EMOCIJA KOJA POKREĆE SVE(T)

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IOANNA BATSIALOU
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

IOANNA BATSIALOU JE SVOJU ŽIVOTNU PRIČU IZGRADILA NA LJUBAVI KOJA JE OSNOV SVE­GA. DANAS, ONA JE USPEŠNA PREDUZETNICA, LEKAR, VLASNICA I OSNIVAČ IOANNA REGEN KLINIKE U BEOGRADU, KLINIKE ZA REGENERATIVNU I ANTI-AGING MEDICINU. SVOJE SRCE JE DALA PORODICI I POSLU. KADA JE RAD TOLIKO VIDLJIV, USPEH JE DEFINITIVNO ZAGA­RANTOVAN.

U MESECU LJUBAVI, SA JEDNOM OD USPEŠNIJIH DOKTORKI U SVETU LEPOTE I ZDRAVLJA RAZGOVARAMO O EMOCIJI KOJA POKREĆE SVE(T).

Šta je za tebe ljubav i šta si ti sve učinila zbog nje?

Ljubav je najveći pokretač dobrote i smisla živo­ta. Ni jedan čovek ne može da živi bez ljubavi. Od začeća do kraja života, svi imamo potrebu da nekoga volimo i da nas vole. Ta ljubav kreće prvo od majke, oca, preko porodice, braće, sest­ara, prijatelja… To je najplemenitija potreba koju čovek poseduje i ne samo da oplemenjuje dušu i srce, već celo biće i daje mu podsticaj da nastavi dalje. Ljubav najviše podstiče naše emocije.

Moja najveća ljubav je čovek i oduvek sam že­lela da budem lekar. Moja želja da postanem doktor je bila ogromna, nju nisam mogla da rea­lizujem u Grčkoj pošto je bila velika konkurenci­ja, a mali broj studenata koje su primali i ja sam zbog ljubavi prema medicini otišla iz moje Grčke u inostranstvo. To je veliko odricanje. Samo ljudi koji žive u inostranstvu mogu da shvate to odri­canje. Sa jedne strane je zadovoljstvo jer sam upisala željeni fakultet, a sa druge strane sam osetila nostalgiju i emotivni nedostatak što sam sama u nepoznatoj zemlji. Tada nisam znala srpski jezik i uložila sam ogroman napor da ga savladam. Ali sve sam to radila zbog medicine. Stigla sam u Beograd 1990. kada je krenuo rat, inflacija, embargo i druge poteškoće na držav­nom nivou, ali sam istrajala i pored svega. Puno Grka se tada vratilo u Grčku, a ja sam ostala i bila najbolji student na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i dobila sam stipendiju za master i doktorat, specijalizaciju.

Na odbrani doktorata sam upoznala svog sadašnjeg supruga i to je bio drugi put da zbog ljubavi ostajem u Srbiji. To su velike odluke. Kada dobijete dete, opet kreće dilema da li se vratiti ili ostati ovde. Ali ja sam već zavolela Srbiju, ljude sa kojima sam se družila i onda kažem – tu smo. Ne idem nigde. Zbog ljubavi se bavim i humani­tarnim radom. Obnavljala sam manastire, ktitor sam crkve, imam decu koju školujem, starije lju­de koje pomažem i to je sve ljubav.

Moji pacijenti su divni. Velika je ljubav među nama. Ima čak tri generacije baka, majki i ćerki koje dolaze. Pacijenti osete moju ljubav i uzv­raćaju nam. Ljubav je definitivno zadovoljstvo. Znam da sam donela ispravne odluke bazirane na ljubavi. Volim Srbiju, u njoj živim, u njoj sam studirala i postala doktor, udala se, rodila se naša ćerka Teodora. Zahvaljujem se ljubavi i Bogu što je sve tako.

Velika i značajna imena dolaze na tretmane u Ioanna Regen Kliniku. Kroz svoj rad, ti daješ legitimitet njima, a oni kroz svoje poveren­je daju tebi legitimitet. Sve ove godine, to je obostrana ljubav i poštovanje.

Ova grana medicine u svetu nije broj jedan kao grana medicine, to su kardiologija, hirurgija, gi­nekologija. Život bez ljubavi je besmislen i pos­toji ona divna „Himna ljubavi“ – „I da ceo svet čovek osvoji, a da ljubavi nema je besmisleno.“ Volim svoj posao, puno radim, nekad zbog toga i sebe zanemarim. Koristim preparate koje bih stavila sama sebi i pacijenti to osete. Ljubav se oseća i oni su moji prijatelji do kojih sam doš­la kroz posao. Porasli smo zajedno. Ja pratim njih, oni prate mene sve ove godine. Obostrano poštovanje i ljubav je zaista prisutna.

