PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE PORTRETA: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJA RADOVA: IZ PRIVATNE AHIVE
Četkica, štafelaj, kreativni zanos, ideja, pogled u daleko i u sebe, zaljubljenost u život i u radost – samo su neki od opisa kojima bih obojila i dočarala snagu i lepotu žene koja jasno i sa vizijom gradi svoj život. Vizuelna umetnica, dizajnerka, slikarka Jelena Blečić, članica je ULUS-a; završila je master studije slikarstva na ALU Todoris u Beogradu; stipendista države Meksiko, gost fakulteta Centro nacional de las artes Esmeralda, docent na predmetu crtanje i slikanje i šef departmana vizelnih umetnosti na Akademiji lepih umetnosti i multimedija u Beogradu.
Trenutno priprema doktorsku tezu na temu “Formiranje i razvoj stvaralačkog indetiteta”.
Vizuelni umetnik Jelena Blečić aktivno stvara gotovo pune dve decenije na polju slikarstva i dizajna. Za sobom ima18 realizovanih izložbi slika, dizajn radova, projekata, kampanja, humanitarnih akcija… Izlagala je kako u Srbiji, tako i van nje.
Odnedavno je pokrenula i svoj brend pod nazivom Fun Fun, koji će u okviru svojih polja delovanja biti povezan kako sa modom i primenjenim, svakodnevnim predmetima, tako i sa enterijerom.
Njen rad i ona ponikli su sa istog drveta na kome se neguju bezvremene vrednosti i gde ljudi nemaju godine, već samo duh. Njena publika su ljudi zaljubljeni u život i slobodu.
TVOJE SLIKE SU KOLORITNE, PUNE DETALJA, LEPOTE I DUHOVNOSTI KOJOM ODIŠU. KADA IZDVOJIŠ DETALJ SA SLIKE I PRENESEŠ GA U 3D, ON UME SAMOSTALNO DA ŽIVI I VAN KOMPOZICIJE. KOLIKA JE VAŽNOST DETALJA NA SLICI I U ŽIVOTU?
Maza: Tetka, hoću li večeras dobiti priču za laku noć?
Tetka: Naravno, čim se ušunjaš u krevet, polećemo…
M: O čemu ćeš mi večeras pričati?
T: Pojma nemam, čućemo obe, uskoro…
M: Teeetka, dooođi, spremna sam.
T: Tiho počinjem, pitam je da li i dalje voli zelenu boju?
M: Daaa!
T: Aaa prirodu?
M: Da, volim, tetkaaaa.
T: A da li voliš šumu?
M: Volim tetka, a o čemu je priča?
T: Smejemo se obe, rekama rečenica, same se nižu… Sećaš li se drveta koje smo probale da zagrlimo, širom raširivši i tvoje i moje ruke? Ma znam da se sećaš, ko bi mogao zaboraviti takav zagrljaj. Sad sam ti otkrila temu! smejuljimo se obe… Pre neki dan, ležala sam pod krošnjom tih čudesnih buketa grana, pila kafu i razgovarala sa njim… ispričasmo se onoliko… slušala sam pažljivo, ne prekidajući, ali znaš šta mi je bilo najzanimljivije? Pričali smo o njegovom korenu dubokom i snažnom. Nećeš mi verovati kuda je sve nitima svojim stigao… koje je dubine dotakao i kakve je sokove popio, kakve susrete doživeo, a čime je sve dušu hranio… ti ćeš biti oduševljena!!!
M: A zato nam je tako lepo kada legnemo pod njegovu krošnju i crtamo… sledeći put ću doneti specijalne naočare da vidim kroz travu, duboko, najdublje…
T: Ne trebaju ti, ljubavi, imaš ih u oku, samo treba da pritisneš dugmence, tu, odmah pored minđuše na levom uvetu, sa zadnje strane resice…
Nije ni čudo što ne znaš, ne rađamo se sa uputstvom za upotrebu. Znaš li da svi imamo dobre vile i duhove koji stanuju u suterenu naših duša? Oni nam, na primer, mogu biti od velike pomoći… to su ti, draga moja, veliki ćutolozi i velike pričalice… Pričaju sa nama i kad mi hoćemo i kada nećemo, a mi ih čujemo kako kad…
M: Uh, tetka, otkud znaš?
T: A otkud ti znaš da te ja volim?
M: Znam.
T: Pa kako?
