PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IOANNA BATSIALOU
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
IOANNA BATSIALOU JE SVOJU ŽIVOTNU PRIČU IZGRADILA NA LJUBAVI KOJA JE OSNOV SVEGA. DANAS, ONA JE USPEŠNA PREDUZETNICA, LEKAR, VLASNICA I OSNIVAČ IOANNA REGEN KLINIKE U BEOGRADU, KLINIKE ZA REGENERATIVNU I ANTI-AGING MEDICINU. SVOJE SRCE JE DALA PORODICI I POSLU. KADA JE RAD TOLIKO VIDLJIV, USPEH JE DEFINITIVNO ZAGARANTOVAN.
U MESECU LJUBAVI, SA JEDNOM OD USPEŠNIJIH DOKTORKI U SVETU LEPOTE I ZDRAVLJA RAZGOVARAMO O EMOCIJI KOJA POKREĆE SVE(T).
Šta je za tebe ljubav i šta si ti sve učinila zbog nje?
Ljubav je najveći pokretač dobrote i smisla života. Ni jedan čovek ne može da živi bez ljubavi. Od začeća do kraja života, svi imamo potrebu da nekoga volimo i da nas vole. Ta ljubav kreće prvo od majke, oca, preko porodice, braće, sestara, prijatelja… To je najplemenitija potreba koju čovek poseduje i ne samo da oplemenjuje dušu i srce, već celo biće i daje mu podsticaj da nastavi dalje. Ljubav najviše podstiče naše emocije.
Moja najveća ljubav je čovek i oduvek sam želela da budem lekar. Moja želja da postanem doktor je bila ogromna, nju nisam mogla da realizujem u Grčkoj pošto je bila velika konkurencija, a mali broj studenata koje su primali i ja sam zbog ljubavi prema medicini otišla iz moje Grčke u inostranstvo. To je veliko odricanje. Samo ljudi koji žive u inostranstvu mogu da shvate to odricanje. Sa jedne strane je zadovoljstvo jer sam upisala željeni fakultet, a sa druge strane sam osetila nostalgiju i emotivni nedostatak što sam sama u nepoznatoj zemlji. Tada nisam znala srpski jezik i uložila sam ogroman napor da ga savladam. Ali sve sam to radila zbog medicine. Stigla sam u Beograd 1990. kada je krenuo rat, inflacija, embargo i druge poteškoće na državnom nivou, ali sam istrajala i pored svega. Puno Grka se tada vratilo u Grčku, a ja sam ostala i bila najbolji student na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i dobila sam stipendiju za master i doktorat, specijalizaciju.
Na odbrani doktorata sam upoznala svog sadašnjeg supruga i to je bio drugi put da zbog ljubavi ostajem u Srbiji. To su velike odluke. Kada dobijete dete, opet kreće dilema da li se vratiti ili ostati ovde. Ali ja sam već zavolela Srbiju, ljude sa kojima sam se družila i onda kažem – tu smo. Ne idem nigde. Zbog ljubavi se bavim i humanitarnim radom. Obnavljala sam manastire, ktitor sam crkve, imam decu koju školujem, starije ljude koje pomažem i to je sve ljubav.
Moji pacijenti su divni. Velika je ljubav među nama. Ima čak tri generacije baka, majki i ćerki koje dolaze. Pacijenti osete moju ljubav i uzvraćaju nam. Ljubav je definitivno zadovoljstvo. Znam da sam donela ispravne odluke bazirane na ljubavi. Volim Srbiju, u njoj živim, u njoj sam studirala i postala doktor, udala se, rodila se naša ćerka Teodora. Zahvaljujem se ljubavi i Bogu što je sve tako.
Velika i značajna imena dolaze na tretmane u Ioanna Regen Kliniku. Kroz svoj rad, ti daješ legitimitet njima, a oni kroz svoje poverenje daju tebi legitimitet. Sve ove godine, to je obostrana ljubav i poštovanje.
Ova grana medicine u svetu nije broj jedan kao grana medicine, to su kardiologija, hirurgija, ginekologija. Život bez ljubavi je besmislen i postoji ona divna „Himna ljubavi“ – „I da ceo svet čovek osvoji, a da ljubavi nema je besmisleno.“ Volim svoj posao, puno radim, nekad zbog toga i sebe zanemarim. Koristim preparate koje bih stavila sama sebi i pacijenti to osete. Ljubav se oseća i oni su moji prijatelji do kojih sam došla kroz posao. Porasli smo zajedno. Ja pratim njih, oni prate mene sve ove godine. Obostrano poštovanje i ljubav je zaista prisutna.
