PIŠE: DANIJELA VIDA, GLUMICA I THETA HEALING ADVANCED DNA BY VIANNA STIBAL
FOTO: MAJA MEDIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: ANIMA MUNDI
Prasnu prasak. I raspoluti jedno na bezbroj komadića.
Ote se zvuk. I odsvira desetine boja.
Probi se svetlost. I obasja svako kretanje.
Prhnu dah. I razli boje po vasioni.
I komadići, prošavši kroz zvezdani kaleiodoskop i svemirsku prašinu, kroz vatru, vazduh i vodu, popadaše po Zemlji. Različitih nijansi, svaki kako je koju boju ogrnuo u letu, ali istim belegom u središtu oslikani. I bi vreme kad su se počeli mešati i stvarati do tad neviđene nijanse. Svakim dahom, smehom, okretom, stvarala se nova igra boja i svetlosti koja je obasjavala sav prostor i vreme. I potom su komadići sa ponosom nosili svoje boje, rasuti po Kosmosu, igrajući se i plešući, dok se u igri nisu privukli sličnim nijansama, pa grupisali. Rasuli se po daljinama, kako je ko pao, ili kako su ih vetrovi poneli, neki su otišli na Istok, neki na Zapad, Sever ili Jug, dok su neki, izazvani slobodom, lutali vasionom, istražujući sve njene kutke. I tako živeše radosno, i iako udaljeni, svetlosnim godinama i drugačijih nijansi, znali su da su od istog potekli i da su večno povezani, te su uživali u različitosti.
I ŠTA SE ONDA DESILO SA NAMA? JESMO LI ZABORAVILI DA SMO SVI OD JEDNOG NASTALI?
Pa se grupisali po sličnosti, zaposeli svako svoj kutak u Svemiru i zaboravili na postojanje drugačijih boja. Dovoljni sebi samima, brinuli samo o svom plemenu. O, da, znali smo da ima tamo nekih komadića, ali oni su bili drugačiji, pa smo se vremenom se udaljili. Od drugih, od sveta, od Sebe. Tada smo prestali da vidimo. Tada smo zaboravili da smo voleli druge boje, da smo uživali mešajući se sa njima, da ih imamo u svom kodu. Sve boje Kosmosa. Zaboravili smo. I sad uplašeni, strepimo pri pomisli da postoje i drugačiji komadići, da su stvarni, a ne izmišljeni i smešteni u bajke, koje su nam čitali kad smo bili mali. Biće da je to. Uvezani strahom, umislili smo da možemo voleti i razumeti samo ono što nam je blisko, i da nas mogu voleti i prihvatiti samo oni koji su sličnih boja kao naša što je. Zato osuđujemo kad sretnemo nekog ko je dugačijeg mirisa, puta, drugačijeg oka, ko drugačije nebo crta. I umesto da pustimo ljubav da teče slobodno, mi je kočimo i ostavljamo samo za sebi slične, kao ekskluzivu neku, kao da ona nema prava da se sliva niz različite obale i spaja, naizgled nespojivo. A ima, i treba, jer tu je da nas poveže. Da ispere četkice od zabluda i da nas podseti da smo svi od istog praska potekli. Da nas ojača da vidimo. Ne očima, već srcem – kako reče jedan zlatni dečak, izgubljen sasvim slučajno na jednoj planeti. Srcem da prepoznamo boje koje nosimo i da dušom razumemo sve stilove, koji su nastali mešanjem sa drugim komadićima, sada već mnoštvom vekova unazad. Jer, kad dopustimo sebi Ljubav, vidimo da smo svi iz istog izvora bojeni i zlatnom svetlošću okupani i da
SVAKO OD NAS IMA SVOJU BOJU I NIJANSE
koje nas čine unikatnima. Vidimo da svaki susret uskomeša nijanse, osvetli nanovo paletu i ostavi otisak u nama. Neki nam obasjaju sliku, a neki je zamrače, pa nam treba dosta bele da se očistimo do Sebe ponovo. Neke nijanse želimo da zadržimo, iako su već izbledele, glancamo ih, poliramo, čuvamo sećanja na njih godinama, iako time gubimo svoj sjaj. Neke ne želimo da primimo, pa bežimo, plašeći se da nam neko odabir boja na pokvari. A često poričemo svoju boju, pa gulimo, gulimo, jer nam se tuđa više sviđa ili da bismo dobili neku drugu, misleći da će nam lepše stajati. Pa biramo tuđe boje i kombinujemo sa svojima, pa se premišljamo ili čekamo da neko unese određeni kolorit u naš život. A onda nas samo zapljusne nečija nijansa, prelije se preko nas, da ne znamo više ni na koju boju vučemo. Pa mislimo mi smo to, ta tuđa nijansa, i živimo tuđim korakom. Onda Univerzum gubi svoj sjaj. Kad odbacujemo svoju jedinstvenost, boju kojom ga šaramo i činimo blistavim. Jer naša boja je unikatna i ona nikad ne nestaje. Ume nekad da izbledi, kada se stopimo sa okolinom, kada se kamufliramo, nespremni da zasijamo, ali uvek je tu. Boja koja jesmo. Jer, sve što nosimo u sebi, dobili smo živeći ovaj život, kotrljajući se po raznim putevima drugačijim tehnikama bojeni.
SVET RASTE U SVETLOSTI KAD ŽIVIMO ONO ŠTA JESMO
I zbog toga je najvažnije da skinemo patinu sa svoje palete i dođemo Sebi, spoznamo svoju boju i živimo je. Da prigrlimo i volimo to čime zračimo. Tada ćemo uvideti da nosimo sve boje Kosmosa u sebi. Da smo svi od jednog postali. Razumećemo da svaki komadić ima pravo da živi ono što jeste. Prihvatićemo i voleti čitav svet. Sijaćemo milost. Sijaćemo zlatno. Jer radost jesmo.
Došlo je vreme da budemo oni koji su spoznali i u potpunosti, sa radošću nose svoje boje. Opušteni, sa osmehom obasjavajući prostor, poznati po jasnoći misli i blagosti ruku. Dopustimo sebi susrete sa drugim bojama i nijasama, dopustimo sebi da zračimo nove kolorite u Kosmos. Jer, uvek, pri svakom suretu, pogledu ili dodiru, nastane nova skica, novi trag u Svemiru, i mi bivamo obogaćeni novim nijansama. Naša boja onda jače sija. A kada sijamo svoju boju, osvetljavamo ceo svet i Život teče u miru, bojen svakog dana nanovo.
I zato, darujte sebi ljubav, plešite svoj život i obasjajte svet bojama. Ubacite ticijan crvenu na svoju paletu, pozovite Karavađa da otrgne od sunca snop svetlosti, spusti na vaš portet, obasja i ojasni boju kojom šarate ovo veličanstvo zvano postojanje.
Jer, mi smo život i dah. Mi smo istina i ljubav. Mi smo duga Univerzuma.
I bi otuđivanje. I rasu ih po kutovima Kosmosa.
I bi strah. I udalji ih od Sebe samih.
I posle eona rasipanja probi se Ljubav.
I ujedini ih sve u zlatnu.
Ujedini ih u jedno.