M: Znam, ali neću da ti kažem…
I tako, sve je detalj i sve je slika, dala sam sebi dozvolu rekavši davno: Kako bi to bilo kada bih se samo opustila i počela… baš kao priču za laku noć… Rekoh, sve mogu raditi, stvarati, tako, jednostavno, prirodno. Rekla sam i ono najvažnije – ti ne moraš ništa! – ali samo razmisli kako bi to bilo, probaj, vidi, zaključi… i onda opet i opet… tada primeti detalj, reč, misao, tvoj fokus. Uvideh kako moje misli mogu voditi lagano i bezazleno u bilo kom smeru… prostor bez granica i težine otvarao se sve šire i šire, tako postadoh sopstveni učenik, putnik, ptica radoznalica…
Sve postoji, sve je nastalo, samo je pitanje koliki su nam vidici i koliko strana ima naše uputsvo za upotrebu. Naša želja za uvidima, spremnost za iste i ljubav pre svega. Sve je u nama, sve što postoji, pitanje je koliko želimo, možemo, umemo da prihvatimo.
Svakodnevno se preslišavam prolazim li pored sebe ili živim… harmoniju sam otkrila u trenucima prepoznavanja prvih samospoznaja. Nije to bilo juče, ima tome, ali uvek može bolje… baš kao drvo iz priče za laku noć… Njegova lepota dolazi iz trajanja, dubine, širine, i korena i stabla i krošnje.
Ravnoteža tik ispred nosa. Snaga mraka i svetlosti, snaga borbe i ljubavi, snaga patnje i radosti… svake večeri razgovor sa kosmosom, svakog jutra sunčeva golicanja, pesma ptica kao premudrost, esencija, pitoma, mirna, nenametljiva, sveprisutna… sve je tu, tako blizu i tako daleko.
Hvala životu što me sreo sa mnom, hvala mu na slikama, hvala mu na pomoći da ih uvidim, tako rano, tako davno, tako juče… u ovom trenutku, nakon svega, i dalje u meni stanuje čarobni osećaj večitog početka, kao da nikad ništa nisam naslikala, stvorila, možda najtačnije rečeno pokušala. Hvala meni što sebi dadoh dozvolu. Sve što radim je deo celine, integrisana igra koja nema kraj. Vizuelni algoritamski beskraj, uzbudljiv, zahtevan, lep, iskren, inspirativan. Tokom rada, konstruktivno kritikujem, trudim se da svaki segment bude samostalan i socijalizovan, koristan i atraktivan, kao deo, ali i za celinu celine…
KOLIKO NEGUJEŠ DETE U SEBI CRTAJUĆI/ SLIKAJUĆI/IGRAJUĆI SE NA PLATNU?
Sećate li se kako je pisao Duško Radović?
„Sve što raste htelo bi da raste, neka raste i treba da raste.
Sve što cveta htelo bi da cveta, neka cveta i treba da cveta.
Neka gleda sve što ima oko, svako krilo nek leti visoko… leteti leteti, lepo je leteti, živeti, živeti, lepo je živeti…” (Duško Radović)
Kakva mudrost, kakva lista! Hteli bi… a jesmo li sebi dali dozvolu?… ja jesam.
Davno sam naučila ovu pesmu… pevali su je Kolibrići. Esencija, čista, dete u nama ne sme da se zatrpa, već da hoda paralelno sa svim novim stazama koje dobijamo životom, iskrustvom, godinama… ostaviti prostora, ima mesta… neka raste, neka cveta, neka leti u zanosu života…
Svaka slika novi početak, novo saznanje, novo uzbuđenje, novi krug smiraja, brušenja, uvida. Merdevine su sve više i više, ne plašim visine, ni ponora… Putovanje koje se ne odbija.
ŠTA JE, PO TVOM MIŠLJNJU, UVEK U MODI I U CENTRU LJUDSKE LEPOTE?
To je jedan od slogana Akademije lepih umetnosti i multimedija, gde sam docent na odseku slikarstva.
„Opet je u modi, stvaralački indetitet.“
Bez njega, ništa.
U centru istinske ljudske lepote jeste stvaralaštvo za koje svaki pojedinac mora imati što bogatiji i raznovrsniji fond znanja iz koga istražuje i stvara nove strategije uvida i rešavanja svih nivoa zadataka, želja, ideja…
Presrećna sam što sam deo tima Akademije koja je uzela u svoje ruke najslabije tačke u našem obrazovanju.