Kada volimo i negujemo sebe, iskrazujemo ljubav prema sebi. Kao doktor estetske medi­cine, šta bi preporučila svojim pacijentkinja­ma, prijateljima – kojim i kakvim tretmanima i procedurama mogu najviše da pokažu ljubav prema sebi?

Način života, stres, navike, naš mentalitet je doveo do toga da uglavnom služimo drugima. Žene na Balkanu su naučile da vode računa o ocu, majci, babi, deci, suprugu i na poslednjem mestu su one. Nije sebično malo gledati i sebe i nije sebično ulepšati i očuvati sebe. To se smatra pogrešnim jer mi sve moramo: da kuvamo, pe­remo, peglamo, moramo sve na sebi da nosimo jer smo tako vaspitani. Sebi možemo i moramo priuštiti lepe i korisne tretmane za našu košu, za naše lice, to je 10 minuta izdvojenog vremena za nas, a doneće nam samopouzdanje, samouve­renost. To se vidi svaki dan – ko ceni sebe, cene ga i drugi. Kada se neko prepusti situaciji, puš­taju ga i drugi. Dva ili tri puta godišnje je dovolj­no da se žena dotera, bude lepa sebi, suprugu, deci. Sa druge strane, rad na sebi može biti i raz­govor sa duhovnikom, energetske terapije, joga, bilo koja druga tehnika koja nam uspostavlja ba­lans. Imamo veliki broj bolesti koje su povezane sa psihosomatikom: štitna žlezda, kancer, tumor dojki, miomi i razna oboljenja koja su vezana za emocije. Žene su navikle da ne ispoljavaju emocije i da ih drže u sebi i rezultat toga je da su naši organi stariji od našeg biološkog sata. To znači da mi sami sa sobom nismo u skladu. Botoks nas neće zauvek učiniti srećnijima, treba da postoji balans unutar nas između izgleda, psi­he, telesnog, duhovnog. Voleti sebe – to ne znači da smo egoisti. Činiti svima a naći vremena i za sebe, to je najbolje što neko može da učini u ži­votu. Čovek koji je zadovoljan sobom je zadovol­jan i sa drugima.

Dostojevski je rekao sada već čuvenu reče­nicu koju svi znaju „Lepota će spasiti svet“, ali se to tumači na nivou fizičke lepote, a on je mislio na lepotu duše, pravoslavnu, koja spasava. Kako uskladiti tu duhovnost i fizički izgled?

To je upravo taj rad na sebi – duhovni i fizički. Postoje izvori i kanali energetske stabilnosti koji se primenjuju u radu. Veoma je bitno imati mo­gućnost da razgovarate sa nekim ko ima ogrom­no iskustvo, ko može da razume i shvati, a onda je to opet ljubav prema čoveku. Taj balans nije lako naći. Ne postoji čovek bez problema, najbo­gatiji ljudi na svetu su imali ogromne probleme. Ne spasavaju pare, već lepota duše i unutrašnji mir.

Mi moramo da se osećamo bolje, jer tada može­mo da pomognemo i drugima.

Na koji trenutak i na šta si najviše ponosna?

Kao mlada devojka koja je došla u Srbiju da se školuje, bila sam ponosna na sebe što sam od­ličan student, završavam fakultet, jer sam tada sa 26 godina mislila da sam najsrećnija žena u životu. Kada sam doktorirala i kada je moj men­tor i 10 profesora govorilo o meni, nisam mog­la da prestanem da plačem od sreće i ponosa. Mislila sam da letim iznad zemlje. Kasnije, kada sam našla čoveka svog života, pravili smo divno venčanje za 400 ljudi u Hyattu i bila sam ponos­na na sve. Najsrećniji i najponosniji trenutak za ženu je kada postane majka, ako to želi. Tada je svet vaš jer ste se ispunili kao žena, majka i vi ste ponosni na to. Sada stižu priznanja za ogro­man rad od 20 godina i jedan sam od najtraženi­jih doktora – ponosna sam jer su se taj rad i trudi isplatili.

Ponosna sam na sve. Ponosna sam što sam Gr­kinja, ponosna sam što sam Srpkinja, ponosna sam na poreklo, porodicu, klinku, sebe. Trudim se da se o nikoga ne ogrešim, trudim se da ljudi budu lepši, bolji, da im olakšam bol, ispunila mi se želja da budem dobar lekar, majka. Jako sam srećna i ponosna na svoje roditelje koji dolaze iz sredine koja im nije pružila neko posebno školo­vanje niti finansijsku dobit, a uspeli su da im sve troje dece završe medicinske fakultete i svi su doktori, to je divna porodica gde su roditelji kroz ljubav i pažnju bili posvećeni svojoj deci.

Svakog dana ima razloga da budemo ponosni na naše pacijente, posao, svakodnevne uspehe. Kada se završi dan, obično kažem – „Bio je ovo uspešan dan.“