GDE SU NAM OČI TU NAM JE KADAR

PIŠE: SOFIJA BORKOVIĆ

– Budimo li se samo da bismo opet zaspali ili će današnji dan biti drugačiji, pitao me je jedno ju­tro. I od tog jutra, nijedno više nije bilo isto. U pitanju se krio odgovor, i ja sam ga čula. Oseti­la. Čak i videla. Od tog jutra, pre nego što bilo šta uradim, ja budem, a zatim sebi poželim do­bar dan. Pogledam oko sebe da vidim da li je tu negde onaj gušter što mi je ušao u sobu jednog tropskog dana, i još važnije – jesmo li oboje na Zemlji. I ovoga jutra jesmo. Pre nego što smo bilo šta krenuli da radimo, bitno je da sebe lo­ciramo u koordinantnom sistemu između biti i raditi. Gušter da, na primer, ne beži od mene, a ja da ne pokušavam da ga isteram. Dopustiću da svako od nas dvoje danas bude originalno svoj. Neka se on zavuče u otvor svetla na plafonu, a ja ću polako izlaziti iz okvira, ka svetlu, lagano dodirujući tlo, da stvarno osetim tu veličanstvenu Zemlju.

– Tlo je danas ipak malo drugačije nego što je bilo juče, možda što sam ovog jutra ja drugačija. Pod uslovom da je juče uopšte postojalo.

– Ako danas ne možeš da ponoviš ono što si juče mogla da uradiš, znači da si celi dan prespavala budna, šapnuo mi je na uvo.

– A šta ako svesno donesem odluku da danas neću raditi ono što sam juče mislila da je dobro, samo da bih mogla da uradim ono što znam da će sutra biti još bolje za mene?

– Eh, draga moja, to znači da nisi sanjala, čak i kada si sanjala. Bila si svuda, iako to možda nisi osetila. Ili znala. Ali ja te jesam gledao i vi­deo sam. Tvoj osmeh na licu, pokret tvog nožnog prsta. I čuo sam po koju lepu reč.

– Dok si ti slušao mene, ja sam čula guštera kako se pomera. Ko bi rekao da smo tako glasni?

– Vidiš kako svako čuje svakoga, iako toga niko nije svestan. Isto je tako i sa ljudima. Svako je na svoj način svoj, iako mi ponekad nismo u stanju toga da se setimo. Da to čujemo i vidimo. Zato je važno probuditi se, makar dok smo budni, kako bismo bar polovinu vremena živeli svoje snove. Izvorno i originalno naše. Odsanjane. Neodsanja­ne. Ili nikada dosanjane. Mi biramo na javi, zar ne?

Ne znam, pomislila sam. Čak nisam ni sigur­na da li sam razumela šta je želeo da kaže, ali kako možemo da protivrečimo nečemu tako autentičnom kao što je on? Kada se određeni lju­di i životinje pojave u našem životu, treba ih samo pustiti. Lagano otvoriti vrata. I ne pokušavati da saznamo razlog njihovog dolaska. Možda i nema razloga. Jer snovima na javi nije potrebna realnost i logičnost, već svežina, originalnost i je­dinstvenost. Zato, šta god da se pojavi u našim životima, kada otvorimo svoje okice, okrenemo se i levo i desno i stanemo na tlo, osetimo da smo i danas na Zemlji, red je da poželimo sebi i drugima dobrodošlicu. Kakvo god im ruho bilo. A ako je to što je na redu originalno i autentično svoje, a darežljivo naše, možemo to i zadržati. Bilo da se radi o ljudima ili životinjama. Idejama ili snovima. A sve ostalo je nepotrebna borba, koja je zapravo ljudska izmišljotina.

– Jer kada se protiv nečega borimo, svetu suge­rišemo da smo u ratu, rekao mi je dok sam se umivala japanskim algama. Zato je najbitnije biti svoj. Ono što jesi. Gde jesi. Kada jesi. Sa kim jesi. Jednostavno budi. A sve što nije za nas, otići će samo. A sve što nam je suđeno, doći će.

Volim te spojeve dubokoumnih razgovo­ra i egzotičnih rutina. Svaku rutinu napravi egzotičnom.

– Čekaj, kako da se onda založimo za ideje u koje verujemo?

– Tako što prvo budemo to što želimo da uradimo, imamo i vidimo. A kada naša originalnost dođe do izražaja, drugi će jednostavno želeti da budu deo nje. Ili ne. Obe opcije su oslobađajuće.

– Zvuči tako primamljivo i neobično privlačno.

– I lako je, dodao je, a potom me pustio u dan. Da se vinem. Da budem. Da radim. Da volim. Da se igram. Zaljubim. Odljubim. Zaigram. Pogrešim. Da se nadam. Verujem. Da budem originalno svoja, i da se potom dam svetu. Samo da bih se vratila u naše jezgro. Da skinem sa sebe sve što nije moje ili za mene. Stavim masku od zelenog čaja i popijem čaj od ruže i pojedem potaž od bundeve. Osmotrim da li je gušter i dalje tu… Nije. Otišao je sam, bez mene – da ga oteram ili najurim. Sve što nije za nas, otići će. A sve što nam je suđeno, doći će. Možda zaista nema potrebe boriti se. Već biti originalno svoj. A svet, svet će plesati sa nama. O, da. I mi ćemo plesati sa njim. I najvažnije od svega jeste da današn­ji dan nismo prespavali, kakav god on bio, već da smo bili ono što jesmo. I da je osmeh bio tu većinu vremena, i na javi i u snu. Ali i da pored nas uvek bude neko ko može to da vidi, čak i kada mi nismo svesni.

A ti ljudi, ti ljudi smo najčešće mi… Obučeni u druge.