Akademija lepih umetnostii i multimedija biće jedna od značajnih karika u lancu obrazovnih ustanova koje pojedincu pristupaju personalno i savremeno, gde će umetnost i IT govoriti istim jezikom, i gde će se novim konceptom u obrazovanju i radu rađati pravi stručnjaci, univerzalni vojnici spremni za život otporni na greške i na činjenicu da ne ide uvek od prve, mesto gde postoji dvosmerna ulica i šansa da zaista upoznate sebe i nađete svoj put, već za vreme studiranja.
Hronično su, generacijama, mladi ljudi bivali često i nenamerno sputavani i demoralisani na samom početku, cilj ALUM-a jeste da znalački sprečava ograničenja i da podržava, a istovremeno multidiciplinarnim pristupom razvija indetitet i raznovrsnost. Ovakav pristup daje koren neizlečive vere svakog pojedinca da se pokušaji isplate i da je vera u pomeranje granica u začetku svega. Znam da ALUM nije usamljena i da će se njen plamen kvalitetnih promena u obrazovanju širiti kao šumski požar, na mnogim novim tačkama koje samo čekaju okidač. Mreža je tu, samo još nije ucrtana.
Koren njenih načela zalivan je sjajnim, kvalitetnim timom, ljubavlju pre svega, poštenim iskrenim odnosom, ogromnim radom, kvalitetnim, dobro promišljenim programima u okviru sledećih departmana: vizuelne umetnosti, gde su zastupljeni slikarstvo, dizajn i enterijer, zatim departman glume i departman menadžmenta u umetničkoj produkciji i medijima.
KAKO SE STVARA BREND IZ TVOG UGLA? KAKO SE OŽIVLJAVA IDEJA IZ TVOJE PERSPEKTIVE FUN FAN BRENDA, KOJI SI OSMISLILA 2012. GODINE.
Moj rad mogao bi se posmatrati kao supstanca koja u svim svojim oblicima prepoznaje treba li da ubrzava, usporava ili usmerava hemijsku reakciju naših duša kako bi se tačnije živela radost. Posvećen je (o)slobodoljubivom svetu, da ne kažem ljubiteljima života, ili još drastičnije, life junkyjima, čak i ljubiteljima u pokušaju. Odavno sam shvatila da bez spremnog uma za ponovno probanje nema ni rezultata, ma šta bila tema. Živim radost punim plućima, ne bežeći od jedinstva bića i njegove senke, spoljnog I unutrašnjeg, kao i večitog vrlo relativnog pitanja… ispravnog i pogrešnog. Moj rad bio je i ostao katalizator, a njegov prethodnik i saputnik je uvek prisutna želja da dotaknem sunce.
Inspiracija za sve dolazi i redovnim provetravanjem duše i tela. Podrazumeva razne tehnike i navike, moramo se redovno luftirati na svim nivoima i poljima.
Brend je, ustvari, sve vreme bio tu, samo je moj uvid došao kada sam ja postala spremna… upornim posvećenim radom otvorila sam nove teme i fioke.
Slike, skulpture, zidne instalacije, komadi nameštaja, aksesoari, oslonjeni su na filozofiju koja prožima moja platna. Izabrala sam maraton umesto sto metara, a tada, naravno, dolazi do varijacija i promena. Odavno sam rekla sebi kako ne želim da radim jednu sliku ceo život, pa tako već godinama živim slikarstvo kontinuiteta. Njegovi braća i sestre jesu drugi mediji kroz koje pričam istu priču iz istog lonca, iz iste filozofije… Svet, virtuelan, a realan, koji u meni živi 24 sata kao dragstor, rađao se korak po korak.
Tako je nastao Brend, prirodno, kao i sve ostalo.
Fun Fan radosni ventilator, raspiruje dobre misli, a rasteruje loše… simpatična igra misli i reči… protkana filozofijom mojih slika. Sa druge strane, ozbiljan poslovni zadatak, biznis strategije, koraci, rasparčavanje u ciljeve, sagledavanje šire slike, rad, posvećenost, tim… ljubav pre svega… dugo se čekalo sa njegovim prvim ozbiljnijim javnim koracima, mogli ste ga sretati u zanimljivim, uspešnim epizodama, ali ga veoma uskoro možete potražiti online, ali i u mrežama prodajnih mesta koje će se polako graditi u našoj prestonici, ali i šire… Nadam se da će nas Vaš magazin pozvati u goste i kao brend, i da ćemo moći još po koju reč napisati u intervjuu sa Fun fan-om lično.
MOĆ U NAMA DAJE SNAGE DA…?
