PIŠE: DANIJELA JURČAK
Sve je u trenutku. Sve lepote i sva posrnuća. Samo zavisi koji će nas to tren zaskočiti, koji ćemo oživeti, a u kojem se zaglaviti. Čitava večnost je sastavljena od niza trenutaka, pa se u taj vrtlog utapaju i sve tišine sveta. Tišine između sevanja i grmljavine – kada se jedino vetar na licu oseti, između noći i svitanja – kada izviru najveća nadahnuća, između dva troma otkucaja na starom zidnom satu – koji nas podsećaju na prolaznost vremena, između razgovora i ničega – a to je tišina koja razara, u kojoj sagore sve nade i snovi.
Doduše, možda jedina tišina u koju stane čitav spektar novoizmišljenih boja jeste ona najkraća – ona koja se desi između dve reči.
Baš zato što se meri sekundama, ta je tišina i najteatralnija. U njoj sve ili puca ili se topi. To nije trenutak praznine, već apsolutne punoće. To je trenutak u kojem balansiramo stojeći na jednoj nozi, umirujemo dah i pronalazimo ravnotežu, to je tren u kojem se rasklopljeni sastavljamo. Moguće da je to u stvari samo naša poniznost pred prepoznavanje pravog momenta i naklon pred trenutnom nam nerečivošću ili pauza u kojoj se sabiramo kako bismo sačuvali ritam i pažnju. Tada umirujemo sve u sebi da bismo održali kontrolu nad svojim rečima, baš kao što bismo pokušali umiriti čamac poljuljan talasima. Ako se kaže da je tišina između dve note ono što čini muziku, da li je onda sva emocija razgovora sabijena u tišinu koja se zna desiti između dve reči? Ponekad je to trenutak nalik krupnim kapima kiše koje se razbijaju o tlo kao krhke staklene kuglice i u kojem bismo najradije da se preko njih može pretrčati bez posekotina, dok dobro znamo da je nemoguće – zastajemo. Bude to trenutak tišine u kojoj gramzivo odmrzavamo santu leda na koju smo se tako brzopleti nasukali i pokušavamo ublažiti svoju ili tuđu bol pred udar.
Međutim, može ta pauza između reči biti i slatka i topla. Ona u kojoj se isceljujemo, koja nas inspiriše i popunjava svaku pukotinu milinom. Tišina koju koristimo da, provlačeći se kroz strasti, utonemo u njenu potpunu dubinu. Tada nas preplavi doživljaj da se vreme tiho zaustavlja samo za nas, pa tako umireni i opijeni ostajemo u njoj. Onako, ponovo celi. Iščekivanje koje se tada rađa, prepuno je slatkoće vrelog meda, obavijeno je mirisima egzotičnih začina, prošarano prolećnim cvetovima, izoštreno čistim vazduhom nakon jesenje kiše, dok u ušima odzvanja damar. Sve nas to čini da se usnuli napokon probudimo potpuno svesni sebe. Ta ćutnja koja je zaustavljena između udaha i izdaha stvara najlepšu magiju trenutka. Desi se čitav vatromet u glavi, dok na usne ne uspe da se smesti naredna reč. Pretvaramo je u večnost i poneseni tim talasom preplavljeni smo zahvalnošću zbog topline osećaja koji se u nama probudio. Lutamo u sebi i tragamo za onom narednom reči koja neće ništa pokvariti, onom koja će biti dostojna da prekine tišinu. Ukoliko u njoj uspemo osetiti drugo biće i sam tren kada se energije poravnaju u jednu, svaka provedena sekunda u njoj je blagoslov, oslobađanje i najslađe buđenje. Dobijamo slatki dokaz usklađenosti, pa sa narednim rečima zajedno ulazimo u neku sasvim drugu dimenziju.
Dok su reči mostovi između ljudi, tišina između reči je ta koja svakoj naredno izgovorenoj misli donosi bogatstvo u smislenosti. Tako produbljena tišina neretko govori više od hiljadu pažljivo biranih reči. Bilo da tekući razgovor atmosferu učini ledenom, prijatnom ili pak izazove vrtoglavicu usled opijene magnetičnosti, ona svemu daje na značaju. U tihoj pauzi između reči, bistri nam se pogled, jasnoća se sklapa pred očima i bivamo sve uvereniji u to šta tačno očekujemo kao reakciju od sagovornika. Tišina nije samo naša, to je i prostor koji drugoj strani daje mogućnost da nam se obrati, te slušajući je u našoj zamišljenosti imamo mogućnost ostati u istom ili se lagano prebaciti na sasvim drugi kolosek. Sposobnost utihnuti i uhvatiti momenat radi užitka u slatkoj ugodnosti onog što gledamo kroz govor tela, pokrete, poglede ili doživljavamo kroz melodičnost glasa koji slušamo – svakako je već posebnost.
Pogotovo ukoliko smo u obilju neizrečenog, tišina je neophodna kako bismo izdvojili ono što nam je zaista važno od onog suvišnog. Prepustimo li se potpuno momentu, zasigurno ćemo moći osetiti postoji li povezanost naših energija koje lebde nad nama. Te spoznaje su nepogrešive poruke. Ukoliko dobijemo uravnoteženu atmosferu koja se stvara između reči i tišine, slike i zvuka, to nam pokazuje da će nas odgovori zadovoljiti i nećemo se zaglaviti u vrtlogu nedorečenosti. Tišinu između reči – ili umemo stvoriti, prepoznati kod sebe i drugog, iskoristiti je – ili ne umemo.
Umeš li ti?
