PIŠE: DIJANA KOCIĆ
WWW.DIJANAKOCIC.COM
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Koliko puta su mi samo rekli da mi je glava u oblacima i da treba da se spustim na zemlju. Ali ja se ne dam. Verujem u čuda i u život. Verujem da sve što zamislimo možemo da doživimo. To je za mene bio Nepal.
Jedan san. Toliko veliki da o njemu nisam smela ni da razmišljam. Daleka zemlja o kojoj nisam znala ni sa kojim državama se graniči. Ali sam znala da je njen komadić deo Himalaja – a oni su meni bili neostvarena želja.
Sve je počelo skrolovanjem bez ikakvog cilja i poente. Pokušavajući da mozak opustim, zapravo sam punila glavu novim idejama kako može da se utroši novac, provede vreme, živi sa satom od 200.000 evra. U tom beznađu bespotrebnih informacija, koje samo zatupljuju čoveka, pojavio se na poziv na akciju put jednog od vrhova Nepala.
Upalila se lampica iz dubine, potvrdivši zainteresovanost odgovorom na status. Ostalo se samo slagalo. Slobodni dani, povoljne avio karte, ljudi za avanturu, preporuka za vodiča, Travel MeetUp, ranac od 48 l, put u Beč i cipele za hiking. Torba puna nedosanjanih snova odletela je put Istoka sa 3 putnika.
Jedna od njih sam bila ja. Devojčica koja nikada nije bila fizički spremna ni da potrči kako treba, koja je bežala od lopte i sale za vežbanje. Ona koja je čvrsto verovala da je smotana i da nije za sport. Do pre 8 godina, kada je krenula da svoje telo gleda drugačije i prione na posao da se oseća snažnije i zdravije. Posle skoro 3 meseca priprema, bila sam spremna da krenem do Anapurna baznog kampa, vrha na 3200 m, meni do sada najvećeg izazova.
Zastajala sam zadihana da se osvrnem oko sebe. Pokušavala sam da pomerim pogled sa onoga gde gazim, na visine, daljine. Bilo je teško održati um budnim i svesnim trenutka gde sam. Ponavljala sam sebi: slušaj, gledaj, upijaj. Zapamti dodir mahovine, miris vlažne šume, cvrkut ptica. Želela sam da zauvek ostanem deo te čarolije i pokušavala sam da se spojim sa onim sada, osećajući ga celim telom. Bilo je teško, ali vredelo je truda. Sada kada se prisećam, kao da sam opet u šarenoj šumi, koračam uz stepenice cik-cak.
U nekim trenucima sam zaboravljala gde sam. Okupirala bi me briga za toplom vodom, tipom kupatila, grejanjem, sledećom pauzom za odmor. Tada bih podizala bradu i u vidokrugu tražila najviše vrhove sveta. Oni su postali moje sidro koje označava da brod na kojem sam postoji stvarno.
Činilo mi se da živim svoj san. Imala sam osećaj kao da sve što vidim nije stvarno i mozak se borio sa prihvatanjem da je moguće da koračam po Himalajima. Nešto što je delovalo tako daleko, skoro kao da je deo svemira, zaista se odigravalo pred mojim očima. Znala sam da mi neće biti dovoljan trenutak na vrhu da kažem i shvatim da sam uspela i osvojila, želela sam da živim taj trek svakog minuta.
A kada smo tog 6.11. konačno stigli do baznog kampa, imala sam osećaj kao da je samo mesto za još jedno prenoćište na putu zvanom život. Razlika je samo bila u visini, svuda oko nas su bili oblaci. I dalje mi se čini kao da sanjam. Kao da nisam ni sigurna da sam bila. Da se to stvarno desilo. Da sam videla 12 vrhova Anapurne viših od 6000 m. Proživela 10 dana pešačenja, popela se i spustila 150 km. Stigla kući bez ogrebotine i modrice. Sa priklještenim palčevima na nogama, koji signaliziraju knap cipele, ali i da je sve bila istina.
Volela bih da kažem da sam dobro posle svega. Ali se trenutno raspadam. Srce i duša kao da su ostali tamo, a telo je poslato da radi i zaradi novac za sledeće putovanje. Mi ovde radimo za neki bolji život, a oni tamo u sirotinji žive bogatije.
Znaju da rade za topliji dom, sreću, porodicu. A nama oči izbiše reklame za stvari koje nam nisu potrebne. Glava nam je puna informacija o onome što sve može da se poseduje, da zaboravljamo da sve što nam je potrebno već leži u nama. Retki se osveste i shvate da smo mi samo komadić prašine u Univerzumu i da je odgovornost svakoga da pronađe mesto gde pripada. I da nam je taj dar posebnosti svakog bića na zemlji dat da bismo ispitali njegove granice. Da bismo slepo slušali svoje snove i išli prema njima, očima radoznalog deteta tražeći odgovor šta je to što donosi nova avantura. I zadržavajući razigran duh i slobodu da zamišljamo sve ono što nam se čini magično, ali primamljivo. Previše dobro da bi bilo istinito. Koristeći svoju kreativnost, naš zadatak je da pustimo mašti na volju i damo sebi priliku da osmislimo kako se sve što želimo ostvaruje. Ništa ne košta, a puno vredi u ovom svetu racionalnih mozgova, koji veruju samo u ono što se objasni, da u nekim ludim okolnostima sve može da se desi.
Kada pogledam unazad na najbitnije momente u svom životu, bili su potpuno neočekivani, a donosili su promene koje sam baš želela. Zato i danas sanjam velike snove i verujem u čuda. A kako bi naš dragi Duško Radović rekao: Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara.