Moć mi je relativna , snaga i sile su mi tema velika i lepa. Jedna od najvećih sila je ljubav, bezuslovna roditeljska, ljubav porodice, partnera, prijatelja , ljubav sveopšta, planetarna… poštovanje i zahvalnost za sve što nam život donosi. Ljubav i harmonija čine bazu našeg sveopšteg zdravlja i čine temelj organizovanog haosa, koji tada postaje naš lični kosmos. Nije lako, ali je jednostavno.
ŽIVOTNA ESENCIJA KOJOM GRADIŠ SOPSTVENI STIL? KOSMOPOLITSKI DUH TE PREDSTAVLJA JEDINSTVENOM I PREPOZNATLJIVOM. KOJI SU TVOJI BUDUĆI KORACI U SVETU UMETNOSTI?
Sebi želim da ostanem doživotno na večitom početku, u konstantnom procesu istraživanja i jačanja komunikacije i dijaloga svih nivoa i pravaca, svih dijagonala, vertikala, horizontala, tačaka susreta i tačaka razilaženja… stil ne postoji, samo integritet, kao jedino što već nije nastalo, nego smo mi ti koji ga stvaramo.
Svim ljudima ovog sveta želim da prepoznaju šanse i da pokušaju da ih iskoriste, a da time sebe i svoje kapacitete sve tačnije stavljaju u funkciju. Takvim odnosom njihova suštinska životna čarolija dobija realnije temelje za mksimalno iskorišćenje. Ljudi svoje želje i ideje veoma često ostave po strani i nikada ne pokušaju da ih realizuju.
Vođeni predrasudama, naučenim modelima razmišljanja, usađenim uvidima, idući jednostavnijim, a ne zahtevnijim boljim putem… mnogi sa svakim sledećim danom bivaju sve dalje i dalje od sebe, a vremenom i prazniji i nesrećniji. Zato je u modi opet stvaralački indetitet, i ko to zna, zna sigurno i da je Radost ozbiljna tema. O svemu tome pišem u svoj tezi za doktorat i radujem se njenom sve jasnijem obliku.
2003. GODINE BILA SI STIPENDISTA MEKSIČKE VLADE, A ISKUSTVO KOJE NOSIŠ IZ MEKSIKA ISPOLJAVAŠ NAJAUTENTIČNIJE NA SLIKAMA. ŠTA BI IZDVOJILA IZ TE CIVILIZACIJE?
Bio je to divan kompliment i fantastično iskustvo, bila sam gost na fakultetu Centro Nacional de las Artes Esmeralda, putovala, imala izložbu… indukovala nove katalizatore i dobila potvrdu, još jednu u nizu, da je putovanje i promena sredine jedno od najboljih ulaganja u životu… posebno ona koja zaista prepoznamo kao personalni trenutni poriv, želju… ali i svako drugo nenadano, slučajno, neplanirano… a znamo da slučajno nije ništa… velika tema Meksiko. Izdvojila bih izuzetno bogato kulturno istorijsko nasleđe, negovanje i očuvanje i prezentovanje tradicije, gde se mora podvući neverovatno bogata ponuda rukotvorina.
KAKO BI IZGLEDAO GALERIJSKI PROSTOR ZA KOJIM TRAGAŠ? I KADA BISMO MOGLI DA OČEKUJEMO TVOJU SLEDEĆU IZLOŽBU?
Ako vam kažem kako bi izgledao prostor izložbe, neće biti interesantno. Za razliku od evropske, ovdašnja publika videla je tek deo onog o čemu danas kreativno razmišljam. Spadam u vizuelne umetnike koji multudisciplinarno usaglašava svoje stvaralačke potrebe. Izložbu planiram već duže vreme i verujem da će se desiti u sledećih godinu dana kada je Beograd u pitanju… ali ću jednako raditi na izložbama van Srbije… Već sada Vas mogu pozvati na moju izložbu u Muzeju grada Šibenika leta 2017. godine, čemu se veoma radujem.
U Beogradu nisam izlagala od 2007. godine. U međuvremenu, moje izložbe desile su se u Crnoj Gori, Sloveniji, Francuskoj, Danskoj.
Tema septembarskog broja RYL e-magazina je DUŠA SVETA. Gde i u čemu prepoznaješ svoju dušu? I šta je za tebe duša sveta?
Onostrana, sveprisutna, sila, protkana u sve i svja, kao dim neuhvatljiva, razbaškarena, nevidljiva… zvaću je Nitana.
