazi kroz prihvatanje tame. Da strast, srce i prisutnost stvaraju novo.
Ti si ta.Ti si Gospodarica svoje igre. Ako odlučiš da budeš.
Zagrli sebe. Zagrli svoje putovanje. I znaj – nisi sama.
Zagrljaj srcem.