Kada volimo i negujemo sebe, iskrazujemo ljubav prema sebi. Kao doktor estetske medicine, šta bi preporučila svojim pacijentkinjama, prijateljima – kojim i kakvim tretmanima i procedurama mogu najviše da pokažu ljubav prema sebi?
Način života, stres, navike, naš mentalitet je doveo do toga da uglavnom služimo drugima. Žene na Balkanu su naučile da vode računa o ocu, majci, babi, deci, suprugu i na poslednjem mestu su one. Nije sebično malo gledati i sebe i nije sebično ulepšati i očuvati sebe. To se smatra pogrešnim jer mi sve moramo: da kuvamo, peremo, peglamo, moramo sve na sebi da nosimo jer smo tako vaspitani. Sebi možemo i moramo priuštiti lepe i korisne tretmane za našu košu, za naše lice, to je 10 minuta izdvojenog vremena za nas, a doneće nam samopouzdanje, samouverenost. To se vidi svaki dan – ko ceni sebe, cene ga i drugi. Kada se neko prepusti situaciji, puštaju ga i drugi. Dva ili tri puta godišnje je dovoljno da se žena dotera, bude lepa sebi, suprugu, deci. Sa druge strane, rad na sebi može biti i razgovor sa duhovnikom, energetske terapije, joga, bilo koja druga tehnika koja nam uspostavlja balans. Imamo veliki broj bolesti koje su povezane sa psihosomatikom: štitna žlezda, kancer, tumor dojki, miomi i razna oboljenja koja su vezana za emocije. Žene su navikle da ne ispoljavaju emocije i da ih drže u sebi i rezultat toga je da su naši organi stariji od našeg biološkog sata. To znači da mi sami sa sobom nismo u skladu. Botoks nas neće zauvek učiniti srećnijima, treba da postoji balans unutar nas između izgleda, psihe, telesnog, duhovnog. Voleti sebe – to ne znači da smo egoisti. Činiti svima a naći vremena i za sebe, to je najbolje što neko može da učini u životu. Čovek koji je zadovoljan sobom je zadovoljan i sa drugima.
Dostojevski je rekao sada već čuvenu rečenicu koju svi znaju „Lepota će spasiti svet“, ali se to tumači na nivou fizičke lepote, a on je mislio na lepotu duše, pravoslavnu, koja spasava. Kako uskladiti tu duhovnost i fizički izgled?
To je upravo taj rad na sebi – duhovni i fizički. Postoje izvori i kanali energetske stabilnosti koji se primenjuju u radu. Veoma je bitno imati mogućnost da razgovarate sa nekim ko ima ogromno iskustvo, ko može da razume i shvati, a onda je to opet ljubav prema čoveku. Taj balans nije lako naći. Ne postoji čovek bez problema, najbogatiji ljudi na svetu su imali ogromne probleme. Ne spasavaju pare, već lepota duše i unutrašnji mir.
Mi moramo da se osećamo bolje, jer tada možemo da pomognemo i drugima.
Na koji trenutak i na šta si najviše ponosna?
Kao mlada devojka koja je došla u Srbiju da se školuje, bila sam ponosna na sebe što sam odličan student, završavam fakultet, jer sam tada sa 26 godina mislila da sam najsrećnija žena u životu. Kada sam doktorirala i kada je moj mentor i 10 profesora govorilo o meni, nisam mogla da prestanem da plačem od sreće i ponosa. Mislila sam da letim iznad zemlje. Kasnije, kada sam našla čoveka svog života, pravili smo divno venčanje za 400 ljudi u Hyattu i bila sam ponosna na sve. Najsrećniji i najponosniji trenutak za ženu je kada postane majka, ako to želi. Tada je svet vaš jer ste se ispunili kao žena, majka i vi ste ponosni na to. Sada stižu priznanja za ogroman rad od 20 godina i jedan sam od najtraženijih doktora – ponosna sam jer su se taj rad i trudi isplatili.
Ponosna sam na sve. Ponosna sam što sam Grkinja, ponosna sam što sam Srpkinja, ponosna sam na poreklo, porodicu, klinku, sebe. Trudim se da se o nikoga ne ogrešim, trudim se da ljudi budu lepši, bolji, da im olakšam bol, ispunila mi se želja da budem dobar lekar, majka. Jako sam srećna i ponosna na svoje roditelje koji dolaze iz sredine koja im nije pružila neko posebno školovanje niti finansijsku dobit, a uspeli su da im sve troje dece završe medicinske fakultete i svi su doktori, to je divna porodica gde su roditelji kroz ljubav i pažnju bili posvećeni svojoj deci.
Svakog dana ima razloga da budemo ponosni na naše pacijente, posao, svakodnevne uspehe. Kada se završi dan, obično kažem – „Bio je ovo uspešan dan.“
